Oseka optimizma

Naizgled iz duboke tajnosti, nedavno se u javnosti ponovo oglasila poluzaboravljena Srpska liberalna stranka, poznata po najupornijem odbijanju učešća na izborima tokom devedesetih, a posle petooktobarskih promena i po ličnim strastima dvojice svojih čelnika – Koste Čavoškog, u odbrani lika i dela Radovana Karadžića, i Nikole Miloševića, u kriminalizaciji Zorana Đinđića. Srpski liberali saopštenjem su se iznebuha osupnuli na poverenika za informacije Rodoljuba Šabića (u tekstu su ga, doduše, sve vreme oslovljavali pogrešnim prezimenom, što su agencije samoinicijativno ispravile). Na Šabićev račun, SLS je putem medija odaslao optužbe da joj nije pripomogao u traženju odgovora na tri pitanja, između ostalog i o visini plata u nevladinom sektoru (iako se Zakon o dostupnosti informacija odnosi na državne organe, a ne i na civilni sektor, pa Šabić nema nikakva ovlašćenja da se meša u delatnost NVO-a).

Nije, međutim, reč o najavi nekog novog aktiviranja stranaka koje se javnosti ukazuju uglavnom samo pred izbore. Naprotiv, SLS je jedna od nekoliko vanparlamentarnih stranaka koje uporno zatrpavaju redakcije svojim saopštenjima. Drugi je problem što čitaoci i gledaoci o tome ništa ne znaju, jer dotična saopštenja gotovo redovno gube bitku sa jednostavnim novinarskim kriterijumom – „da li je ovo dovoljno relevantno da bismo ga objavili“. Što, međutim, nije dovoljno da pisce obeshrabri od nekog novog pokušaja.

Takvih optimista, koji ne odustaju od borbe za svoju stvar uprkos nedostatku birača koji bi je podržali, tokom devedesetih bilo je, međutim, znatno više. Tranzicioni život je skup i komplikovan, pa je danas ostalo svega nekoliko upornih partija koje pokazuju znake života iako nisu uspele da se dokopaju poslaničkih mandata. Najčešće su u pitanju partije koje su, za razliku od parlamentarnih, nešto sreće ipak imale na lokalnim ili pokrajinskim izborima.

STIŽE POJAČANJE: Za svaki slučaj, međutim, na spisku u Ministarstvu za lokalnu samoupravu još uvek su registrovane 342 političke organizacije. Tako je bar bilo u ponedeljak, a već u utorak stigla je najava o osnivanju još jedne stranke, pod imenom Nezavisni socijaldemokrati. Njen lider Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za civilnu odbranu, smestio je stranku na levi centar i najavio da će se zalagati za jaku državu, zaštitu prava radnika i mladih, vraćanje časti vojsci i policiji i ulazak u evroatlantske integracije „ali pod uslovima koji ne ugrožavaju nacionalni identitet Srbije“.

S druge strane, na spisku brisanih nalazi se 30 političkih organizacija, ali pregled imena njihovih ovlašćenih zastupnika ukazuje da definitivno odustajanje od politike nije baš uvek razlog za brisanje. Neke od brisanih stranaka jednostavno su se utopile u veće organizacije (Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, na primer). Neki lideri našli su drugačiji način političkog delovanja (savetnik premijera Leon Kojen, na primer, izbrisao je iz registra svoj Demokratski forum, ali Srbija nije ostala lišena njegovog političkog doprinosa). Na spisku izbrisanih istakao se Dragoljub Kojčić, koji je eliminisao dve partije – Ligu za nacionalno jedinstvo i Srpsku demokratsku stranku. Kojčić je u prošlom skupštinskom sazivu nosio poslanički dres Demokratske stranke Srbije, a nedavno je objavljena vest da je sada pojačao personalni sastav Nove Srbije Velimira Ilića, doduše, još uvek bez poslaničkog mandata.

