Opasnost preti ozdo

Kad je reporter „Vremena“ čuo i sazn’o da se dole oko Ivanjice, u tim brdima, srpski seljaci žene albanskim ženama, nije mog’o odoli temi, bezbeli sve se namestilo samo od sebe u trenutku odsudnom za Srbiju. Zna se da se ceo svet upinje oko rešenja za Kosovo, zna se kol’ko se Srbija napinje, a eto, u srcu Srbije, Srbi i Albanke pokazuju da život može da funkcioniše bez ti posrednici i pregovarački timovi, da ljudi znaju sebi da udese, i da ih nije briga za te velike teme i taj veliki svet.

Reporter se u Ivanjici, u kojoj je život jedan veliki predah, sve informiše, samo pravo, i samo gore i uzbrdo. Ajde pravo, Međurečje, desno, pa uzbrdo, pa još uzbrdo, priroda tak’a da ima samo zineš i gledaš, Bratljevo, kraj asvalta, dole, gore, Kovilje. Tu mesna zajednica, obnavlja se crkva iz XXIII veka, monah Ambrozije nam crta kako da stignemo gde smo namerili, džaba bilo, pridružuje nam se meštanin koji ide donekle, stižemo donekle, u Pribije, oniži čovek pristaje da nam bude vodič, Ja sam Bojović, putar Hranislav, Kovilje šančevi. Hranislav tek preš’o pedesetu, preču pitanje da li je ženjen, pokazuje brdo Zaječu, iza Goliju, veli da mu je sestri Mariji, koja je bila deveto dete, lično Tito bio kum. Još veli da je čuo da su u selo stigle tri Albanke, da jedna otišla, Vujović pravio i veselje, nije bio, čuo bilo fino. Da kaže i da je narod vrlo oduševljen na devojke, ne može drugačije, kad su dobre onima koji su ih doveli, dobre su i narodu, video jednu, nije neki tresak, žensko ko žensko.

Reč po reč stigosmo pod jedno brdo, kolima ne može dalje, tu kuća Zekavica, kod kuće Ljubomir i žena mu Pavlina. ‘Oće razgovaraju, mlađi sin doveo Albanku, otišla po papire, nema je. Pavlina veli da Dritu nisu razdvajali od dece, bila tako slatka i prilagodna, duša je boli da se ne vrati. Čula da je vikala da ne može ovde da bude, samo krš i šuma, tako je to, gde je ko nik’o, tako navik’o. Otišla ima 15 dana, zvali telefonom, ne javlja se, javlja se brat, veli, doći će, kako neće doći.

Još uzbrdo, preko brda, preko potoka, do kuće Kujundžića, nedelja, stigli iz Čačka da obnove kuću, zbog naslednika, gre’ota da propada ‘vaka lepota. Kujundžićima pomaže i Savo Ćurčić, i komšija i familija. Kažemo kojim dobrom, Savo, crn čovek, u punoj snazi, tek uš’o u četrdesetu, vidi da smo tu zbog njega, ali ne vidi šta bi tu on im’o, šta ima da priča. Hranislav stade da ga bodri, pita da budu pašenozi, reč po reč, otkravi se Savo, šta da kaže, godine prođoše, čuo da se oko Sjenice žene Albankama, ode, dole oko Skadra, upozna se, brat joj znao srpski, i eto, iš’o nekoliko puta, još od marta, bila mesec, istekla joj viza, sad dobila na šes’ meseci.

Živi s majkom, 36 ‘ektara zemlje, gaji samo stoku, ne može sa deset prstiju više, šta će. Bio je on i u Nemačkoj, i pred onaj rat, ‘91, dođe kući za Đurđevdan, za slavu, zarati se, i eto, duže bio na ratištu nego što mu je vojni rok. Kako se odlučio da dovede Albanku, jebiga, šta će, ovde nema, život prolazi, ode tamo, vidi, poslušne, radne, ne treba njemu glumica, koje veli da proba, pa šta bude, nije se pokaj’o. Sad ima vizu do januara, da se venča treba još papira, komplikacija, ali će se venča, sve sređeno, kod nji’, oni katolici, sve se otac pita, ko ranije kod nas, pita nju, sviđam li se ja, pita mene, sviđa li se ona mene, pita sinove dal’ se slažu, svi se složili. Ma šta da priča, nije mog’o živi dok se nije oženio, planira li prinovu, no što radi, mora se radi na tijem, godine prođoše. A komšije, zadovoljne i komšije, Bićeš dobar dok budeš dobro udar’o, ubacuje se Hranislav.

ŽENSKO KO ŽENSKO: Savo prihvata da odemo do njega, tu, preko šume i potoka. Pređosmo, u bašti dve velike bele svinje, za posek, ukaza se kuća, javi se paščad. Sedosmo u dvorište, kuća stara, od drvenih talpi, pomoćne zgrade, veš na sušilu, pred kućom, oko basamaka, cveće, na ramu vrata neke sjajne trake od aluminijumske folije, dole, niže, čuje se zvonce na kravama. Savo iznese rakiju, u neki nemački polić, doneo zet, pokazuje, ima gori, ima tamo, dok se pruža vidik, sve njegovo. Mislio uzme traktor, ali ako uzme traktor, ništa od ženidbe, stalno u šumi, veli, bolje se oženi, pa uzme traktor. Tu ga Hranislav podrža, to je pogodio.

