Rakija od divlje trešnje, uz koju razgovaramo sa Slobodanom Gavrilovićem u njegovom iznajmljenom stanu u Beogradu, iz njegove je manufakture. Vlasnik je kuće u Cikotama (Kosjerić) i nadgrobnog spomenika koji je sebi podigao u rodnom Prijevoru kod Čačka. Bio je potpredsednik Demokratske stranke u četiri mandata, član je Glavnog odbora DS-a čitavih 25 godina, a od 2007. do 2012. direktor i glavni i odgovorni urednik „Službenog glasnika“. Sada piše, ali ga raznim istragama ometaju. Miran je. „Ja sam vodio svoj život tako da pokažem da može drugačije, meni je antička politika moto. A to je politika kao primenjena etika. Javno praktikovanje morala. Zato sam im rekao: ja sam penzioner, moj je posao sada da čitam i pišem knjige. Hoću li to raditi u zatvoru ili kod kuće, svejedno, a vi radite svoj posao“, kaže Gavrilović u razgovoru za „Vreme“.
„VREME„: Sa svojim drugim romanom Zbeg vratili ste se u vreme Drugog srpskog ustanka. To je zanimljiv skok u prošlost, u odnosu na vaš prvi roman Dželat i višedecenijsko bavljenje zločinima oko Drugog svetskog rata.
SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Zbeg nije planiran roman. Nastao je nenadano. Radim jedan roman, Pariski šešir, već dve, tri decenije, pa i više. Taj sam šešir doista i video kao dečak sa šest godina u kući moje tetke, bakine sestre Perside. Bila je lepotica, kapetanica, jahala konja pre rata. I taj je šešir dobila od kraljice Drage 1903. Pred samu njihovu pogibiju (kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića, prim. aut.). Persida je te godine na Vaskrs bila kod svoje strine Angeline na dvoru Obrenovića. Angelina je bila modiskinja na dvoru, a njen muž Alimpije Jovanović je bio pobratim i kum sa kraljem Aleksandrom. Dakle, stric Persidin. On je ubijen te noći kad su ubijeni Obrenovići. Ja to tada nisam znao. Kad me jednom majka odvela kod tetke Perside, video sam taj šešir. A kad sam napisao priču Pariski šešir, supruga mi reče: „Valjalo bi da proširiš priču.“ I onda sam prvu glavu romana pravio u Trbušanima, Drugi ustanak, jer sam hteo da vežem Obrenoviće sa Drugim ustankom, i da idem dalje. Ta mi glava odvuče priču i otrgne se, te nastane Zbeg.
Inače Zbeg je moj dug majci i zavičaju. Moja je majka smatrala da je žena u Srbiji paćenica i mučenica. To je na primeru moje majke i majki poput nje velika istina. I deda Ljubomir je to isto potvrđivao, ali bez reči. On je baku toliko voleo da nikad nije dozvolio da ona cepa drva ili da vuče veliki teret. I u mom romanu boj na Ljubiću rešavaju dve žene. Jedna je Ljubica, Miloševa žena, potonja kneginja, a druga je snaha Crnkosića iz Dragačeva. A to su istinite priče koje sam uzeo kao povod. Kad je Ljubica pošla iz Srezojevaca prema Ljubiću, ona je srela begunce sa bojnog polja, jer oni su dva, tri puta bežali sa Ljubića. Nije taj boj trajao jedan dan, kako sam ja mislio kad sam bio dečak, nego trideset, četrdeset dana. Ona sretne njih na tromeđi sela Prijevora, Trbušana i Miokovaca i uspe da ih vrati u boj. I kaže: „Ako danas pobedimo Turke, na ovom mestu ću, ovoga mi krsta, podići crkvu do kraja godine.“ I podigla je crkvu i tu je i danas-dan. Ona je bila jedna velika, stamena žena. To je roman o srpskoj ženi, paćenici, o tri stotine devojaka koje su se bacile u Moravu podno Kablara pred Turcima.
Roman je u sedam slika? U pretposlednjoj, šestoj, opisujete taj zbeg od tri stotine devojaka.
Da, ali roman počinje i završava se turskim zbegovima. Prva slika je izgon Turaka iz crnogorskih sela na Đurđevdan 1806. Poslednja, sedma slika je izgon Turaka iz Čačka za Užice, uoči Vidovdana 1815.
