Pepeo po glavi stanovnika

Zahvaljujući evropskim donacijama i naporima ljudi u Elektroprivredi, rešava se ekološki problem u Obrenovcu. Sve donedavno, najblaži vetar na deponijama pepela termoelektranâ „Nikola Tesla“ pretvarao se u pravu pustinjsku oluju. Razvejane čestice, veličine nekoliko mikrometara, letele su ka obližnjim obrenovačkim selima, gde se život u poslednje tri decenije bukvalno vratio pepelu.

Ovaj oblak se svako malo spuštao na kuće i povrtnjake, zagađivani su tlo i podzemne vode, domaćice su navikle da čist veš ne ostavljaju da prenoći na štriku, a lekari u lokalnim ambulantama su sasvim rutinski beležili godišnje na stotine dece sa respiratornim oboljenjima.

Zbog rada termoelektrana, nekada plodno i pitomo desno priobalje Save pretvorilo se u jedno od ekološki najugroženijih područja na Balkanu, ali se o tome, u odnosu na druge kritične tačke u Srbiji, slabo pričalo i još manje nešto preduzimalo. Savska sela su plaćala cenu proizvodnje jeftine električne energije za celu Srbiju.

REŠENJE: Prošle nedelje je stigla lepa vest iz Obrenovca. Posle čitavog niza poduhvata u oblasti zaštite životne sredine, Elektroprivreda Srbije je uspela da pribavi nova sredstva i počela je da gradi sistem za transport i deponovanje pepela i šljake. Naime, Evropska agencija za rekonstrukciju izdvojila je 28 miliona evra za ekološku modernizaciju kojom će višedecenijski problem biti rešen i to je bio povod reporterima „Vremena“ da posete postrojenja Termoelektrane „Nikola Tesla“ A.

„Najbolji način je uraditi nešto“, rekao je za „Vreme“ Boško Buha, direktor termoelektrane, i objasnio da je reč o novoj tehnologiji transporta i odlaganja pepela koja troši 15 puta manje vode. Biće izgrađeni silosi za skladištenje pepela i šljake, sistem za pneumatski transport pepela i mehanički transport šljake do silosa, stanica za pripremu mešavine pepela i šljake i transport do deponije pepela, a prema očekivanjima, sve to će proraditi u drugoj polovini 2008. godine. Buha je objasnio da je ovo samo deo ekološke modernizacije koja je započela još pre četiri godine.

Evropska agencija za rekonstrukciju je u poslednjih sedam godina uložila 400 miliona evra u Elektroprivredu, ali je deo ekoloških problema rešavan i novcem EPS-a. Buha kaže da je najveći posao u ovoj oblasti do sada obavljen sa ugradnjom novih elektrofiltera na sve blokove. Oni su emisiju od četiri miliona tona pepela smanjili na svega 10.000 tona godišnje.

Na samim deponijama postavljena su vodena ogledala, tako da se vodom sprečava da pepeo leti u okruženje. Novi sistem za transport omogućiće da se manje vode troši u prenosu pepela i tako ne samo da se pomaže zdravlju ljudi već se i smanjuje zagađenje voda i tla. No, u termolektrani smatraju da i time problem zagađenja neće biti sasvim rešen.

KVADAR NA HORIZONTU: Dve obrenovačke termoelektrane, poznatije kao TENT A i B, najmoćnije su elektrane u jugoistočnoj Evropi, sa ukupno osam blokova i više od 2500 MW instalisane snage. Podignute na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine, ove elektrane zajedno sa kolubarskim termoelektranama ulaze u sastav Privrednog društva TENT, koje inače proizvodi svaki drugi kilovat-sat struje u Srbiji.

Iz daljine, TENT A izgleda kao gigantski beli kvadar sa dva visoka dimnjaka. U unutrašnjosti velike dvorane, radnici sa šlemovima hodaju po platformama između generatora. Jedan radnik farba dugu štraftu duž platforme, dvojica popravljaju informacione kablove kojima se parametri sa generatora vode do procesora koji upravljaju proizvodnjom struje, četvrti nosi veliku macolu koju je oslonio na rame.