Iz kuće izađe žensko u bluzu i plave helanke, što rek’o Hranislav, žensko ko žensko, nazva dobar dan, ode po kafu. Savo reče da joj ime Dukata, prezime Ruhi, prihvatila da se prekrsti, bude Duda Ćurčić, lepo je i Dukata, ko dukat, neka bude kako ona voli. Hranislav kod treće rakije podrža, Dukata je baš lepo ime. Izađe i stara majka, povezana marama, alka minđuše, Savo donese albansko-srpski rečnik, poslala sestra iz Nemačke, kad zapne tako se sporazumevaju. Eto i Dukate sa kafom, Hranislav kafu fali a rakiju pije, pređosmo na pitanja i odgovore, Savo će da zna srpski, kako ne zna, samo da pitamo, uzesmo da pitamo, Kako je ovde, Dukata iz prve odgovori, Dobro. Kakav je Savo, i tu bi iz prve, Dobar, dobar, Hranislav se ubaci sa, ‘Vako dobar, majka Milenka ga prekori da ne pravi belaja.

Savo nastavi da su išli i u Ivanjicu, Čačak, Dukata se složi, da joj kupio lanac i krstić, Dukata reče dobro, upitamo je kako u braku, iz prve odgovori, Dobro. Savo priznade da je dole gled’o šes’ devojaka, Dukata bila sedma, jedna bila iz bogate kuće, veli sebi, nije za njega, druga imala 22 godine, uh, sedi on tako, pije kafu, i sve nešto misli, šta će biti za 20 godina, i tako, odluči se za Dukatu. Javi se i svekrva, joj što voli Savu, upitamo i Dukatu, to, oko Save, ne razume, ponavlja, Dobro, Sava će da se ona malo stidi, nije dobro ni jezik savladala, ima vremena, na zimu će ovaj veliki rečnik natenane da listaju. Ko pređemo na ozbiljnu temu, otkud oni zajedno, a Kosovo, a Srbi, a Albanci, Savo će da oni ne vole Kosovo, Dukata ko da skonta, i ona se izjavi, Jok Kosovo.

Svi pozdraviše jok izjavu, pređosmo na temu venčanja, Dukata kaže, sertifikat, Savo kaže, papiri, ima bude venčanje, ima bude svadba. Pređemo na poslove i druge radove, Savo kaže, ne da kosi, Dukata se slaže, Dobro, Savo prevede da joj otac ima 150 koza, dopuni da on lično ne voli koze, poveri da je Tirana, iš’o Dukati po vizu, mnogo dobar i čist grad. Stigosmo do kuhinje, Savo otkri da Dukata jede sve, jede pasulj, jede krompir, a što kuva, a što sprema, pravi burek, pravi baklave, samo stavlja mnogo orasa. Dođosmo i do prinove, Savo reče da, da, Dukata reče, ja, a šta bi najvolili, Dukata na srpskom reče, muško.

Kod pete rakije iz Hranislava se javi glas, A što ima duhovnu lepotu, pa naglasi, To ti je, i Savo uze da se odmotava, tamo u Albaniju ima viška žena, muškarci u pečalbi, kod nas ništa, žensko čim oseti građanski lebac neće u selo ni puškom. Savo i Dukata odoše spreme sira prisutnom drugu Banu, reče se i majka Milenka, kad bi mogli disali bi jedno za drugo, a jel’ zadovoljna sa snajku, E Sveta Petka i nas da pogledi.

Dukata donese sir, da i’ slikamo na oni basamaci, pod one sjajne aluminijumske rese koje mladoženja stavio kad doveo mladu, Savo primače Dukatu, na našu molbu i Dukata obgrli Savu, majka Milenka dobaci da tako nije bilo u njeno vreme, stade sipa rakiju za srećan put, da i ona nazdravi, ne pije, evo šesta godina.

Pozdravismo se, ispratiše nas, pokazaše, dole pravo niz livadu, na nizbrdici vodič Bojović stade zaostaje, ali sve osta u poretku, reporter vikne, Ideš li, Bojoviću, a ovaj odgovori, Idem, idem. Siđemo do puta, kad odmakli upitamo vodiča, šta mu znači ono o Duhovnoj lepoti, a on će, Ne treba mene mnogo da vidim duhovnu lepotu. Opet u kola, pa nazad po taj makadam, Hranislav pokaziva, tamo brdo Zaječa, preko Golija. Naiđemo na dvojicu koji rade nešto u obali, čuli za nove snajke, lepo je to, uglas će, samo što krenusmo, jedan uze da dodaje, Ako im je do one stvari što nisu išli preko Drine, šta će dole, dole je nama uvek pretila opasnost, ozdo nama preti opasnost. Hranislav uze objašnjava, da to Ozdo nije politički, da svi imamo onu stvar, ali da i sa onu stvar mora da se pazi šta se radi, uze dalje pokaziva, tamo iza Gradine izvor Moravice, tamo Čolovići, odatle i onaj Mali mrav, i zapeva, Mali mrav, mali mrav, livada se budi…