Kažete da je Zbeg vaš dug majci i zavičaju. Rođeni ste u Prijevoru, selu kraj Čačka, a u Beogradu vas, posebno Užičani, a i drugi, doživljavaju kao autentičnog Užičanina, otkud to?
Ja sam biološki Čačanin, a kulturološki Užičanin. Meni je samo familija u Čačku, u Prijevoru mi živi brat, ja odlazim tamo često, i uvek sam išao često. Roditelji mi nisu živi, otac je umro 2002, majka 1994, ali sam jako vezan za Prijevor, podigao sam sebi spomenik tamo na groblju. Kao i moj deda što je sebi u šezdesetoj godini podigao spomenik, tako sam i ja. Deda Ljubomir je na svom spomeniku napisao: U mojije šezdeset leta, ja se setih i onoga sveta, mom životu to ništa ne smeta. Ja sam na svom spomeniku napisao: Kad se govorilo o mojim precima: čukundedi Gaji, pradedi Milanu, dedi Ljubomiru, ocu Miodragu, nikad nisam saginjao glavu. To su bili časni ljudi i ni po čemu lošem nisu bili zapamćeni ni u selu ni u okruženju. I meni je to dovoljno.
A Užice?
Tu sam sazrevao kao čovek, živeo sam u Užicu od 1966. do 2000. To je veliko vreme. Doživeo sam tu i mnogo loših i mnogo lepih stvari. I svoju prvu ženidbu i svoja dva sina, diplomiranje. Predavao sam u školi u Čajetini, deset-dvanaest godina, a posle u užičkoj Saobraćajnoj i građevinskoj školi i u Medicinskoj. Predavao sam sociologiju i prava građana. Inače, u Sarajevu sam završio sociologiju 1976, a posle sam bio na postdiplomskim na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde sam apsolvirao magisterij i stao. Pogrešio sam, ali nije me zanimala akademska karijera, stigao sam u životu ono što sam hteo. Magistrirao sam u novom veku, dve hiljade i neke, na FPN-u.
Kako pamtite studije u Sarajevu?
Studirao sam i radio. Kada sam diplomirao imao sam 25 godina, pet godina radnog staža, odsluženu vojsku i sina od tri godine. Bio sam vanredni student, u Sarajevo sam išao samo na polaganje ispita, nisam slušao predavanja, morao sam da radim. Nije imao ko da me finansira, radio sam kao valjač u Valjaonici bakra u Užicu, prvu, drugu ili treću smenu. Na primer radim drugu do deset, pa putujem noću vozom u Sarajevo, ujutro polažem ispit, i vraćam se u Valjaonicu, stižem u treću smenu.
Na vas se gleda kao na užičku majku, pomažete kad ste u prilici, spajate, kao nekakva centrala užičkog lobija ovde u Beogradu?
Voleo bih da je tako, ali, nažalost, nismo u tome uspeli na pravi način. Želeo sam još kad nismo bili u vlasti, devedesetih godina, da formiramo lobi privredno-politički, kao što postoji u svetu, da se borimo za svoju regiju, da se razvija, da ima investicije, da se grade dobri putevi, dobre fabrike, da izgradimo institucije. Mi smo bili opozicija, užički socijalisti u to nisu smeli da se uključe, ove moje to nije interesovalo posle, i to je propalo. Možda sam užički lobista, ali u kulturološkom smislu. Knjiga mi je oduvek bila na prvom mestu u životu.
Iz partije ste isključeni 1974, zato što ste podržali profesore Filozofskog fakulteta da ne dobiju otkaz zbog protivljenja ustavnim rešenjima?
Isključen sam iz partije kao neprijatelj radničke klase i Saveza komunista. Pera Simić je, kad je radio na poslednjoj svojoj knjizi o Titu, našao dopis iz SDB-a iz 1977. godine, marta meseca. Na prvoj strani su bili profesori Mihailo Marković i Sveta Stojanović kao opozicionari, a na drugoj Slobodan Gavrilović kao neprijatelj. I štiklirano od Broza da je pročitao. Isključen sam, naime, iz partije jer sam podržao profesore Filozofskog fakulteta, da ne budu otpušteni. Sednica Saveta Filozofskog fakulteta održana je 6. jula 1974. Bili su tu Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović, Zaga Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić, Nebojša Popov… Kao čovek sa nepune 23. godine smatrao sam da čovek ima prava na svoje mišljenje i da to ne može biti razlog za gubitak posla. Bio sam član Saveta koji je imenovala država, to je u to vreme značilo da sam se digao protiv države. Savet je imao 20 članova iz kolektiva i 20 sa strane. Da bi se održala sednica, mora da bude 21 na sednici. Ja sam bio dvadeset prvi, da omogućim sednicu i glasam za njih. I niko se nikad od tih ljudi nije zainteresovao za mene da pita – ko je taj čovek.
