Ova vlast će srušiti samu sebe

Da se u Srbiji ne zna šta nosi dan a šta nosi noć spoznali su nedavno i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež i ministar finansija Siniša Mali.

„Nemamo više luksuz da kažemo ‘sad ćemo odjednom da upumpamo novac u sve sektore’“, uveravao je Čadež u emisiji „Oko“ na RTS-u 21. jula, dok je pored njega sedeo ministar Siniša Mali. Ministar je izjavio da država zajedno sa Privrednom komorom i Republičkim zavodom za statistiku radi veliko istraživanje o privredi, da do 10. avgusta pitaju 1000 firmi kako stoje sa kupcima, dobavljačima, tržištima, i da će tek nakon toga videti kakva je slika privrede.

„Nakon toga ćemo izaći, videti šta treba da uradimo i dovoljno smo odgovorni da to i uradimo, ukoliko bude potrebe“, rekao je Mali, da bi pred kraj emisije dodao da će septembar biti prvi mesec kada ćemo znati „kako stojimo“, da treba da se sačeka do tada.

„Nakon toga ću biti veoma specifičan, konkretan i decidiran kada je u pitanju neki novi paket mera ili neka nova podrška našoj privredi“, zaključio je Mali.

Međutim, nepuna 24 sata kasnije, „došao je“ septembar i to veliko istraživanje o stanju privrede bilo je završeno.

„Za jul i avgust daćemo po 60 odsto od minimalca za sve radnike u malim i srednjim preduzećima, hoćemo da finansijski pomognemo 1.051.000 preduzetnika, najmanje jedan mesec odložićemo plaćanje poreza i doprinosa, uvešćemo i dodatni moratorijum pod određenim uslovima za plaćanje kredita kako za pojedince tako i za firme bar za još dva meseca“, rekao je Aleksandar Vučić u drugom Dnevniku RTS-a 22. jula, dan nakon što je dvojac Mali – Čadež ustvrdio da para nema i da se čeka septembar.

„Ovo samo unosi zabunu u našu ekonomsku javnost, dodatno i bez potrebe povećava neizvesnost u privrednom odlučivanju i ta neizvesnost u velikoj meri blokira i parališe privredni život. Dakle, neizvesnost je ogromna već samo zbog epidemije, a posebno ako se tome doda i ta konfuzija koja dolazi sa našeg političkog vladajućeg vrha, tako se od jedne štete pravi još mnogo veća šteta“, kaže u intervjuu za „Vreme“ dr Ljubomir Madžar, profesor emeritus Alfa BK univerziteta u Beogradu.

Madžar napominje da je epidemija proizvela neke efekte koji su zajednički za sve zemlje na svetu, koji su univerzalni, a da, povrh toga, postoje i neki specijalni efekti, „specijalne posledice koje su karakteristične za našu stvarnost i naše političke zvaničnike, naše dodatne specifične teškoće“.

„Kada je reč o padu proizvodnje, neki sektori prosto su prestali da rade – turizam, ugostiteljstvo, saobraćaj, posebno vazdušni saobraćaj. Epidemija je umrtvila jedan deo privrede, a efekti se sa tog dela prenose na druge delove i to tako što se smanjuje uobičajena tražnja, ona koja ide od sektora do sektora, jer sektori su međusobno povezani, a javlja se i parališući efekat neizvesnosti koji privredne subjekte navodi na to da stanu i da sačekaju, da se ne zalete u neizvesnu stvarnost, jer je ta stvarnost nepoznata, nema se iskustava, nema se podataka ni informacija o takvim situacijama, jer privreda pogođena epidemijom nije isti objekt za upravljanje i ekonomsku politiku, kao privreda bez epidemije“, kaže Madžar.

„VREME„: Šta su naše, specifične teškoće?

LJUBOMIR MADŽAR: Jedna karakteristična i tipično naša politička manipulacija jeste da se te prognoze opadanja stopa rasta ističu kao nešto što je veliki ekonomsko-politički uspeh, jer se očekuje da će Srbija doživeti relativno manje opadanje proizvodnje nego neke druge zemlje. Međutim, to nema nikakve veze sa ekonomskom politikom, to je posledica različite strukture privrede. Na primer, Hrvatska ima oko 20 odsto učešća turizma u BDP-u, a Srbija manje od pet.

