Oproštajni valcer

Ako je među posetiocima Skadarlije prošlog utorka bilo pravih turista, a ne samo prikrivenih pripadnika obezbeđenja, verovatno su se grdno iznenadili kada su videli premijera Aleksandra Vučića i potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Džozefa Bajdena kako gaze po kaldrmi. Bajden je herojski odslušao pesmu koju su mu otpevali kostimirani zabavljači, nakratko zaigrao sa umetnicom i od uličnog prodavca kupio opanke za suprugu. Pre toga je, tokom svega par sati koliko je boravio u Beogradu, stigao da porazgovara sa Vučićem i predsednikom Tomislavom Nikolićem i da potpiše novi sporazum SAD i Srbije o ekstradiciji. Zatim je američkim vojnim helikopterom „činuk“ odleteo za Prištinu, gde je ostao dva dana, a zatim nastavio oproštajnu evropsku turneju posetom baltičkim državama i na kraju Turskoj. To što je odlazeća administracija predsednika Baraka Obame prilikom planiranja turneje zaobišla srce Starog kontinenta i usredsredila se na rubna i potencijalno krizna područja liči na pokušaj Vašingtona da poruči Evropi da nije zaboravljena, mada su se transatlantske veze tokom osmogodišnje Obamine vladavine prilično olabavile. Kada je o Balkanu reč, međutim, poruke koje je Bajden uputio Beogradu i Prištini nagnale su mnoge, pogotovo vlastima naklonjene beogradske analitičare, da zaključe da je došlo do promene kursa i da Srbija odsad može da računa na veću naklonost SAD, pogotovo kada je reč o Kosovu. To je u najboljem slučaju samo delimično tačno, ali da vidimo šta je Bajden stvarno rekao.

Najpre, Vučić je dobio nedvosmislene pohvale za svoje „liderstvo“ (leadership) u stabilizaciji i pomirenju u regionu, što je odmah protumačeno kao packa Zagrebu, iz koga poslednjih meseci stižu neprestane kritike na račun navodno velikosrpske politike Beograda. To je gotovo izvesno preterivanje, jer se ovaj rogobatni termin koji je u diplomatski žargon ušao iz kurseva za menadžment poslednjih godina raubuje do besvesti i obavezno uvršćuje u gotovo sva formalna saopštenja nakon zvaničnih susreta, pa ga ne bi trebalo preozbiljno shvatiti. Sem toga, premijer Srbije je dobio ohrabrenje za nastavak evropskih integracija i procesa normalizacije odnosa sa Prištinom, ali i ovo spada u domen očekivanog i ne predstavlja nikakvu promenu u odnosu na dosadašnju politiku SAD.

Sporazumom o ekstradiciji, koji je u stvari jedini konkretan rezultat Bajdenove posete Beogradu, proširen je sličan sporazum koji je Srbija sa Amerikom sklopila još davne 1901, pa on sada obuhvata i niz „novijih“ krivičnih dela, kao što su terorizam, korupcija itd. Potpisivanje ovog sporazuma bilo je, međutim, najavljeno još 2011. godine, za vreme vladavine Demokratske stranke, pa to što je ono tek sada realizovano ne treba tumačiti kao bogzna kakav uspeh.

O čemu je Bajden razgovarao sa Vučićem iza zatvorenih vrata možemo samo da nagađamo, ali treba konstatovati da između prve posete američkog potpredsednika Beogradu 2008. i ove oproštajne nije došlo do vidljivog napretka u vezi sa dva pitanja na kojima Amerikanci uporno insistiraju: ubistvo braće Bitići, američkih državljana čija su tela nađena u masovnoj grobnici u policijskoj bazi u Petrovom Selu, i paljenje američke ambasade 2008. Iz ove vlade, kao i iz prethodnih, povremeno su stizala obećanja da će ovi slučajevi biti rešeni, ali su do danas ostala neispunjena.

ŠTAP ILI ŠARGAREPA: Bajdenova poseta Kosovu, koja se produžila na cela dva dana, bila je mnogo zanimljivija. Iako su se utrkivali u izlivima zahvalnosti visokom gostu što je, još kao senator, odlučno podržavao NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999, mnogi su se našli zatečeni tvrdim Bajdenovim stavom o tome da Priština bez odlaganja mora da omogući formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) i da ratifikuje demarkaciju granice sa Crnom Gorom. „Želim da potpišete sporazum sa Crnom Gorom. To je fer dogovor i to će imati pozitivan uticaj na region, kao i Zajednica srpskih opština. Neke odluke se moraju pogurati, ali teške odluke će uroditi plodom. Ratne rane su još sveže, ali Kosovo treba da ide napred ka zajedničkoj budućnosti i jednakim pravima za sve građane“, rekao je Bajden posle razgovora sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem. On je zatim upozorio kosovske lidere da bi mogli da ostanu bez podrške SAD i nađu se u izolaciji ako nastave da kasne sa sprovođenjem preuzetih obaveza.