Najrazličitija oprema okružuje svaki od šest blokova koji zajedno imaju 1650 MW instalisane snage. Blokovi su složeni u nizu i međusobno su gotovo nezavisni, kao šest malih fabrika. Svaki od njih ima odvojenu kontrolnu sobu sa velikim monitorima ispred kojih inženjeri prate parametre procesa. Kako nam kaže nasmejani inženjer koji nas je proveo kroz elektranu, neke od ovih automatskih sistema je napravio Simens, a ostali su napravljeni u našem Institutu „Mihajlo Pupin“.

To najbolje oslikava ukupan utisak koji ostavlja ovaj elektroenergetski objekat – mešavina najprostije mehaničke opreme, zamašćene kao u kakvoj automehaničarskoj radnji, sa najmodernijom elektronskom opremom i najboljim primerom onoga što se naziva „domaćom pameti“.

UGALJ I PEPEO: Kako ovde nastaje tolika energija? Oslobađa se iz uglja. Spolja, sa kružnog skladišta, dugi elevatori prenose ugalj do kotlarnica svakog od šest blokova gde se greje savska voda i potom pretvara u paru. Pod pritiskom, para pokreće generatore blokova i stvara električnu energiju. Međutim, pri sagorevanju uglja ostaje mnogo štetnih materija. One se pre puštanja u dimnjake ubacuju u elektrofiltere.

Inače, elektrofilteri su najvažnija prepreka da čađ i pepeo odu u atmosferu kroz dimnjake. Zahvaljujući izuzetno jakom električnom polju, na oblogama unutar elektrofiltera taloži se pepeo koji se potom otresa, a u vazduh odlazi znatno čistiji gas. Pepeo se potom meša sa vodom i dugim cevima odnosi sve do deponija. Sami elektrofilteri su velike metalne osmospratnice i nalaze se uz dimnjake.

Ovakve elektrane gutaju svakog dana tone kolubarskog uglja, pa zato prave i ogromnu količinu pepela. Samo je TENT A donedavno proizvodio četiri miliona tona pepela godišnje. Budući da su električne utičnice svakome blizu, dok su termoelektrane daleko, takva produkcija pepela ne izgleda kao problem celog društva.

U prošlosti je to pitanje izgledalo jasnije – dok se i energija stvarala samo u domaćoj radinosti, kućna domaćinstva su iznosila pepeo na dno dvorišta i svako od njih je imalo glavolomke šta učiniti s njim, ako ga već nisu mešali sa stajskim đubrivom i tako ga se rešavali na najbolji način.

Međutim, malo računa pokazuje da je pre rekonstrukcija koje je Elektroprivreda počela da izvodi od 2004. godine, svaki građanin Srbije potrošnjom struje sedmično u proseku proizvodi između pet i deset kilograma pepela. I sav se prosipao na glave stanovnika obrenovačkih sela.

DVA SELA: To je dramatično pogoršalo zdravstvenu sliku u okolini Obrenovca. Elektroprivreda je 2003. godine objavila studiju „Rešavanje ekoloških problema nastalih radom TENT A i B“ u kojoj su se nalazili delovi deskriptivne studije o zdravlju stanovništva. Ovo naručeno statističko istraživanje vodila je sa saradnicima doktor Elizabet Paunović, koja je sad pomoćnik ministra u Ministarstvu zdravlja.

U tom prvom, naručenom istraživanju, doktorka Paunović je pokazala da je u 2000. godini čak 42.000 od oko 70.000 stanovnika opštine Obrenovac imalo bolesti organa za disanje, a sasvim slična situacija je bila i u opštini Stari grad. Drugi statistički podaci takođe su ukazivali da je zdravlje ljudi narušeno, pa je doktorka Paunović smatrala da je potrebno izvršiti detaljniju analizu.

U konkretnom istraživanju koje je predstavljeno u Firenci prošle godine o pojavi respiratornih problema kod dece i odraslih u blizini TENT-a B, pokazalo se da su prethodne sumnje bile opravdane. U ovom istraživanju ciljano su anketirani stanovnici sela Grabovca i Draževca, od kojih se prvo nalazi na pravcu vetra koji nosi pepeo, a drugo na suprotnoj strani.

„Ustanovljeno je da su deca, koja su inače najosetljivija na aerozagađenja, imaju znatno veće relativne rizike da obole u Grabovcu nego u Draževcu“, kaže za „Vreme“ Elizabet Paunović. Ona objašnjava da su na zdravlje ljudi najviše uticale izuzetno sitne čestice, dimenzija od 2,5 mikrometara, koje dospevaju sve do krvotoka i da će proći duži vremenski period dok se budu mogli meriti efekti modernizacija koje je Elektroprivreda preduzela poslednjih godina.