Ministar Ljajić je rekao tri odsto.

Tri, onda još gore. Ne može se očekivati da Srbija doživi uporedivo smanjenje proizvodnje sa Hrvatskom, kad Hrvatska bezmalo živi od turizma, a ovi naši političari su to odmah istakli kao nekakav uspeh – eto, mi ćemo bolje savladati epidemiju nego drugi. To je neistinito i nedozvoljeno, to ne bi smelo da se tako govori i ističe, jer je to politička manipulacija.

Da li se tom manipulacijom postiže neka ekonomska šteta?

To je pre svega politička stvar, ali to kvari politiku, jer po tom osnovu politika ubira neke poene i produkuje nejednakost u političkoj konkurenciji. A ne može biti dobro za zemlju u kojoj se politički procesi odvijaju tako što neki subjekti imaju ogromnu prednost nad drugima. Kad su subjekti u različitoj poziciji, a to je kod nas očigledno slučaj, onda konkurencija ne daje one dobre efekte koje bi inače dala.

Kada je reč o prognozama, dala je i Svetska banka prognoze o tome koliko će se smanjiti proizvodnja po pojedinim zemljama, pa u Srbiji manje nego u drugim zemljama… Mislim da te prognoze nemaju nikakvu naučnu i objektivnu osnovu. Prvo, ne zna se kakve će sve efekte epidemija proizvesti, jer to je jedna potpuno nova pojava, u vezi sa kojom nema iskustava, saznanja, niti postoje serije podataka. Drugo, ne zna se ni koliko će trajati – da li će biti drugog ili eventualno, daleko bilo, trećeg talasa, ili neće. U takvoj neizvesnosti, svaka prognoza je gledanje u bob i najverovatnije je da neće pogoditi stvarna kretanja koja će se dogoditi.

Oni predviđaju veliki skok Srbije u sledećoj godini. To i MMF kaže, nije da su samo naši političari.

To je utoliko neozbiljnije. Kakav crni skok, kad komarcu iščupate nogu, ode ceo komarac. Ako se to desi, to će biti puka slučajnost, jer ni Svetska banka ni MMF, niko nema dovoljnu empirijsku i znanstvenu osnovu za pravljenje ozbiljnih prognoza. Mislim da Svetska banka daje te prognoze sa dvostrukom motivacijom.

Prvo, da malo umiri privredne subjekte širom planete, da se ne plaše baš toliko, da ne ispadnu ta očekivanja grozomorna i strašno pesimistička, da ipak nastave da rade, da se ne obeshrabre sasvim. Druga stvar je da ih nekako motivišu na neke poduhvate, da život ne stane potpuno i da se ne blokira u celosti. To su više vanprognostički motivi za davanje prognoza, nego motivi objektivnog sagledavanja budućnosti da bi se racionalnije definisala ekonomska politika.

Šta je Srbija uradila za ovo vreme? Kakve su bile naše mere, šta je trebalo da uradimo, šta smo još mogli da uradimo?

Podrška privredi je u principu ispravna i na mestu. To ne može da se kritikuje, jer gotovo nema zemlje koja na neki način nije priskočila privredi u pomoć i pokušala da smanji taj strahoviti udar koji je epidemija izazvala. Kod nas ipak postoje neke specifičnosti. Najpre, ne postoje neki objektivni kriterijumi za raspodelu te podrške i pomoći. Ne postoje zato što takvih epidemija nismo imali u prošlosti i što nemamo ni znanja ni iskustva sa njenim učincima i posledicama.

Ali, od marta gledamo šta se dešava i ko je tu najviše pogođen. Zar nije bar sad u ovom drugom krugu pomoći bilo moguće da se ide ciljanim merama, a ne opet svima?

To me dovodi do druge napomene koja pogoršava ekonomsku politiku kod nas, a to je da je odnos ekonomske politike prema privredi sav u znaku dominacije politike i vlasti. Naša vlast se u privredu meša daleko više nego u većini drugih zemalja, ima nezdravu sklonost da komanduje u privredi, da vršlja po privredi, a to onda ima za posledicu da bi u raspodeli te podrške, u alokaciji tih sredstava i kreditnih olakšanja moglo da bude grdne pristrasnosti, da miljenici vlasti prođu daleko bolje od onih koji nisu sa vlašću tako čvrsto skopčani. Ta pristrasnost je veliki rizik, mora se to istaći.

