Ostrvca u živom pesku

Sasvim očekivano, prve političke odluke u Beogradu u 2006. vezane su za Kosovo. Srpski pregovarački tim je 5. januara 2006. godine jednoglasno usvojio, a na treći dan Božića 9. januara javnosti stavio na uvid okosnicu platforme za prvu rundu razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije koja će početi u drugoj polovini meseca u Beču.

U toj rundi, koja se tiče decentralizacije pokrajine, srpska strana će tražiti da se formiraju srpske opštine u Severnoj Mitrovici, na centralnom Kosovu, u Kosovskom Pomoravlju i u Metohiji, gde se očekuje izvestan povratak prognanih Srba.

Ideje o decentralizaciji nisu nove. Analitičku osnovu izradio je pre desetak godina Branislav Krstić. Jedan predlog kantonizacije datira iz 1998, kada ga je istakao istoričar Dušan Bataković, sada savetnik predsednika Republike. Predlagano je pet kantona: 1. Ibarski Kolašin, u granicama opština Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, u kojima je izražena srpska većina u broju stanovnika; 2. prostor između Kosova Polja i Lipljana sa nizovima srpskih sela: Čaglavica, Gračanica, Laplje Selo itd.; 3. prostor između opština Kosovska Kamenica, Kosovska Vitina i Gnjilane, 4. Sirinićka župa sa sedištem u Štrpcu, te Sredačka župa, kao i oblasti Opolje i Gora, naseljene pretežno slovenskim stanovništvom muslimanske veroispovesti, koje sada nema predstavnika u srpskoj delegaciji; 5. srpska sela od Peći do Istoka i Kline.

U međuvremenu broj Srba na Kosovu sveden je na trećinu prethodnog broja, oni su napustili mnoga sela i sve gradove osim severne Mitrovice, a održali su se samo u mestima gde su živeli u iole većim koncentracijama. Ogroman prostor je albanizovan i etnički očišćen od Srba. Njihova imovina je napuštena, a srušena groblja govore da je u toku i brisanje tragova o njihovom prisustvu.

Uz sve priče o povratku, broj Srba koji se posle pogroma vratio na Kosovo manji je od broja onih koji su se odselili.

Na Kosovu se već dugo lansiraju različiti modeli decentralizacije, kojima srpska strana nije zadovoljna.

Problem na pregovorima biće verovatno i u tome šta će kao osnova za formiranje tih opština biti uzeto – da li faktičko stanje, koje je rezultat etničkog čišćenja, ili stanje pre 1999. i pre 17. marta 2004. Okosnica sada usvojenog plana fokusira se na preostale koncentracije Srba u Gračanici, Štimlju, Goraždevcu, Velikoj Hoči, Lapljem Selu, Lipljanu, Kosovu Polju, Šilovu, Ranilugu, Leposaviću, Zubinom Potoku i Kosovskoj Mitrovici.

Sa srpske strane bilo je pokušaja da se osipanje tih enklava nekako zaustavi – s druge strane, u poslednje dve godine incidenti (od oružanih napada do uskraćivanja električne energije) vezani su baš za ta mesta.

Opštine sa srpskom većinom, prema usvojenoj platformi, ne bi činile kompaktnu teritoriju, ali bi bile funkcionalno povezane i činile bi srpski entitet, kao institucionalni okvir za život i opstanak srpske zajednice u pokrajini.

Jemstva za opstanak Srba na Kosovu trebalo bi da se obezbede kroz proces decentralizacije, tako što bi organi lokalne samouprave dobili nadležnosti i ovlašćenja za obezbeđivanje pune kulturne autonomije, autonomije u oblasti zdravstva i socijalne politike, finansija i privrede, kao i lokalne policije, pravosuđa i tužilaštva.

Lokalne samouprave bile bi međusobno institucionalno povezane, imale bi i zajedničke organe, a traži se i da se zajemče i njihove direktne institucionalne veze s Beogradom, pa da se stvore mogućnosti da iz srpske prestonice kosovske srpske enklave budu i ekonomski pomagane.

Neki od kosovskih Srba prigovaraju da model nije dovoljan za njihovu zaštitu. Oni se pozivaju na ranije izrečene zahteve da se i onoliko zakonodavne vlasti koliko dobiju Albanci prenese i na srpske zajednice.

Očito je da će to pitanje u punoj svojoj dramatici isplivati na površinu kada dođu na red, na primer, ustavni okviri i institucionalne garancije.

Platforma za pregovore o decentralizaciji zasniva se na principima već poznatim iz prethodno usvojenih dokumenata državnih organa u Srbiji – suverenitetu i teritorijalnom integritetu zemlje, suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju unutar Srbije.

Usvojena platforma korespondira s Planom Vlade Srbije iz 2004, kojim je predviđana dvostruka zaštita srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: putem teritorijalne autonomije (u Planu iz 2004. ona je nosila naziv Region), kojom bi se štitio najveći deo Srba, i putem kulturne i personalne autonomije, kojom bi se štitila prava Srba koji žive van područja teritorijalne autonomije (Regiona). Oba vida zaštite, uzeta zajedno, činila su u tom planu pojam Srpske autonomne zajednice na Kosovu i Metohiji, a sada je mreža opština sa srpskom većinom nazvana Entitetom.

