Kad govorimo o profesoru Mićunoviću, nekako je logično da počnemo od slobode.
U knjizi intervjua i eseja „Susret sa stvarnošću“, profesor je istakao ono što svako ima u podsvesti, ali ne i osvešćeno – da se naše slobodarstvo iscrpljivalo u borbi protiv „stranih zavojevača“. Protiv nekog drugog, nečeg izvan. Nikada u dovoljnoj meri nismo bili okrenuti ka unutra, ka izgradnji slobodnog i demokratskog društva.
Dijalogika, o kojoj govori Edgar Moren, osnova je intelektualnog delovanja i profesora Mićunovića. Dijalog i dijalektika, susret je raznovrsnosti i antagonizama iz kojih se stvara novi kvalitet. Jedan od temelja evropske kulture jeste tako shvaćena dijalogika. I Moren i Mićunović u njima vide pokretačku snagu društva. Kulturi zasnovanoj na pesimizmu, oni suprotstavljaju kulturu pluralističkog optimizma. Taj otvoreni evropski identitet, zasnovan na kritici i samokritici, vidljiv je i u ovoj knjizi: superiornost duha potiče iz naše samozapitanosti, a ne iz hvalisanja i samodopadnosti.
Na vrednosnoj skali od podanika do građanina, naš prosečni građanin nekako je bliži Domanovićevim junacima iz Dange, nego Aristotelovom dobrom građaninu, kojeg profesor priziva. Za razliku od Aristotelovog, onog koji nije puki podanik, nego član zajednice, spreman da se angažuje i lično doprinese opštem dobru, naš „dobri građanin“ je „sluga pokorni“, koji vođi nudi servilnost i poslušnost.
Teška je to stvar, ta sloboda. Čini te odgovornim za svaku reč, svako delo, za svako okretanje glave. Ljudi, zapravo, vole da veruju da su neslobodni: bez odgovornosti, bez krivice. Ni za šta kriv, i pored svih promašaja, i pored svih propuštenih prilika da nešto učiniš. Ne ti, odgovorno je vreme, pa neki apstraktni „oni odozgo“, pa okolnosti. Sve sami izvršioci naređenja, vršioci dužnosti, skrušeni čuvari profesionalne neutralnosti. Srećom, ravnotežu na svetu uspostavljaju oni koji biraju svoje korake, dakle sebe, svesni da tako biraju i sve druge ljude, i svoju zemlju i svoje vreme, duh svoje epohe.
Profesor se u svakoj prilici bori se za takvog građanina: slobodnog – odgovornog – angažovanog – orijentisanog na javno dobro. Onog koji hrabro prihvata svoju osuđenost na slobodu.
U predgovoru knjige Mićunović napominje da je susret sa stvarnošću trauma za duh i citira Hegela, prema kojem „ideje u susretu sa stvarnošću često pocrvene od stida“.
Političari su dužni da odgovore na prosta pitanja javnosti – šta je potrebno učiniti da se ovakva stvarnost menja nabolje. I onda se čuje unisono: ljudska prava, vladavina prava, demokratija. Ali, taj odgovor ljudima više nije dovoljno dobar, nije konkretan, puka apstrakcija. Stvarnost ih je ispraznila od značenja i učinila da ti pojmovi zvuče kao skup bilo kojih slogova.
„Ništa nije toliko jako kao ideje kad im dođe vreme“, moto je zbirke tekstova i intervjua u ovoj knjizi. Neće nam biti bolje, sve dok se temeljnim idejama ne vrati njihov sadržaj, sve dok se suštinski ne uspostavi demokratski princip, dok sasvim konkretno ljudska prava nisu obezbeđena svima, dok institucije ne počnu da deluju po zakonu, a ne po volji pojedinca, sve dok državom ne počne da vlada pravo, a ne ljudi. Naročito ne Jedan Čovek.
Nema demokratije ako vlada monolog, kaže profesor, i sa žaljenjem primećuje da mu je stvarnost u kojoj živi celog života, sa retkim, kratkotrajnim prekidima – upravo takva. Epohu su obeležili autoritarci koji grade kult ličnosti na bezličnosti saradnika i podanika. Imamo mi to i sada u ponudi. Hvala: ali mi bismo procedure i zakone, a ne mesije i spasitelje.
U svojim istupanjima Mićunović se pretežno bavi tzv. novom stvarnošću, vrlo precizno slika demagogiju koja vrhuni u opsenarstvu patetične, borbene radne retorike, biblijske alegorije o dolini suza i orijentalnih bajki. Sada: suze i znoj, odricanja, bolno i teško, ali, zato kule na vodi, „raj na zemlji“… jednom. U budućnosti. Nekada.
Međutim, zadatak kritičke javnosti je da pita, na primer, šta je teško i bolno u tome da postoje slobodni mediji i vladavina prava. Kad se vladar panteistički poistoveti sa svakim delom zemlje, boli kad se dirne u moć. Ali, i to je tako passé, koliko i izreka da svaka vlast kvari, a apsolutna kvari apsolutno. Nikada ne bi došlo do širenja prostora prava i sloboda, do napretka čovečanstva da je to zavisilo od dobrote vladara.
Socijaldemokrata, koji u solidarnosti vidi pretpostavku opstanka svake zajednice, koji veruje da ekonomija postoji radi ljudi, a ne ljudi radi profita, Mićunović je na liniji Mendelinog stava da zalaganje za siromašne nije čin milosti, nego čin pravde, koja je uravnotežitelj društva, moralni oslonac svake zajednice, branik protiv čovekove pohlepe i gramzivosti uz pomoć delatnih institucija.
Ono što postavljate kao cilj i ono što ste radili i uradili određuje vas kao političku ličnost. Svi svoj spomenik gradimo za života svojim delima, a profesor Mićunović za svoj memorijal baš ne štedi.