Čovek koji ih je podržao, nije ih zanimao?
Niko od njih deset nije pitao za mene. Jedino je Dobrica Ćosić rekao Ljubi Simoviću, „zanima me taj Gavrilović Slobodan, nek mi se javi“. Dobricu je zanimalo ko je taj mladi čovek iz Užica koji sme da se suprotstavi i da glasa za profesore. Ja sam zbog toga bio u potpunoj izolaciji 15 godina. U stvari, sve dok nisu formirane prve stranke. Posle je bilo pesma. More mi je bilo do kolena, kako smo tada uživali! Samo zbog slobode koju smo imali. Da možemo da govorimo, da napravimo skupove, iskreno sam verovao da ćemo napraviti državu sa jakim institucijama, gde će slobode građana biti na najvišem pijedestalu, da će to biti nešto što nikad neće smeti da bude ugroženo, mediji svetinja… Dozvolio sam sebi da u 40 i nešto godina budem naivan. Bilo mi je 39 godina kad je osnovan DS, veliko je to iskustvo, velike godine, ali nisam ja bio usamljen u tom svom idealizmu. DS je bio preplavljen ljudima vrednosti koji su želeli da grade državu, društvo pre svega, jer džabe i države ako nema društva.
Nikada posle niste razgovarali sa Mićunovićem ili Ljubom Tadićem o toj sednici na kojoj ste ih podržali?
Nisam. Godinu dana pre smrti Mihaila Markovića šetao sam sa Dobricom na Topčiderskoj zvezdi, a on mi reče da će nam se pridružiti i Mihailo. Upitah ga za dozvolu da o tom događaju upitam profesora. Odobri mi, ali se profesor toga nije sećao.
Kažete da je DS u to vreme bio preplavljen ljudima vrednosti. Šta se dogodilo sa strankom čiji ste član Glavnog odbora već 25 godina?
Poslednji put sam se na Skupštini kandidovao za člana GO da pokažem da sam tu iz solidarnosti. Bio sam peti, nisam pravio nikakvu kampanju, nisam nikog pozvao telefonom da glasa za mene, nisam se eksponirao. Kandidovao sam se pošto su nas svi prozvali kriminalcima i lopovima. U ovoj našoj zemlji to je jedna od najčasnijih stranaka, u kojoj je bilo lopova, da se razumemo. To nikad neću poreći. Znam mnoge koji kad su došli u stranku nisu imali gaće, s oproštenjem, a danas imaju dvorce. To od plate ne može. Ali, najčasniji ljudi koje sam upoznao bili su u Demokratskoj stranci. Svi smo na neki način osramoćeni. Zato DS i ne može da se oporavi tako lako, jer je veliki udar na stranku i po dubini i po širini. Mislim na hapšenja stotinu ljudi, na progon hiljada ljudi, mislim na veliki broj ljudi koji su ostali bez posla, mislim na one koji sede po lokalu i drhte jer nemaju nikakvu zaštitu. Ovo je režim, pravi režim, u odnosu na ove naša vlast je bila mekana. Ovo je režim u kojem se drhti, a ja neću da drhtim.
Ne bih da banalizujem, ali zaista često deluje kao da su otimanje i krađa jedina konstanta srpske politike…
Kamo sreće da imamo taj zakon o poreklu imovine, da vidimo platu poslednjih dvadeset godina, pa da vidimo imovinu, da se uporedi. Niko nije hteo taj zakon – ni socijalisti ni demokrate, a neće ni ovi sad. Evo Nikolića, na primer. Pa kad bi on imao ovo bogatstvo? On pita: Kakvo bogatstvo? Pa nek se seti šta je imao devedesetih, a šta ima sad. Nek se seti Vučić. Uzeo je stan od države u vreme kad su svi bili na položaju i kad smo bombardovani 1999, i govori o moralu. On čije je pranje biografije najskuplje na svetu. Mi prisustvujemo najskupljem pranju biografije uz najveću podršku naroda. On nagrađuje prvo priznavanje Kosova od Saudijske Arabije dozvolom da oni grade Beograd na vodi. Je li to nagrada? To je ono: huka na vuka, a lisice meso jedu. Saberite šta su rekli koliko će da uštede na javnim nabavkama. Saberite šta su rekli koliko će da uštede na budžetu. To je oko dve milijarde, pa gde su te pare? Da ne pitam šta je sa krađom izbora 2012?
