Ostrvo s pronađenim blagom

U oprečnim izjavama i ocenama o dosadašnjem radu Republičke radiodifuzne agencije (RRA) u poslednjih nekoliko nedelja često se potencira pitanje „sumnjivog i netransparentnog“ kapitala, to jest nemogućnost utvrđivanja porekla osnivačkog kapitala pojedinih televizija koje su se prijavile na konkurs za dodelu nacionalnih frekvencija.

Tako su se od samih članova RRA (Nenad Cekić 7. april) mogle čuti floskule o „neblagonaklonosti“ naših nadležnih organa ka kapitalu koji dolazi sa sumnjivih „egzotičnih ostrva“, kao i izjave o nemogućnosti utvrđivanja pravih vlasnika kompanija koje su registrovane na tim ostrvima.

Aluzija je eksplicitno bila upućena ka prijavi RTL televizije, to jest preduzeću Mali kolektiv, u vlasništvu Vuka Hamovića, koji je jedan od osnivača „srbijanskog“ RTL-a. Mali kolektiv je valjano registrovan u Beogradu, svoju ukupnu delatnost obavlja u Srbiji gde uredno plaća sve poreze i dažbine, a sam Hamović se od oktobra 2000. godine barem desetak puta javno deklarisao kao jedini vlasnik tog preduzeća.

Ipak, osnivači Malog kolektiva su registrovani na Britanskim Devičanskim Ostrvima (BVI), te je, kako alaudiraju u RRA, kao i u pojedinim tabloidima koji otvoreno navijaju protiv RTL-a, nemoguće utvrditi „poreklo“ i krajnjeg vlasnika osnivačkog kapitala ovog preduzeća. Ova tvrdnja ne odgovara činjeničnom stanju stvari.

„PORESKE OAZE„: Zemlje poznate kao off–shore (prevod: ostrvske) jurisdikcije, iliti „poreske oaze“, po pravilu imaju izuzetno niske (ili u mnogim slučajevima nepostojeće) stope poreza, te je njihova fiskalna politika ubedljivo najvažniji razlog što tamo konačno završavaju ogromne količine kapitala svetskih korporacija i bogatih pojedinaca. Širom sveta ima ih na stotine, samo u Evropi oko tridesetak (pogledaj tabelu). Iako u svom nazivu nose odrednicu koja ih fizički karakteriše kao odvojene „od kopna“, u stvarnosti to nije isključiv slučaj. Na primer, Švajcarska, Lihtenštajn, Monte Karlo, Luksemburg samo su neke od poznatijih „poreskih oaza“ u Evropi koje se ne nalaze na „egozotičnim ostrvima“.

Različite off–shore jurisdikcije, usled mnogobrojnih specifičnosti i pojedinosti, poseban akcenat stavljaju na određene vrste poreskih olakšica, pa se tako specijalizuju u privlačenju određenih vrsta stranog kapitala. Neke jurisdikcije su međunarodnom kapitalu posebno interesantne zbog nepostojanja poreza na dividende, neke zbog nepostojanja taksi na nasledstvo dok se ostale fokusiraju na privlačenje međunarodnog kapitala kroz izuzetno niske poreze na dohotke.

Umanjivanje, ili pravno izbegavanje, poreske obaveze jeste proces u potpunosti legitiman, dok god se obavlja u skladu sa zakonskim regulativama zemalja u pitanju. Upravo iz tog razloga, bogati pojedinci i korporacije upošljavaju armije advokata i računovođa kako bi im ovi osigurali što manju stopu poreske obaveze u zemljama u kojima posluju. Anglosaksonski pravni sistem u svojoj terminologiji čak jasno raspoznaje pravno (tax avoidance) od bespravnog (tax evasion) izbegavanja poreza.

Drugi, po tradiciji, osnovni razlog za registrovanje preduzeća u ovakvim „jurisdikcijama“ bila je do pre nekoliko godina delimična nemogućnost ili nešto kompleksnija procedura utvrđivanja vlasničke strukture i identiteta konačnih vlasnika. Ovde je važno potencirati „delimičnu nemogućnost“ upravo zbog fundamentalnih promena u off shore sistemima, to jest njihovom odnosu ka transparentnosti, koje se intenzivno sprovode od sredine 90-ih godina prošlog veka, a kompletirane su u periodu nakon 11. septembra 2001.

Uzmimo na primer slučaj pomenutih Britanskih Devičanskih Ostrva. Ova uređena i visoko funkcionalna država, koja je u potpunoj političkoj, pravnoj i administrativnoj nadležnosti Velike Britanije, reguliše svoj finansijski sistem dobro poznatim anglosaksonskim pravnim odredbama.