„Rodiće se nova deca na koju više neće uticati zagađenje“, kaže doktorka Paunović i ukazuje da ovakve studije nikad nisu dovoljno precizne, pošto više od 50 odsto stanovništva u ovim selima puši. Ona ukazuje da tako ispada kao da Evropska unija više voli obrenovačku decu nego njihovi roditelji. Mada, situacija nije ništa drugačija ni u ostatku Srbije.

CENA: Bez obzira na tu vrstu privatnih zagađenja, ni trenutna ulaganja Elektroprivrede nisu dovoljna da se u potpunosti reše problemi zaštite životne sredine. Jedan od najvećih i najskupljih problema je emisija sumpor-dioksida koji odlazi u atmosferu. Prema proračunu Elektroprivrede, izgradnja postrojenja za odsumporavanje u oba TENT-a i kostolačkim elektranama koštaće čak 508 miliona evra.

„Realno gledano, štete su napravljene“, kaže za „Vreme“ Mihajlo Gavrić, direktor sektora za zaštitu životne sredine u Elektroprivredi Srbije, koji objašnjava da se smanjenje emisije iz termoelektrana može postići na više načina, kao što je ugrađivanje savremenih tehnologija prečišćavanja, ali i povećanjem efikasnosti, tako da se za istu količinu uglja dobije više energije.

On ističe da je za ovaj problem važna i realna cena električne energije. Po njegovom mišljenju, sadašnjom „socijalnom cenom struje“ država dodatno finansira firme koje u svom poslovanju dobijaju vrlo jeftinu energiju, dok Elektroprivreda zato nije u stanju da ulaže sopstvena sredstva u zaštitu životne sredine, čime gubi čitavo društvo.

„Mora da postoji povezana odgovornost. Neophodan je partnerski odnos izvršne vlasti, Elektroprivrede i lokalne samouprave“, ističe Gavrić i dodaje da je zaštita životne sredine obaveza i države i društva prema Evropskoj uniji, ali pre svega prema građanima. „Neostvarivanje ovog dovelo bi nas u neodrživ položaj“, kaže Gavrić i zaključuje da u EPS-u postoji volja da se problemi reše.

Intervju – Aleksandar Popović, ministar rudarstva i energetike: Šta ostaje iza nas

Evropska agencija za rekonstrukciju ulaže 28 miliona evra u ekološku modernizaciju Termoelektrana „Nikola Tesla“ u Obrenovcu. Ovo ulaganje je samo deo pokušaja da se reše ozbiljni problemi nastali u životnoj sredini zbog rada termoelektrana, koje su inače najveći zagađivači prirode. „Mislim da je EPS u potpunosti zaslužio epitet lidera u oblasti zaštite životne sredine u našoj zemlji, zbog stava, odnosa i svesti svih struktura kada je u pitanju ova oblast“, rekao je za „Vreme“ Aleksandar Popović, ministar rudarstva i energetike. „Mnogo toga je urađeno ili se u toj kompaniji radi, o čemu će se još čuti. Mislim da će svojim odnosom i u ovoj oblasti ova kompanija postati ono što celo društvo očekuje od nje – apsolutni lider u regionu. Na energetski sektor odnosi se oko 25 odsto ovih obaveza i zbog toga mislim da je neophodna saradnja svih relevantnih činilaca da bismo na kraju uspeli.“

„VREME„: Da li će se ovim projektom potpuno rešiti problem pepela?

POPOVIĆ: Ovo je jedan od projekata usklađivanja i harmonizacije oblasti energetike sa normama i standardima u oblasti zaštite životne sredine u EU-u. Izmenom sistema transporta pepela i šljake tehnologijom guste hidrosmeše dobiće se smanjeni efekat podizanja čestica pepela sa deponije, za oko 50 puta u izrazito nepovoljnim meteorološkim uslovima (olujni vetrovi i slično), kao i potpuna zaštita podzemnih voda od ispiranja teških metala u podzemlje a samim tim sprečiće se njihov ulazak u ciklus ishrane. Radi se o prvom projektu ovog tipa kod nas i isti pristup biće primenjen u Termoelektani „Nikola Tesla“ A, kao i u obe kostolačke elektrane. Ukupna investicija za sva četiri projekta kreće se oko 110 miliona evra.