Oduvek ste imali liberalan stav prema frakcijama u stranci, verujući da je frakcije mogu samo ojačati. Čini se da se dogodilo suprotno, da su frakcije zla kob DS–a?
Kamo lepe sreće da smo imali prave frakcije o kojima sam govorio. Dve su stvari našu stranku uništile. Prva, nedovoljno tolerancije prema onima koji su ostajali u manjini. Drugi je razlog velika surevnjivost i veliki apetiti pojedinaca. Jedno su frakcije unutar stranke koje se bore i poštuju, drugo su pojedinci koji su odvajanjem od stranke zadovoljavali svoje apetite i gledali ličnu korist. Jedno su ideološke frakcije, a drugo interesne. Kod nas je pozadina svakog sukoba nekakav novac. Ja u tome neću da učestvujem. Hoću da učestvujem u vrednosnom, ideološkom sukobu, a ne u materijalnoj otimačini. Za Demokratsku stranku nema ko da se bori, dok se jedni plaše za sebe, drugi za imovinu, a treći za položaje.
Vaša je frakcija 1998. protiv Đinđića bila ideološka?
Od 1990. bili smo najbolji saradnici. Već 1998. imali smo ozbiljan sukob. Zoranova teza je bila da nema više udruživanja opozicije. Nula plus nula je nula. Mislio je tada, konkretno, na dve minorne stranke. Rekoh mu: „Matematički si u pravu, ali ne i psihološki. Narod od nas očekuje da se svi udružimo, jer ne zna vrednost ovih ljudi. Ako mi ne umemo da se dogovorimo sada među sobom, onda nam narod neće verovati da ćemo se dobro nositi protiv Miloševića, biće u strahu da ćemo ući u građanski rat s njim. Narod se plaši rata.“ On je potom pravio Savez za promene, pa DOS. Menjao je stav, nije bio krut, to je bila njegova vrlina. Imali smo sukob i oko kadrova i finansija. Generalno, najveća opozicija njemu u stranci, a i inače, najveća frakcija bila je ta naša grupa 67. I niko nije napustio stranku. Borili smo se iznutra. U Glavnom odboru je bilo 150 ljudi, mi smo imali polovinu kao opozicija. Bilo je to u januaru 1998. Intervju koji sam dao za „Nedeljni telegraf“ izbačen je iz broja, mada je već bio i prelomljen. Plaćeno je da se izbaci. Naslov je bio: „Đinđić se sakrio iza RTS-
-a“. Jer, televizija je došla na Glavni odbor demokrata, opozicione stranke. To se ranije nikad nije dešavalo. Đinđić je znao da ja pred RTS-om neću ništa učiniti, niti govoriti. Znao me je u dušu.
Đinđić je doveo RTS na sednicu GO DS–a?
Pa ja ne znam, ja nisam. Na toj sednici rekao sam samo jednu rečenicu: „Nisu ovo traktorske gume.“ On je jedini znao šta pričam, jer smo bili vrlo bliski.
A šta je značila ta rečenica?
Još nije vreme da o tome govorim.