SNAGA U AZILU: Među stranakama koje se ne nalaze na spisku od 22 korisnika republičkog budžeta (zahvaljujući uspešnom prelasku izbornog cenzusa i ulasku u parlament) najživahniju aktivnost ispoljava Srpski pokret obnove – možda zbog toga što stranka Vuka Draškovića i danas participira u vlasti na lokalnom nivou. A možda i zato što je najveća opoziciona stranka iz vremena režima Slobodana Miloševića već jednom uspela da se oporavi posle izbornog debakla, pa se nada da će joj to ponovo poći za rukom (u prvom postmiloševićevskom sazivu Skupštine Srbije SPO nije imao predstavnike, ali je na izborima 2003. ta stranka uspela da osvoji dovoljno mandata da postane deo prve vlade Vojislava Koštunice). Na internet sajtu SPO-a moguće je, tako, pronaći brojne i raznovrsne informacije – od najave nove Draškovićeve knjige, preko najave sednice Predsedništva SPO-a, koje bi, 22. septembra, trebalo da razmatra aktuelnu političku situaciju u zemlji i stanje u stranci, „s posebnim osvrtom na predstojeće predsedničke i lokalne izbore“. Tu je i informacija o odluci SPO-a da napusti vladajuću koaliciju u Skupštini opštine Lučani i obrazloženje te odluke, ali i cela kolumna Danice Drašković, koju supruga lidera stranke već neko vreme ima u jednom dnevnom listu. Jednom kratkom rečenicom bez obrazloženja, SPO je preneo i Draškovićevu odluku da ne prihvati poziv naslednika na funkciji ministra inostranih poslova i imenjaka, Vuka Jeremića, da bude jedan od članova novoformiranog Saveta Ministarstva spoljnih poslova.

Života ima i u Pokretu snaga Srbije, čiji bi odbegli lider Bogoljub Karić, prema medijskim najavama poteklim od njegovog brata Dragomira, mogao da se kandiduje na sledećim predsedničkim izborima – „ako mu daju prebivalište“. U međuvremenu, brat Bogoljub je ugasio dnevni list pokrenut uoči poslednjih parlamentarnih izbora, ali je nastavio da putem drugih medija u kojima je zadržao „prohodnost“ deli savete za privredni i svaki drugi oporavak Srbije, kritikuje krivce za sve i svašta i podseća da PSS drži ključna mesta u Izvršnom veću Vojvodine i preko 400 odbornika širom Srbije, te tako nikako ne mogu biti u pravu oni koji tvrde da je rejting te stranke pao na nivo statističke greške. Preko internet sajta PSS-a zainteresovanima se svakodnevno nude nove informacije o aktivnostima i stavovima partijskog vrha: počev od stava da je država dužna da pozove kosovske Srbe da na jedinstvenoj listi izađu i glasaju za pokrajinske institucije sistema, preko ljubazne polemike sa Vericom Barać, predsednicom Saveta za borbu protiv korupcije, do ocena o štetnosti ugovora o davanju koncesije za izgradnju autoputa Horgoš–Požega. Nije zanemarena ni međunarodna aktivnost, pa su upućene čestitke Viktoru Zukovu povodom izbora na funkciju ruskog premijera, ali i povodom rođendana, kao i Kostasu Karamanlisu, povodom uspeha Nove demokratije na poslednjim izborima u Grčkoj. Posetioci sajta PSS-a u prilici su da saznaju i da je „Bunt svuda oko nas“ kao i da preuzmu elektronski bedž „Bunt! Bogoljub“ sa slikom lidera stranke čija je ruka stisnuta u pesnicu, nalik nekadašnjem simbolu odumrlog pokreta Otpor.

Od politike nisu potpuno odustale ni neke izborno neuspešne nekadašnje članice koalicije DOS koja je Slobodana Miloševića poslala u istoriju – poput Liberala Srbije (dok su se zvali Nova demokratija, lider im je bio Dušan Mihajlović) ili Socijaldemokratije (nakon povlačenja generala Vuka Obradovića sa funkcije predsednika, lider stranke je postao Nenad Vukasović, advokat poznat po zastupanju Zvezdana Jovanovića, osuđenog za ubistvo premijera Đinđića).

Mihajlović je letos dodatno podigao ionako visoku temperaturu medijskim nastupima u kojima je nekadašnje partnere optužio za kriminalnu delatnost i povezanost sa atentatnom na Đinđića. Idejnog vođu odmah je sledila i stranka, izdavši saopštenje u kome javno zahvaljuju Vladimiru Bebi Popoviću, nekadašnjem šefu Biroa za komunikacije vlade Srbije, „što je svojim bezobzirnim napadima na predsednika Političkog saveta Liberala Srbije naterao Dušana Mihajlovića da konačno progovori“. Bilo je to krajem juna, od kada Liberali nisu osetili potrebu da se nekim povodom oglase.