Vrednost drugog kruga pomoći iznosi maltene onoliko koliko je potrošeno na meru od 100 evra svakome – oko 300 miliona evra za 60 odsto minimalca dva meseca i još toliko na odlaganje poreza i doprinosa za još jedan mesec. Koliko je pomogla, a koliko odmogla ta mera od 100 evra?

Nije isključeno da se te mere, možda, ako to bude ikako moguće, primene i nadalje, u daljoj budućnosti, sve zavisno od toga koliko će epidemija da trese privredu, tako da to nisu konačne brojke. Ali, dobro ste uočili da je to što je ukupno dodeljeno privredi, manje od posledica jedne, po mom mišljenju, totalno neracionalne, neprimerene i nepotrebne odluke da se odraslim građanima Srbije svakome da po 100 evra, što je koštalo oko 600 miliona evra. To je primer jedne predizborne, nezdrave, ekonomski i politički neopravdane odluke. Ona možda i nije motivisana nekim izbornim željama i aspiracijama, ja ne znam šta je bilo u njihovim umovima i intimnim željama, ali to zaista objektivnom posmatraču deluje kao jedna čisto predizborno motivisana odluka, dakle, jedna nedopuštena odluka, odluka na liniji političke manipulacije, koja takođe, i to znatno, diferencira uslove na političkom tržištu, tj. doprinosi situaciji u kojoj akteri nastupaju u političkoj konkurenciji sa krajnje neravnopravnih i nejednakih pozicija.

To ne može biti dobro ni za politiku ni za zemlju. To je dobro samo za one koji su na vlasti i koji na taj način, koristeći društvena sredstva, sredstva poreskih obveznika, isteruju svoje partikularne interese, pa makar da ih je i 700.000 upisanih u stranku.

Siniša Mali je rekao, otprilike, da je ta mera od 100 evra dobro pogođena, jer eto oni su planirali jedan iznos da dobiju od PDV–a u julu, a dobili su nekoliko milijardi više, odnosno manje od 40 miliona evra. Za tih 600 miliona evra smo se zadužili. Da li ćemo morati i dalje da se zadužujemo, i od koga?

Mi smo se već dodatno zadužili. To dodatno zaduženje je preko tri milijarde evra. To nije mali porast duga i nije isključeno da će biti još zaduživanja, ali će ono biti sve teže i sve skuplje. Jer, logika zaduživanja je takva da što ti je dug veći, to su ti uslovi za nove dugove teži i nepovoljniji. Sa te strane, imamo ozbiljan problem. Sad se taj odnos duga prema BDP-u podigao sa 50 odsto na oko 57-58 odsto i to nije mala stvar, jer kad te neko finansira, kad ti odobrava zajam, on, pored ostalog, vrlo pažljivo gleda koliko si već dužan. Kad bih ja od vas tražio da mi pozajmite 1000 evra, vi biste prvo videli koliko ja već dugujem, pa ako negde već dugujem 20.000, vi mi ne biste dali, a ako sam čist i ništa ne dugujem, onda biste možda i razmisliti da mi date.

Kada je reč o novom zaduživanju, jedno je „morati“, a drugo je „moći“. Bojim se da će ovo „morati“ biti iznad „moći“, a iz toga proističu vrlo nezgodne posledice. To bi uticalo na uslove zaduživanja, ali i na mogućnost zaduživanja. Jer, ako zemlja pređe neki prag zaduženosti, pa još ako je nerazvijena, a Srbija je jedna od najsiromašnijih u Evropi, onda je mali broj onih koji će biti voljni da prihvate rizik davanja zajmova takvoj državi.

Fiskalni savet je najavio gubitak 30–50 hiljada radnih mesta. Kako će iz tog ugla izgledati jesen u Srbiji?