Kako će biti rešen problem sumpor–dioksida?

Problem je rešiv, ali zahteva velika ulaganja i vreme. S obzirom na tip uglja i sadržaj sumpora, u njemu će biti primenjen vlažni postupak za sve četiri navedene elektrane. Procene su da će ukupna ulaganja biti na nivou od oko 600 miliona evra u periodu do 2015. godine. Emisija sumpora biće smanjena za 95–99 odsto. Kao proizvod desumporizacije pojaviće se znatne količine gipsa, što otvara nove mogućnosti u smislu razvoja industrije građevinskih elemenata (proizvodnja pregradnih zidnih elemenata, gips-ploča i sl.). Kao što vidite, otvaraju se perspektive za novo zapošljavanje – dakle, za ono što nazivamo održivi razvoj u pravom smislu.

Šta će biti sa istorijskim zagađenjem tla i voda iz prethodnih decenija?

Reč je o vrlo teškom nasleđu, i u smislu svesti i odnosa prema okruženju, i u smislu istorijskog opterećenja i svega onoga što nam se događalo tokom poslednje decenije prošlog veka. Pitanje je vrlo kompleksno i zahteva napor celog društva i potpunu odgovornost, kako izvršne vlasti i privrednih subjekata tako i celokupne zajednice – do poslednjeg pojedinca. Kada su EPS i Ministarstvo u pitanju, mi mnogo toga činimo. Primeri koji jasno ukazuju na to su rekultivacija površina u površinskim kopovima Kostolac i Kolubara, zatim rekultivacija deponija pepela u blizini elektrana, kao i vrlo jasno iskazane želje da se pepeo ili gips kao opterećujući faktor pretvore u sekundarnu sirovinu i samim tim, kroz odgovarajuću upotrebu, pretvore u nacionalni resurs. Pepela na sadašnjim zalihama ima oko 200 miliona tona, sa prirastom od oko šest miliona tona godišnje. To sve se može upotrebiti kao zamena za pesak i šljunak u građevinarstvu, u cementnoj industriji, u putogradnji. Takav pristup čini ono što se zove odgovoran odnos prema prirodnom resursu i njegovom racionalnom korišćenju. Jer, ne zaboravimo: u svakom trenutku moramo misliti o tome šta ostaje iza nas za buduće generacije.

Zdravstvena situacija u okolini Obrenovca je bila vrlo loša. Ko snosi odgovornost za zdravlje ljudi?

Znam da problem postoji, znam da je on vrlo velik, ali sve ono što sam prethodno naveo ima kao prevashodni cilj da svi stanovnici u blizini objekata Elektroprivrede Srbije u budućnosti, a rekao bih i sad, imaju znatno zdravije okruženje. Traba naglasiti da merenja vrlo jasno govore da su emisije čestičnog zagađenja u Obrenovcu smanjene za 80 odsto u odnosu na 2002. godinu, u Kostolcu za 54 odsto. Kao čovek, a to mislim i za ljude u Elektroprivredi Srbije, biću zadovoljan onog trenutka kad deca iz okruženja budu imala beo sneg, budu pila čistu vodu i provodila veselo i zdravo detinjstvo. Zbog toga i radimo sve ovo, jer nema budućnosti bez zdravog mladog naraštaja. Prošle srede smo u Termoelektrani „Nikola Tesla“ B zajedno prisustvovali početku ostvarenja te misije.

Koliki deo cene kilovat–sata treba da bude usmeren u ekologiju?

Sve ovo su zadaci koji moraju biti urađeni sa vrlo jasnom vremenskom dimenzijom i ograničenjima. S obzirom na to da se radi o izrazito velikom investicionom zahvatu, oko 1,2 milijarde evra, društvo i Elektroprivreda Srbije moraju smoći snage da sve ovo završe u zahtevanom roku. Mogući izvori su sopstvena sredstva, kreditna sredstva, sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije, kao i kohezionih fondova EU-a. I na kraju, vrlo direktan odgovor: učešće sredstava u ceni kilovat-sata bilo bi od 1,5 do 2 centa – ne računajući troškove koji će nastati u budućnosti uvođenjem CO2 capture tehnologije.