Kažete da vas je znao u dušu, da ste bili vrlo bliski iako ste mu bili oponent…
Ja sam mu nosio barjak demokratije. Bliži njemu je bio samo Goran Vesić, i kasnije Čeda Jovanović, ali to je kratko trajalo. Vesić bi za njega položio život, ja ne bih. Zoran i ja smo bili jedini predavači kada smo formirali političku školu u Kušićima, obišli smo svaku opštinu, usput smo pričali o svemu, jedina tema o kojoj nismo razgovarali su žene. To nije bila njegova tema. Ja danas u Demokratskoj stranci nemam s kime da razgovaram. Možda poneko priča ponešto o muzici, onoj koju sluša. To je plafon. Malo o tenisu zbog Đokovića i gotovo. Kakvo pozorište, kakav Grotovski o kojem smo razgovarali na tim putovanjima. Staljin, Trocki, Tito, Adorno, Habermas, to su bile naše teme. Pričao mi je i kako je stekao novac mereći ravnoću kockarskih stolova po svetu. Bio je ozbiljan majstor u tome. Angažovali bi ga profesionalni kockari da im snima gde vuče sto. On kaže, nema stola koji ne vuče. Ali ti daju novac da igraš i da vidiš da li sto vuče, i da im podneseš izveštaj. Ako je loš izveštaj, neće niko da te angažuje. Tri ili četiri godine je on to radio. Znate li koji je to novac? Ogroman. Istina je, bili smo bliski, ali ja sam jedini posle njegove smrti smenjen. Svi drugi su napredovali. Bio sam šef poslaničkog kluba u saveznom parlamentu i Zoran Živković me je smenio. I neka je, ni ja nisam žudeo da budem šef poslaničkog kluba stranke Zorana Živkovića. Eto, svi su posle njegove smrti odskočili, ja sam smenjen, čak je jedan pitao doslovce: „Šta ćemo s Gavrilovićem?“ Pa streljajte me, rekao sam. Tako sam i ovima govorio kad su me vodili u policiju nekoliko puta, pisali krivične prijave protiv mene, samo da budem lopov. A onda su hteli da budem njihov. Ne mogu. Pa da mi daju ceo svet. Sa tim primitivcima da budem, nikad u životu, sa tim bahatim ljudima, neukim, neobrazovanim, nikad u životu. Sa tim bašabozlukom, ne pada mi na pamet.
Dakle, zvali su vas?
A koga nisu? Rekao sam im i ovo: Ima jedna ulica u Beogradu, zove se Gospodara Vučića. Ali je to čovek iz 19. veka. Ako ćemo da se tamo vratimo, ja sam spreman i na to. Ali onda ćemo da vidimo kom opanci a kom obojci. Ali, u mom vrednosnom sistemu nema gospodara Vučića. Znam da on stvarno postoji, ali ga kod mene nema.
Šta kažete o svojim bivšim partijskim kolegama koji su što zbog nemaštine i krize, što samo iz lukrativne potrebe za trajanjem, napustili DS i postali deo vladajuće elite očas posla, kroz partijsku knjižicu, ili saslužujući režimu na druge načine?
Najbolje da budem bez komentara jer sve što bih rekao bilo bi ružno. Žao mi je što nisu imali više integriteta. Žao mi je što nisu bili uspravniji. Pognut čovek ne može da nosi veliku težinu, a uspravan može da nosi mnogo. E sad, uspravni ljudi nisu mnogo na ceni. Danas nije in biti pošten, in je biti snalažljiv.
Tako je i s tim prebezima. Otišli iz jedne stranke u drugu. Sad su svi prebezi, i vlast i opozicija. Pa kako da mu veruješ kad je izdao svoje najbliže i ostavio ih na cedilu? Kad je najteže, ti odeš! E pa ne verujem ti, pa neka si ne znam šta! Ali, kod nas je to drugačije, malo se snuždiš, zaplačeš, ispričaš, a narod, šta će, dobar, napaćen i – veruje. Pa kako su drugačije dobili? Na znanje, na vrednoću, na poštenje, pa ne znam da li zna sliku da zakuca na zid?
Na koga najkonkretnije mislite?
Koje je radno iskustvo ministra policije, ministra pravde, premijera, predsednika države? Ima jedino predsednik države radno iskustvo, ali ne daj bože da ga primeni, sve će nas zakopati. A premijer, kao, bio najbolji student na Pravnom fakultetu. Prvo, to nije tačno, a drugo, od fakulteta je prošlo 25-30 godina, šta si posle toga radio, prijatelju, imaš li neku presudu? Šta znaš da napraviš konkretno? I taj će da vodi zemlju. Mi smo uvek bili eksperiment. Pod Titom, kraljem, Vučićem, Tadićem… Ovo sam, da se razumemo, mislio i o našoj vladi jer i u njoj je bilo najmanje pet ministara koji nisu umeli da zakucaju sliku na zid. I tada sam i toj vladi tako govorio. Nažalost, čestit, pošten i radan svet, oni koji nešto znaju, oni se sklanjaju od politike kao od nečeg prljavog. Sve dok najbolji među nama ne uđu u politiku, neće nam biti bolje. Ovaj naš problem nije politički, nego kulturološki, vrednosni.