Gubitak radnih mesta je planetarni, univerzalni fenomen, nema države koja nije pretrpela gubitak radnih mesta, a čini mi se da je u SAD stopa nezaposlenosti već porasla na 15 odsto. To je neminovnost, a to znači strašne, gotovo nepodnošljive socijalne posledice. Tu vidim još jedan problem: epidemija izaziva velike nejednakosti u raspodeli dohotka.

foto: marija janković

Prvi je na nivou pojedinih radnih mesta i radnih organizacija i sektora, jer nisu svi sektori ni sve firme jednako pogođene epidemijom. Neke su pogođene mnogo više, i tu dolazi do otpuštanja, to je najteži udar, a neki se prebacuju na minimalne lične dohotke, neki na smanjenje dohodaka… Ukratko, kad se sve to uzme u obzir, razlike u efektivnim dohocima biće mnogo veće nego što su dosad bili. Epidemija je slepa, ona ne bira kako udara, što rekao Krleža: „Ni med cvetjem ni pravice.“ Tako i u toj epidemiji, neki će žestoko povući mačka za rep, a drugi će proći malo lakše. Teško mi je da zamislim da će neko profitirati od epidemije. Ako to bude slučaj, onda će to biti oni koji su bliski politici – teško mi je da zamislim da se neko ko je čist privrednik ovajdi od ovog strašnog udara.

Mene čudi to što već dva meseca iz Ministarstva za rad i Ministarstva finansija stižu podaci da mi sada imamo više zaposlenih nego što smo imali u februaru. I to uporno pričaju, ispada maltene da je privreda profitirala od korone, kada je reč o radnim mestima.

To čudi i mene. Ja sam jako skeptičan u pogledu istinitosti te tvrdnje. Samo bih podsetio da je ne jednom iz Republičkog zavoda za statistiku dolazilo do nekakvih informacija za koje se ispostavilo da su nekonzistentne, da su logički neusaglašene. Fiskalni savet, odnosno Pavle Petrović sa svoja dva saradnika, napisao je jedan tekst u kome kaže „postoje ribe koje lete, ali su one veoma retke“, i mala je verovatnoća da se desilo ono o čemu je tada izveštavao RZS, a to je bio porast zaposlenosti dok su sume doprinosa na zarade ili stagnirale ili se neznatno povećavale. Ako se tada toliko povećala zaposlenost, kako da se ne povećaju doprinosi na dohotke, to je bio jedan od njihovih argumenata.

To bi bio jedinstven slučaj u svetu da sada, kad privreda trpi tako žestoke i teške udare, dolazi do porasta zaposlenosti, to ne ide.

Ali, da se vratim na dohotke. Drugi aspekt raspodele je za mene još interesantniji, a to je da je svet rada usled epidemije u celini gledano već doživeo smanjenje dohotka, a da će penzioneri i eventualno zaposleni u državnim službama svoje dohotke zadržati – to je sa vrha vlasti već bilo obznanjeno. To bi onda makroekonomski i makropolitički gledano značilo da je svet rada znatno pogoršao svoj položaj u odnosu na ovaj pasivni svet nerada.

Nije dobro po društvo da se svet nerada nađe u relativno znatno povoljnijoj situaciji u odnosu na svet rada. Verujem da će Fiskalni savet morati da smisli neki predlog u vezi sa tim, ali će biti velikih problema oko zakonskih rešenja, jer penzije se temelje na zakonskim pravima ranije stečenim, koja se po Ustavu ne smeju menjati.

Već su se menjala 2014.

To je bio presedan, vlast je to preživela, ali ne može biti dobro kada se propisi i pravila tako drastično krše.

Ovi koji su u javnom sektoru već dugo, dugo imaju znatno veće prosečne zarade nego u privatnom sektoru, to nije ništa novo.

To je jedna od konstanti našeg privrednog i društvenog života. Oni van privrede, u administraciji i državi, uvek su imali veće plate nego oni u privredi, to je bilo čak i u vreme socijalističkog samoupravljanja.

Nije samo administracija nego i u državnim firmama. Najavljeno je da će u EPS–u prosečna zarada ove godine biti oko 100.000 dinara.

Ne samo to, kada je došlo 2014. do smanjenja zarada, EPS je uspeo to da zaobiđe i ništa im nije bilo onemogućeno. Država je tu bila ili nemoćna ili nevoljna da tu deformaciju otkloni.