Na BVI, kao i u velikom broju drugih off–shore jurisdikcija, sve do početka 90-ih manje-više bilo je moguće uspešno sakriti, ili barem znatno otežati, otkrivanje pravih vlasnika nekog preduzeća registrovanih na istim. Omiljeni pravni manevar za postizanje ovog cilja poznat je kao bearer–share. U našem pravu, najbliža stavka bearer–share pristupu je koncept „opunomoćnika“.

Na osnovu ovog pristupa, stvarni vlasnik imovine na BVI moglo je biti lice koje je različito od zakonskog vlasnika. U zakonima BVI, kao i većini drugih off–shore oaza, neka vrsta obaveze deklarisanja „stvarnog“ vlasnika ili nije postojala ili se kao nedorečena retko sprovodila. Tako je postojala mogućnost da kapital, koji je pristigao na BVI, bude registrovan na neku advokatsku kancelariju koja je bez kršenja zakona krila identitet njegovog pravog vlasnika.

Padom Berlinskog zida odnos prema transparentnosti na BVI, kao i u slučaju ogromne većine ostalih off–shore jurisdikcija, počinje drastično da se menja. Ralf O’Nil, ministar finansija BVI ističe da su BVI, po pitanju transparentnosti uvek u potpunosti sarađivala sa inostranim istražnim organima u svim slučajevima krivičnih, kao i velikoj većini civilnih istraga. „Od 1990. godine, BVI su započela robusnu promenu svog pravnog sistema kako bi finansijski sistem ove zemlje funkcionisao u skladu sa opšteprihvaćenim međunarodnim pravilima u sferi međunarodnih finansija“, objašnjava O’Nil i ističe usvajanje univerzalno prihvaćenih zakonskih odredaba usmerenih ka transparentnosti, poput Mutual Legal Assistance Act (1990), Criminal Justice Act (1993), Financial Services Act (2000), kao i Financial Services Commission Act (2001).

Sređivanje kuće znatno je ubrzano nakon 11. septembra 2001, a priroda međunarodnih terorističkih ćelija i finansiranje istih primoralo je SAD i zemlje zapadnog bloka da u najkraćem roku završe projekat uspostavljanja kompletne kontrole globalnog finansijskog sistema. Uspostavljanje mehanizama za utvrđivanje transparentnosti kapitala tu predstavlja ključnu stavku. Na BVI konkretno usvojen je tzv. Financial Investigation Agency Act 2003. godine, na osnovu kojeg je osnovano telo sa istim imenom, a koje ima sva ovlašćenja da istražuje preduzeća na BVI. Po istom zakonu, sva preduzeća do tada registrovana, kao i sva preduzeća koja su se registrovala od tog trenutka, obavezna su da veoma jasno deklarišu svoje prave i konačne vlasnike, tako da se i bearer–share koncept konačno srušio sa Svetskim trgovinskim centrom 11. septembra.

Važnije od toga, globalni bankarski sistem je od 11. septembra sproveo još rigoroznije mere usmerene ka transparentnosti, pa je postalo nemoguće bilo gde u svetu (osim u nebuloznim filmovima) imati aktivne račune, a da bankama nije do poslednjeg detalja poznato čiji kapital preuzima u sopstvenu aktivu i kako je on stvoren.

BVI su reformu sopstvenog finansijskog sistema sprovela u skladu sa standardima organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koju sačinjava 30 vodećih tržišnih ekonomija, a kojoj je, sa još 70 zemalja, naša zemlja pridružen član. BVI su se tako našla na listi 33 off–shore jurisdikcije „koje efektivno sprovode razmenu informacija po pitanju transparentnosti“. Uprošćeno, na BVI je nemoguće sakriti vlasničku strukturu bilo kog preduzeća koje je tamo registrovano. Ukoliko postoji potreba da se uvtrdi identitet konačnog vlasnika preduzeća registrovanog na BVI, za to je dovoljan pravno valjan zahtev od nadležne državne institucije. Iz naše zemlje, takav zahtev bi morao doći od Ministarstva pravde.

U slučaju RRA, Malog kolektiva i RTL televizije po svemu sudeći to ipak neće biti potrebno. Kako „Vreme“ saznaje iz pouzdanih izvora bliskih RRA, ovom telu su u sklopu prijave za RTL podneti svi dokumenti sa BVI koji veoma jasno ukazuju da je državljanin SCG Vuk Hamović jedini i konačni vlasnik osnivača Malog kolektiva.