Znači, nema te cene zbog koje biste se naljutili naprasno na demokrate i uhlebili u nekoj solventnijoj partiji, možda za neko dobro direktorsko službovanje?
Otišao bih iz DS-a samo ako bih bio ucenjen decom ili unucima. Druge cene nema, isto kao što mislim, zapravo sam ubeđen da je Boris Tadić ucenjen, snimcima, koječim. Imao je stranku na dlanu. Ali cilj naprednjaka je bio da niko ne prođe u Skupštinu osim njih. Zamalo smo prošli i mi i Tadićevi. Ali je cilj bio jednopartijski sistem, po Brozovom modelu. Da opozicije nema. Da svi budemo Vučićevi činovnici. Šta je ovo nego Socijalistički savez radnog naroda posle rata, odnosno Narodni front. Sve je Tito tako spremio unutra, dao im mesta, a on je odlučivao o svemu. Pa ne treba nam novi Tito.
Za koga ste glasali na poslednjim izborima u DS–u, za Pajtića ili Đilasa?
Za Đilasa. Obojica su me zvali da budem kandidat za potpredsednika, da budem na listi. Odbio sam jer nam trebaju novi ljudi. Rekao sam Bojanu, glasaću za Dragana, ali ko god pobedi, ja ću pomoći, jer mene zanima Demokratska stranka. Đilas mi je kao menadžer ulivao poverenje, sve smo isprobali u stranci, to nismo. Ulivalo mi je poverenje u njega i to što je brzo učio. Bojan je iz jedne dobre kuće, išlifovan je, ali nema harizmu vođe. Kažu, to je dobro za demokratiju. Nije. To što je rekao i napisao, to bih ja potpisao, ali to nije dovoljno.
Niste verovali da će Đilas izgubiti izbore od Pajtića?
Mislim da je on namerno izgubio, da bi se spasio. Nisam tada tako mislio, sada mislim. Pa i ako je. To što je on izdržao, ja ne bih. A borac sam, veliki. Onakav linč u javnosti ja ne bih izdržao. Zato razumem ako je izgubio s namerom da bude miran.
Ali šta je sa DS–om? Opozicija je rastočena, nekad je vaša stranka imala integrativnu moć, danas je nema, kako DS da ubedi apstinente da glasaju?
Možda bi mogla neka vlada stručnjaka da privuče ljude, da se pojave sasvim novi, nepotrošeni ljudi koji se nikad nisu bavili politikom, ali znalci svoga posla.
Zar nismo imali G17 stručnjake?
Nije to bilo ovo o čemu govorim, G17 je bio naše maslo, to smo mi pravili. Stranke su izgubile na integritetu, sad nam trebaju novi ljudi koji nisu bili u politici. Da su sposobni i da znaju da upravljaju sistemima. Da vode državu. Kako se pravi kućni budžet, pravi se i državni. Nije to ništa komplikovano. Treba znati ili pozvati one koji znaju, raditi na korist građana. Bez krađe, korupcije, bar bez sistemske korupcije, a lopovluka će uvek biti i to se iskoreniti ne može. Šta je njihov zakon o javnim nabavkama učinio za iskorenjivanje sistemske korupcije? Samo imate manje investicija, to vodi do toga da imate manje radnih mesta, to vodi dalje do manjih plata. Mi smo jedina država u regionu gde su plate manje nego 2013.
Šta je budućnost DS–a?
Demokratskoj stranci treba jedno sedam-osam godina da se oporavi. Najmanje 500 ljudi koji su njome upravljali da se skloni, da se sklone na rezervnu klupu prvi, drugi, treći, četvrti ešalon. Onda da se puste mladi ljudi između 30 i 40 godina, koji su već deset i više godina tu, ali su skrajnuti, da se bore jer imaju za šta, da grizu jer znaju zašto. To su ljudi koji nemaju putera na glavi, koji nemaju zašto da ćute, koji imaju šta da kažu. Ali da nemaju tutore Mićuna, Gavrilovića ili nekog trećeg, nego da se puste da sami plivaju. Predlagao sam to i javno Draganu Đilasu na Skupštini, da ostavi uz sebe dva, tri čoveka i da sve ostale smeni, ali nije imao snage za to. Nije imao podršku jer je to dogovorna demokratija, a ja sam im rekao da kao što ne valja dogovorna ekonomija ne valja ni dogovorna demokratija.
Je li ovo najniža tačka DS–a za proteklih 25 godina?