Evo jedno načelno pitanje. Kažete da u ovakvim situacijama svuda države pomažu privredi. Znamo svi koja su vaša ekonomska načela. Koliko se ta pomoć države privredi kosi sa tim načelima? Država je pomagala 2008, sada opet.

Ne bih smatrao da se mnogo kosi sa tim načelima, zato što je epidemija krajnje izuzetna i nenormalna situacija. Ono što važi u normalnom poretku stvari, to ne mora da važi u situaciji kada je privreda pogođena jednim snažnim, razornim udarom. Ali to jeste opasno, jer te pomoći povećavaju ulogu države u privredi i u društvu, jačaju moć političkih krugova u odnosu na ostatak društva.

To je kod nas posebno opasno, jer smo mi jedno politički dominirano društvo, u kome politika i vlast imaju nezdravo veliki uticaj. Sad kad još počnu da dele podršku i pomoć, onda će još više ojačati i od toga puca kičma. To je veoma opasna tendencija, posebno ako se uzme u obzir činjenica da kod nas vladavina prava nije ni približno na nivou na kome bi trebalo da bude, da je korupcija raširena.

Pavle Petrović je sa svoja dva saradnika napisao jedan izvanredno važan rad u „Ekonomici preduzeća“, gde dokazuje da zbog nepostojanja vladavine prava i odgovarajuće nesigurnosti i selektivne primene propisa i korupcije, privreda gubi jedan procentni poen od svoga rasta. I ako je od 2012. naovamo rast bio oko tri odsto u proseku, onda to znači da smo trećinu tempa rasta izgubili zbog korupcije i bespravlja.

A opet, pokazuje se da to sve može tako unedogled. Ne postoje nikakve posledice, nema odgovornosti za to. Mi se hvalimo da smo najbolji u Evropi u prvom kvartalu po rastu, a ovamo smo među poslednjima u rastu u poslednjoj deceniji.

Nedozvoljeno je rast u jednom kratkom periodu isticati kao nekakav razvojni uspeh. Razvojni uspeh ne može biti tokom tri meseca, oni se mere i određuju prema učincima u toku bar desetak godina, tako se gleda na privredni rast. Uvek možete da odaberete neki kratak period kad zbog nekih slučajnih faktora privreda skoči. Jedne godine može da omane poljoprivreda, pa BDP bude smanjen za jedan procentni poen, da se sledeće godine vrati u normalu i dobili ste taj procentni poen rasta. To isticati kao neki uspeh je totalno deplasirano i nedozvoljeno.

Kako utiče na ekonomiju ova nesmenjivost vlasti na izborima?

foto: marija janković

To ima svoje korene u monopolu nad sredstvima masovnog informisanja. Srbija se deli na dve Srbije, po mom mišljenju. Jedna se sastoji od dva odsto upućenih, informisanih, obrazovanih i analitički osposobljenih ljudi, i na ostalih 98 odsto te mase koja nije obaveštena, koja sluša samo medije kojima dominira država i koja guta te floskule koje se nude sa vrha vlasti.

Međutim, ni to ne može beskonačno da traje. Može da traje dugo, ali, kada se klijentela, koja uživa prednosti vlasti i politike, toliko namnoži da više nema sredstava za zadovoljenje njenih aspiracija, onda u krugovima vlasti dolazi do nezadovoljstva i pucanja. Vi vidite da je vlast uspela da samelje opoziciju, da je totalno satre, da nikakvu političku moć nema.

Ako me neko pita ko će srušiti ovu vlast, moj odgovor bi bio: sama ta vlast. Ona samo može da se uruši, a ne može da se sruši spolja, jer su ovi spolja suviše nemoćni i suviše razjedinjeni. Oni funkcionišu u jednom demokratskom sistemu, mislim na opoziciju, gde svako ima neke svoje programe i političke ideje, tu nema onog objedinjujućeg i apsolutizujućeg pritiska i učinka na jednoj političkoj platformi. Drugim rečima, nema autoritarnog totalitarizma, koji zbija veliki broj političkih aktera u jednu celinu. To je moguće dok traje, to valja dok traje, ali ne može beskonačno da traje. I Milošević je trajao dugo, ali je ipak dotrajao.