Oba ova pitanja su vrlo nezgodna za kosovskog predsednika, jer je praktično cela opozicija ujedinjena u otporu da se pomenuti dogovori sprovedu. Tvrdeći da ZSO znači de facto podelu Kosova, pokret „Samoopredeljenje“ je prethodnih meseci organizovao nasilne proteste protiv formiranja ZSO, u čemu je imao podršku ne samo ostalih opozicionih stranaka već i nekih poslanika Tačijeve stranke. Kada je reč o Crnoj Gori, opozicija tvrdi da je sporazumom o utvrđivanju granice, koji je potpisan još pre godinu dana ali dosad nije ratifikovan, od Kosova otuđeno 8000 kvadratnih metara, što po njima ne predstavlja ništa manje nego izdaju. Novi protesti opozicije zbog razgraničenja zakazani su za 1. septembar, na dan kada kosovska skupština treba da glasa o ratifikaciji, a na osnovu prethodnih iskustava može se predvideti da će suzavac ponovo „raditi“ kako ispred skupštinske zgrade tako i u njoj.

Da stvar bude gora, svega nekoliko dana nakon Bajdenovog odlaska, u dvorište Radio-televizije Kosovo bačena je bomba koja je oštetila satelitske tanjire. Odgovornost je preuzela dosad nepoznata organizacija „Rugovci“ (nazvana po Rugovskoj klisuri koja se nalazi u pograničnoj zoni), koja je zapretila novim i ozbiljnijim napadima ako se sporazum ratifikuje. Ista organizacija je već izvršila sličan napad na kuću predsednika državne komisije koji je sporazum potpisao. Amerikancima je, međutim, važno da se granica utvrdi, jer bi ostavljanje ovog pitanja otvorenim moglo da omete najavljeni prijem Crne Gore u NATO.

Vrhunac Bajdenove posete trebalo je da bude otkrivanje spomenika njegovom sinu Bou, koji je kao oficir američke vojske bio na Kosovu 2001. godine, a prošle godine je iznenada preminuo od raka mozga. Domaćini su i jednu deonicu auto-puta u blizini baze Bondstil nazvali po potpredsednikovom sinu, što je Bajdena očigledno dirnulo, ali ga nije sprečilo da ponovi „ohrabrivanje“ kosovskih lidera da poštuju međunarodne obaveze. Usput se osvrnuo na korupciju koja je, kako je rekao, „rak-rana koja ometa razvoj mlade države“. Da je Bajden bio svestan da se na Kosovu trenutno vodi istraga zbog korupcije i brojnih malverzacija prilikom izgradnje pomenutog auto-puta, uključujući i deonicu nazvanu po njegovom sinu, verovatno bi izabrao neku drugu metaforu.

Bilo bi, međutim, preuranjeno ako bi se poruke američkog potpredsednika upućene kosovskom rukovodstvu tumačile kao uvertira za odustajanje od podrške Prištini i, shodno tome, odustajanje od pritiska na Beograd da prihvati nezavisnost Kosova. Najpre, slične pretnje izolacijom stizale su iz Vašingtona i ranije, kada su kosovski političari „vukli noge“ sa donošenjem zakona o formiranju specijalnog suda za zločine OVK ili kada su najavljivali bojkot briselskog dijaloga, i uvek su davale rezultat. U stvari, moglo bi se reći da Bajdenove poruke na neki način predstavljaju podršku Tačiju, jer mu daju alibi da izađe pred opoziciju i kaže da nema izbora nego da uradi ono što mu je rečeno.

Imajući sve to u vidu, nije sporno da Vučić ima razloga da bude zadovoljan rezultatima Bajdenove posete, a naročito činjenicom da je za razliku od nekih ranijih situacija ovog puta čvrgu dobio neko drugi, ali i da su priče o resetovanju odnosa i promeni američke politike na Balkanu neosnovane. U stvari, realne su taman onoliko koliko je realan boemski karakter Skadarlije, koja je odavno samo zamka za turiste, ili autentičnost dame sa kojom je Bajden plesao, inače glumicom poznatom po ulozi u seriji „Kursadžije“.