Ne, bili smo i na nižim. Recimo, 1997, 1998. Nismo izašli na izbore, ostali smo izvan parlamenta… tad smo baš loše stajali.
Ali ste imali intelektualce, NGO sektor uz sebe…
Jeste, ali smo po rejtinzima loše stajali. Kao premijer Đinđić je imao 12-13 odsto. To zaboravljamo. Demokratska stranka ipak nije bila po volji ljudima, jer je terala neke principe i vrednosti, a narod je decenijama navikavan da voli malo muvanje, tamo, ovamo… Mislim da će sve to doći na svoje mesto, ali je potrebno vreme. I DS-u je potrebno vreme.
Tvrdili ste da odlazak Borisa Tadića neće biti značajniji udar na stranku, izgleda da je bio. Razočarali ste se u njega?
Prvi Tadićev i moj razgovor 1996. godine, moja žena je prokomentarisala rečima: Šta će ti ovaj čovek? Ne poslušah je, a bila je u pravu. Sad to kažem. No, dobro, Ljuba Tadić je bio zaslužan za podršku koju je Boris dobio od mnogih ljudi. Verovao sam u njega iskreno, više sam mu pomogao nego rođenom bratu. Opet s verom, opet s nadom. Nisam bio ni u jednom upravnom odboru, a znam za supruge mojih kolega potpredsednika sa platom od 200.000 dinara. Imale su te supruge i vozače i automobile. To je bilo kad smo bili na vlasti 2002, 2003. i kasnije 2005. Jedini upravni odbor u kom sam bio je Upravni odbor Muzeja u Užicu, bio sam predsednik i to nije bila plaćena funkcija.
Nekoliko decenija se već bavite sudbinom Živojina Pavlovića Ždrebeta, užičkog komuniste i novinara, autora Bilansa sovjetskog termidora, zbog kojeg su ga streljali partijski drugovi 1941. za vreme Užičke republike. Bilans sovjetskog termidora pronašli ste, priredili i štampali 1989, to je prvo priređeno izdanje posle onog originalnog 1940?
Da, štampan je sa mojim napomenama i sa registrom imena, jer sam želeo da nekim mladim ljudima približim ko su bili ljudi koji su stradali u vreme Staljina, o čemu je Živojin Pavlović pisao u toj svojoj knjizi. Te 1989. smo u časopisu „Međaj“, čiji je urednik bio Svetislav Basara, a ja član uredništva, objavili razgovor sa Sretenom Marićem i Dobricom Ćosićem. Profesor Marić i Ćosić nisu govorili 17 godina, a ja sam dve i po godine radio na tome da ih pomirim. Smatrao sam važnim da ne treba dozvoliti da dvojica značajnih Srba 20. veka odu na onaj svet, a da ne progovore. Kad sam ih prvi put spojio na Zlatiboru, Dobrica još nije ušao u kuću, a Marić mu maše prstom i kaže: „E, Dobrice, ti si bio pravi boljševik. Nisi me ništa pitao, a osudio si me.“ Naime, na Divčibarama 1972. godine bio je skup sociologa, književnika i filozofa koji se bavio pitanjima kuda ide ovaj svet, naše društvo, država… Tada je uhapšen jedan pesnik iz Valjeva, Ignjatović, i pisana je peticija za njegovo oslobađanje, a Sreten Marić je odbio da je potpiše. To mu je Ćosić zamerio.
Elem, taj broj časopisa „Međaj“ je jedini štampan u 2000 primeraka i jedini je i prodat u tih 2000 primeraka. Sa naslovom „Srbija je žedna demokratije“. Razgovor je vođen pre pada Berlinskog zida, 1989. To je bio i moj prvi povratak u javnost posle 1974. Sve to vreme nije se moje ništa moglo pojaviti. Pamtim da je 1978. godine bila štampana moja beleška o Kardeljevoj knjizi Slobodni udruženi rad u „Užičkim vestima“, i broj je spaljen zbog mog teksta. Ponovo je štampan, ali bez te moje beleške. Tu je bila sporna jedna poluupitna rečenica, ali tad se nije smelo više, sve je moralo nekim ezopovskim stilom da se kaže, uvijeno. Kad bih vam pronašao tu rečenicu i pročitao, pitali biste: Što je ovo zabranjeno?
Jeste li vi pronašli jedini primerak Bilansa iz 1940?