OŠTRICA MAČETE: Vukasovićeva Socijaldemokratija daleko je ažurnija. Stranka koja se na internet sajtu hvali da participira u vlasti u oko 20 opština (a na januarskim izborima je uspela da napabirči tek 4453 glasa) uključila se i u aktuelnu polemiku o učešću Srbije u NATO, ocenivši da se „izdajnički ološ mora sprečiti u svojim namerama svim sredstvima“. Ta stranka je kao „izdajnike“ prozvala DS, G17 plus i LDP, a kao njihove namere navela je „nametanje okova NATO“ i „dovođenje Srbije u vazalni položaj“. A ako neko ne zna ko je uopšte taj Vukasović, na sajtu SD može saznati da je to čovek koji je „izuzetan u svakom pogledu“, „dominantan kao politička figura“, „čija reč ima oštricu mačete“, „i čiji se stil u velikoj meri razlikuje od do sada viđenog“.

Iako se spisak relativno aktivnih vanparlamentarnih stranaka tu negde završava, iskustvo je pokazalo da i na sledećim izborima valja očekivati pojavu nekih poluzaboravljenih asova, samo u nekim drugim partijskim kombinacijama. Taj metod političkog delovanja oproban je već mnogo puta poslednjih godina. Tako je, recimo, Nebojša Čović sa svojom Demokratskom alternativnom na izborima 2003. propao osvojivši 82.941 glas, da bi potom, na ovogodišnjim izborima, propao u koaliciji sa Partijom udruženih penzionera Srbije osvojivši 128.352 glasa. Čovićeva stranka sada je na spisku izbrisanih partija, ali… Otpisivali su mnogi i Vladana Batića kada je 2003. izborno propao osvojivši svega 43.884 glasa i to u koaliciji sa još četiri partije manje poznate od njegovih demohrišćana, pa eno ga sad ponovo u parlamentu, zahvaljujući učešću na izbornoj listi Liberalno demokratske partije.

Da je za učešće u javnom i političkom životu velika ambicija važnija od podrške birača i danas, kao i tokom devedesetih, dokazuje Mira Marković, koja, kao i u svojim „najboljim danima“ ponovo ima svoju kolumnu u jednim, ovoga puta dnevnim, novinama. Da opstanu u javnom i političkom životu uspele su i razne njene JUL-ovske uzdanice, uredno se rasporedivši po drugim strankama, pa čak i radnim mestima u državnoj upravi – poput Zorana Balinovca, pisca najrepresivnijih zakona iz Miloševićevog vremena koji, zahvaljujući članskoj karti DSS-a i danas na leđima nosi teško breme državnih poslova. (Za svaki slučaj važno je napomenuti – ime Aleksandra Tijanića, direktora Radio-televizije Srbije, nije pomenuto u prethodnoj rečenici, uprkos raznim opaskama koje se u Skupštini mogu čuti.)

Način da i dalje utiče na politički i javni život pronašao je i legendari Obren Joksimović koji, za razliku od Velimira Ilića, sa kojim u dobroj meri deli pogled na svet i životni stil, nije uspeo da na duži rok sačuva naklonost premijera Koštunice. Napustivši DSS, Joksimović je u januaru izborno „poginuo“ osvojivši, sa svojom Demokratskom zajednicom Srbije, svega 5828 glasova. Opet je, međutim, na javnom zadatku – sada je direktor Radio Fokusa koji, sa nacionalne frekvencije, prema saopštenju dva novinarska udruženja, svakodnevno emituje „mržnju, psovke, šovinističke, rasističke, seksističke i fašističke parole“.

Na „zaobilazan“ način, na javni život pokušava da utiče i Branislav Kovačević Cole, nekadašnji lider koalicije Šumadija, članice DOS-a, koji je, posle kraha koalicije Za toleranciju, na izborima 2003, postao jedan od poznatijih blogera. Njegov kolega Mile Isakov, takođe je tada izborno potonuo sa svojim Reformistima Vojvodine, ali je opet na državnom zadatku – kao ambasador u Izraelu. Od očiju javnosti za sada se povukao Dragan Milovanović, koji je u koaliciju DOS ušao kao sindikalni lider da bi, na sledećim izborima, neslavno u trku ušao kao predsednik Laburističke partije (osvojila svega 4882 glasa). Iako niko od te trojice DOS-ovih prvotimaša danas ne deluje kao potencijalni povratnih u političku arenu, iskustvo pokazuje da takav zaključak ne valja baš olako izvoditi. Sa nešto većom verovatnoćom, apstinenciju od političke delatnosti moguće je prognozirati jedino u slučaju dvojice generala sa proverenim političkim ambicijama – Miodraga Perišića i haškog mu kolege Nebojše Pavkovića.