Pavluško Imširović, prevodilac, umro je u 66. godini u Beogradu. Bio je jedan od istaknutijih aktivista opozicione scene u SFRJ koja se sedamdesetih zalagala za političke i ekonomske slobode, nezavisnu štampu, demokratsku javnost i pravo na političko i sindikalno organizovanje. Smatra se jednim od strastvenih i doslednih boraca protiv totalitarizma.
Rođen je 14. oktobra 1948. godine, u muslimansko-srpskoj, partizanskoj i komunističkoj porodici. Srednju saobraćajnu školu završio je u Tuzli.
Saobraćajni fakultet u Beogradu upisao je 1967. godine – posle druge godine onemogućeno mu je (faktički zabranjeno kao aktivisti studentskog pokreta) da nastavi studiranje, pa je sredinom sedamdesetih vanredno završio Višu saobraćajnu školu u Zagrebu.
Bio je oženjen Jelkom Kljajić, iza njega su ostali kćer Ana i sin Dragan.
Za života je govorio da „eto, mogu da kažem da se ponosim svojom prošlošću. Ne žalim što sam bio proganjan čovek, i mnogo puta hapšen. Savest mi je čista, svakog mogu da pogledam u oči. Živeo sam i živim u skladu sa svojim idejama o društvenoj pravdi.“
Može se reći da je živeo u skladu sa svojim idejama, ali i da je umro razočaran „dometima demokratizacije“. „Očekivao sam od 5. oktobra, da će se pod naletom masa Miloševićev režim urušiti. Da će se pod tim masovnim socijalnim pritiskom artikulisati neka nova politička alternativa. Nije uspelo. Zato što su svetske obaveštajne službe poradile da autentičnu revolucionarnu energiju kanališu u kontrarevolucionarne svrhe i ciljeve.“
Pavluško je zbog takvog delovanja bio proganjan od strane predstavnika režima i više puta je hapšen i privođen.
Na Filozofskom fakultetu učestvuje u kružoku na kome su „prorađivali“ ideje Trockog. „Javno i otvoreno zastupam svoje ideje, na šta imam pravo prema svim pravnim i političkim dokumentima tadašnje države. Nisam jedini trockista, usamljen slučaj. Na Filozofskom fakultetu učestvujem u jednom takvom kružoku.“ Pavluško je zajedno sa grupom istomišljenika, među kojima je bio i Milan Nikolić, napravio „Inicijativnu grupu za Revolucionarnu radničku partiju“, i letke ubacivao u poštanske sandučiće. Takvo delovanje će biti povod da 1972. godine bude uhapšen i osuđen kao pripadnik takozvane „trockističke grupe“. Osuđen je „samo na dve godina zatvora, zbog nedostatka dokaza“. Po rečima Imširovića kod njega nisu našli nikakav kompromitujući materijal, osim nekoliko časopisa, nekoliko primeraka „Proleterske avangarde“, časopis za odbranu 4. Internacionale, „kod Milana Nikolića našli su nekakav glupi partijski program koji je on pisao, sa kojim stvarno nisam imao veze.
Ustali smo da saslušamo presudu, Jelka nije dobro čula, pita me: Koliko si dobio? Kažem: Sedam! Ona klone. – Ma, dve godine. Kaže: Kretenu, moraš i ovde da se zajebavaš! Milan i ja osuđeni smo na po dve godine, Jelka je dobila godinu i po. Bio sam presrećan, jer sam bio ubeđen da ću dobiti najmanje pet godina zatvora.“
Kasnije je priznao kako je u to vreme bio je jedan od članova pariske sekcije ilegalne jugoslovenske trockističke grupe. Pavluško Imširović je bio član sekretarijata grupe „Radnička borba“ – jugoslovenske sekcije 4. internacionale od 1998. godine, član Međunarodnog sekretarijata 4. internacionale. Pre dve godine je u jednoj belešci na blogu ocenio da od sredine 1972. do danas „verovatno jedini u Jugoslaviji deluje kao javno deklarisani trockista“.
Imširović je bio jedan od najaktivnijih učesnika studentskog junskog protesta 1968, a te demonstracije, po sopstvenoj proceni, bile su jedan od deset najvažnijih događaja u njegovom životu.
Jedan je od organizatora podrške poljskom pokretu „Solidarnšć“, i kao učesnik manifestacija na Trgu Marksa i Engelsa uhapšen i prekršajno osuđen (sa još petoricom saboraca) na dve meseca zatvora.
Bio je i među optuženima u procesu šestorici, odnosno Otvorenom univerzitetu, 1984. Otvoreni univerzitet je bio značajan deo opozicionog pokreta nastalog iz studentske pobune 1968. i jedina organizovana disidentska grupa u SFRJ.
Predsednik sudskog veća u procesu protiv šestorice bio je Zoran Stojković, (bivši ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice).
Optuženi Pavluško Imširović je sudiji Stojkoviću za mesec dana suđenja nabrojao preko dvesta prekršaja sudske procedure.
Pavluško Imširović je učestvovao i u osnivanju Socijalnodemokratskog saveza Jugoslavije (decembar 1989 – mart 1990), jedine partije koja je imala organizacije u svim republikama SFRJ.
Bio je, takođe, jedan od osnivača i aktivista Helsinškog odbora za ljudska prava (to nije ovaj koji sada deluje u Srbiji) i član UJDIJA do 1990, kada je istupio iz tog „nestranačkog udruženje građana“ ne pristajući na njegovu preregistraciju u političku stranku i izlazak na izbore.
Jedan je od pokretača i osnivača (zajedno sa Sinišom i Tamarom Nikolić, Ilijom Moljkovićem, Lazarom Stojanovićem, Dragomirom Olujićem…) prvog „privatnog“ lista u SFRJ – „Samouprava“ (1988).
Jedan je od osnivača sindikata Nezavisnost – (on i Olujić su napisali prvi Program i Statut – UGS Nezavisnost. Iz Nezavisnosti je izašao sredinom devedesetih, kada je ocenio da Branislav Čanak od sindikata pravi parapolitičku organizaciju, i formirao Radnički politički savez kao formu političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji.