Ne, desetak je sačuvano, ja sam video dva. Jedan imam, to je originalni iz 1940. Inače s posvetom, poklonio ga je Pavlović svom kumu Ljubiši Đeniću. Ljubiša Đenić je bio jedan od naših najboljih bibliotekara. Dobio je prvu Vukovu nagradu. On mi je dao tu knjigu i bio sam iznenađen da je čovek nešto tako napisao 1940. I zbog toga je streljan 1941, u Užicu, 28. novembra, zajedno kad i slikar Mihailo Milovanović. Iste noći su streljani. Posle sam pronašao i dželata koji ga je ubio.
Vidana Mićića, o kojem ste napisali i roman Dželat?
Da. Objavio sam četiri knjige o Živojinu Pavloviću i pripremam četiri knjige o njegovom dželatu. Pored romana, zimus ću završiti i jednu hrestomatiju o zlu i dželatstvu kroz istoriju, jer sam radeći na romanu koristio oko dve stotine knjiga. Studija o dželatstvu je treća knjiga i to ću završiti za godinu dana, i četvrta će biti njegovi memoari, memoari dželata Vidana Mićića. Originalni memoari. Oni su spremni za štampu.
Sreten Marić je čitao delove tog rukopisa davno, dakle pre 1992, kada je umro, i zamolio me je da ako ikad objavim taj rukopis da ga bukvalno i objavim kao rukopis. Tako ću i uraditi, jedna knjiga će biti rukopis, a jedna prekucano, pa će čitalac moći da upoređuje da li je autentično što je tamo napisano, imaće pred sobom dželatov rukopis. On je tri sveske svojih memoara završio pre nego što sam ga upoznao 1984. Samo je četvrta sveska pisana posle.
Godine 1983. objavio sam prikaz Bilansa u „Vidicima“, ali to je bio drugi prikaz. Prvi je objavljen u listu „Komunist“, 1940. godine. Dao sam Đilasu da pogleda taj prvi prikaz koji je bio nepotpisan i da mi kaže zna li po stilu čiji je to tekst. Pogledao je tekst na jednoj šlajfni i rekao: „Ne služi mi na čast, ali je moj.“
Koliko je on učestvovao u likvidaciji Živojina Pavlovića Ždrebeta?
On je vršio poslednje isleđivanje. Mitra Mitrović, njegova žena, kucala je na mašini. On je to završio 21. novembra i predao Titu raport. Vidan Mićić mi je pričao da su Živojina Pavlovića tukli i Krcun i Dedijer i Petar Stambolić, ali ne i Đilas. Vidanove memoare objaviću u deset primeraka, to je retkost da imate memoare stvarnog dželata, zato će biti štampani kao raritet. Posebno zato što je on sebe smatrao dželatom, on od toga nije bežao, nije poricao.
Da li ste sa Ćosićem pričali o tome?
Kako da ne. Mi smo finale naših razgovora koje smo vodili 37 godina snimili s dve kamere, pristao je na to uz uslov da počnemo u njegovoj, a završimo u mojoj kući. Rekoh mu da je moja jedina kuća u Cikotama. Sa svojih 88 godina pristao je da dođe kod mene u Cikote i bude tamo dve noći i tri dana. Tada mi je rekao, a kamera je zabeležila: „Mog Bogdana Dragovića u Užicu ne bi bilo da nije bilo tvog Živojina.“ Jer, u stvari, kao otpadnik Bogdan Dragović završava kao Živojin Pavlović, ako se sećate tog njegovog romana. Ja sam njega vodio da ga upoznam sa dželatom, sa Vidanom Mićićem. Bili smo u bašti kod njega, zajedno, Ćosić je želeo da približi sebi atmosferu zatvora kad je pisao Otpadnika.
Jeste li pomirili Dobricu Ćosića i Svetislava Basaru? Kada i kako?
Godinu dana pred Dobričinu smrt tražio mi je Basara da se sretnu. Pitam ja Dobricu, a on će: „Nemam ja šta da se mirim, nisam se ni svađao. On treba da se pomiri sam sa sobom. Protiv njega nisam govorio nigde, a da ovako građanski popijemo kafu i rakiju, gde hoće.“ Ali se ne sretoše. On me nikad nije pitao što štampam Basaru ili Vidosava Stevanovića. A oni su pitali što štampaš Dobricu. On je bio drugačiji. Ljudi to ne veruju, ali šta ću ja sad tu ako ne veruju.
Z. D.