TIM: Deo platforme koja se odnosi na decentralizaciju u Beču će zastupati savetnici predsednika i premijera Republike Leon Kojen i Slobodan Samardžić, kosovski Srbi Goran Bogdanović i Marko Jakšić, kao i članovi Radne grupe za decentralizaciju na Kosovu Ranđel Nojkić i Milorad Todorović. U sastavu delegacije biće i pravni savetnik pregovaračkog tima Tomas Flajner, profesor prava iz Friburga (Švajcarska).

Neke priče o decentralizaciji će biti. Postavljaju se dva pitanja: prvo – kako će proći srpska platforma, drugo – koliko usvojeno rešenje može biti od pomoći.

Problem je u tome što osim severne Mitrovice Srbi u kosovskim enklavama nemaju fizički oslonac na gradove, pa će funkcionisanje tih lokalnih zajednica umnogome zavisiti od slobode kretanja ljudi i opšte sigurnosti koja je sada za Srbe na Kosovu nezadovoljavajuća. Vesti govore da albanska većina primenjuje taktiku onemogućavanja komunikacije zastrašivanjem ne samo Srba (poslednji događaji: ranjavanje sudskih radnika u Gračanici, ispaljivanje raketa koje nisu eksplodirale na autobuse iz Gore itd.)

OČIŠĆENI GRADOVI: Biće zanimljivo videti da li se neki mehanizmi zaštite makar u teoriji mogu obezbediti u gradovima iz kojih su Srbi proterani skoro bez izuzetka.

U planu Vlade iz 2004. obznanjena je namera da se, s obzirom na to da je većina prognanih Srba živela u gradskim centrima, u kojima ih danas nema ili se njihov broj svodi na stotine (Priština, Peć, Gnjilane, Prizren, Uroševac, Istok, Lipljan, južni deo Kosovske Mitrovice itd.), kao i da njihov povratak u te gradove u dogledno vreme nije moguć, traži pravedna nadoknada (compesatio iustum).

Ta pitanja će po svoj prilici iskrsnuti u kasnijim fazama pregovora, ako oni budu uopšte imali pretenziju da uspostave iole normalne okolnosti na Kosovu. Sadašnje stanje je takvo da su Srbi obeshrabreni da uopšte pomisle da idu u Prištinu ili Prizren, a oko 19.000 neizvršenih presuda vezanih za uzurpiranu imovinu, stanove i drugo govori da sadašnja kosovska administracija nema nameru da ih u tome ohrabri. Različiti administratori, od Kušnera do Petersena, problem nisu videli u etnički očišćenoj Prištini, ali su zato stalno ukazivali na problem neintegrisane severne Mitrovice.

Pretpostavke nekih od eksponiranijih američko-albanskih lobista od tog lošeg stanja uz bezobzirni cinizam pokušavaju da proizvedu argument za buduće nezavisno Kosovo, kao, kad albanska većina dobije državu otvoriće za odbegle Srbe prištinski korzo, na koji oni sada ne dolaze ni uz pomoć KFOR-ovih tenkova.

Pitanje je da li srpska strana uopšte može pokazati da se nije odrekla prava pripadnika srpske zajednice da makar u budućnosti koriste privredne, obrazovne i kulturne resurse kosovskih gradova. Planom iz 2004. traženo je da se i pripadnicima srpske nacionalne zajednice, tamo gde oni žive u manjini, pravnim sredstvima moraju obezbediti: sloboda izražavanja nacionalnog identiteta; zabrana diskriminacije; preduzimanje mera za obezbeđenje ravnopravnosti; zabrana nasilne asimilacije; razvijanje duha tolerancije; zabrana izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje; pravo na očuvanje posebnosti (pravo na upotrebu srpskog jezika, izbor i upotreba ličnog imena, službena upotreba jezika i pisma, pravo na negovanje kulture i tradicije, ravnopravnost pri zapošljavanju u javnoj službi, školovanje na srpskom jeziku, upotreba nacionalnih simbola, javno obaveštavanje na srpskom jeziku).

MANASTIRI: Deo srpskog entiteta, po srpskoj platformi, bila bi i najvažnija sedišta pravoslavne vere na Kosovu, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhanđeli i Devič, sa zaštitnim zonama oko njih. Kaže se da to ne treba da budu mrtvi spomenici, već žive crkve s narodom oko njih. Opet se postavlja pitanje fizičke dostupnosti. Od poznatijih hramova samo je Gračanica u srpskom okruženju, a i njoj je pristup otežan za malo udaljenija sela. Srpska pravoslavna crkva predala je Vladi Srbije zahtev za vraćanje njene imovine na Kosovu i Metohiji u okviru procesa denacionalizacije imovine.

Problem je komplikovan: sudbina nacionalizovane imovine jeste u rukama Narodne skupštine Srbije, ali je faktički raspolaganje imovinom na Kosovu izuzeto iz ingerencija Srbije. U Beogradu su veliko nezadovoljstvo izazivali potezi međunarodne administracije koji su vodili faktičkoj privatizaciji državne, javne i državne imovine. Pitanje će se lomiti u onom trenutku kada na dnevni red dođu pregovori o državnoj i privatnoj imovini na Kosovu.

Beogradskim planom se traži da ustavno-pravni položaj srpske zajednice na Kosovu i Metohiji bude tako određen da albanska većina nema ustavno i zakonsko uporište da srpskoj zajednici nametne rešenja protivna njenim vitalnim interesima. Privremeni ustavni okvir nastao pod UNMIK-om za srpsku stranu nije prihvatljiv. Traži se da Srbi na Kosovu uživaju sva individualna prava i slobode koje države Evropske unije, a i Srbija i Crna Gora, garantuju svojim građanima.