O jednom priručniku za učenike i nastavnike i o nekim zatočenicima logora Dahau
Nedavno je autoru ovog osvrta došla u ruke knjiga Nebojše Jovanovića, pod naslovom Leksikon 1000 ličnosti u udžbenicima istorije i podnaslovom „Priručnik za učenike i nastavnike osnovnih i srednjih škola“, u izdanju novosadskog Planetarijuma 2004. Zainteresovan njenom koncepcijom, sadržajem i činjenicom da ima čak osam renomiranih recenzenata, kupio je knjigu, uveren da će na nju moći da se osloni kad god mu bude zatrebala kratka, ali dobra, tj. pouzdana, informacija o bilo kojoj od poznatih istorijskih ličnosti. U takvom uverenju prelistavao je ovaj leksikon sve dok nije naišao na odrednice o dve istaknute ličnosti Srpske pravoslavne crkve iz XX veka – o episkopu i, odnedavno, svetitelju ove crkve dr Nikolaju Velimiroviću (1880–1956) i o patrijarhu Gavrilu Dožiću (1881–1950 ). U njima je naišao na nekoliko krupnih grešaka, koje se u ovako ozbiljno urađenoj knjizi ne bi smele pojaviti.
Autor netačno navodi datum konfiniranja episkopa Nikolaja u manastiru Vojlovici – 3. decembar 1942. godine (umesto 16. decembar iste godine).
Pišući, zatim, o sudbini episkopa Nikolaja posle napuštanja tog manastira, autor leksikona navodi, na jednom mestu, kratak citat iz pera jednog od najpoznatijih biografa ovog episkopa, protođakona Srpske pravoslavne crkve Ljubomira Rankovića:
„Septembra 1944, zajedno sa patrijarhom Gavrilom, sproveden je u zloglasni koncentracioni logor Dahau, u Nemačkoj. Tako su njih dvojica bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi, koji su bili zatočeni od fašista i koji su prošli pakao logora Dahau. Tek 8. maja 1945. oslobodili su ih Amerikanci iz 36. divizije.“
Ove tri, naizgled poznate i nesporne rečenice prosto vrve od neistina, od kojih nijedna nije bezazlena i beznačajna, a jedna od njih se može nazvati i glupošću koja ne priliči bilo kom boljem poznavaocu svetske istorije XX veka.
Prva velika neistina sastoji se u netačnom navođenju trajanja zatočeništva episkopa Nikolaja i patrijarha Gavrila u koncentracionom logoru Dahau. Iz gorenavedene formulacije moglo bi se zaključiti da je to zatočeništvo trajalo od septembra 1944. do maja 1945, što, jednostavno, nije tačno. Bez ulaženja u šire dokazivanje ove tvrdnje, ovde je dovoljno podsetiti na nespornu činjenicu da je koncentracioni logor Dahau oslobođen 29. aprila 1945. i na takođe nespornu činjenicu da su ovi velikodostojnici srpske crkve bili izvedeni iz tog logora daleko pre njegovog oslobođenja.
Još veću, ili veće greške učinio je autor ovog citata, a sa njim i autor leksikona, tvrdnjom da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili „jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi, koji su bili zatočeni od fašista i koji su prošli pakao logora Dahau.“ Niko, naravno, ne osporava pravo ni ovom ni drugim autorima da se služe bilo čijim citatima, ali se mora reći da je autorovo opredeljenje baš za ovaj citat više nego obična greška i povođenje za tuđim stavovima.
Prvo, zato što je to jedna vrlo loše sročena rečenica iz koje se ne može lako razabrati da li sadrži samo jednu ili pak dve tvrdnje. Prva od njih bi se mogla sastojati u tome da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili jedini evropski crkveni velikodostojnici koji su bili zatočeni od strane fašista, a druga, da su jedino oni od svih tih velikodostojnika „prošli kroz pakao logora Daha“. No, bilo kako da se čita i razume ova rečenica, ona nema veze sa istorijskom istinom. Naprotiv. Uvođenje pomenutog citata kao nečega što treba da „ojača“ biografije pomenutih ličnosti ili da samo osveži suvoparan leksikografski rečnik, pokazalo se kao potez koji ne može da služi na čast ni autoru ovog leksikona ni recenzentu zaduženom za ovu odrednicu, odnosno za ovaj deo istorije.
Ponovno objavljivanje i potvrđivanje ovog citata pokreće pitanje kako je bilo ko ko iole bolje poznaje istoriju fašizma i nacizma i istoriju Drugog svetskog rata mogao da poveruje u tvrdnju da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj zaista bili „jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od fašista“ (???). Ako pod izrazom „fašisti“ podrazumevamo samo sledbenike Benita Musolinija i Adolfa Hitlera i njihove vojne i policijske aparate (ostavljajući po strani sledbenike Franka, Salazara, Hortija, Borisa, Pavelića i druge njima slične), onda jedna ovakva tvrdnja pada već na primeru sudbine srpske crkve u Drugom svetskom ratu. Zar autor citata i autor ovog leksikona zaista ne znaju da su sem patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja „od fašista“ bili zatočeni i mnogi drugi velikodostojnici ove crkve (čak i da o hapšenjima, mučenjima i svirepom ubijanju episkopa i drugih velikodostojnika SPC-a u nekadašnjoj ustaškoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ opet ne govorimo)? S druge strane, ta tvrdnja ne odgovra istini ni kada se pogleda sudbina mnogih velikodostojnika drugih crkava u Evropi između 1935. i 1945. Pa samo su nacisti pohapsili i zatočili nekoliko stotina crkvenih velikodostojnika, najpre iz same Nemačke, a zatim iz Austrije, Čehoslovačke, Poljske…
Ako pak autor i poklonici ovog citata smatraju da je on kompletan tek uz dodatak da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili jedini evropski crkveni velikodostojnici koji su „prošli kroz pakao logora Dahau“, ni tada se stvar bitno ne menja. Jer, i ta je tvrdnja potpuno neistinita. To što se kod nas neuobičajeno malo zna o koncentracionom logoru Dahau nikome ne daje za pravo da o njemu izriče proizvoljne i neistinite tvrdnje, ma koliko mu to, iz nekih razloga, odgovaralo. Jer, kad je već reč o sveštenicima koji su bili zatočeni u Dahauu, ovde treba podsetiti na podatak da je njih bilo čak oko 3000. (Samo poljskih katoličkih sveštenika je bilo preko 1800.) Među njima je bilo registrovano više od 100 funkcionera različitih verskih zajednica koji bi mogli da budu nazvani crkvenim velikodostojnicima. A to, naravno, znači da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu bili „jedina dva crkvena velikostojnika… koji su prošli pakao logora Dahau“. Štaviše, činjenice govore da su mnogi crkveni velikodostojnici drugih nacija bili mnogo duže zatočenici ovog logora i da su imali lošiji tretman i težu sudbinu od velikodostojnika srpske crkve.
Objavljivanje ovog višestruko spornog citata u Leksikonu 1000 ličnosti… otvara, inače, jedno važno i teško pitanje koje naša istoriografija i publicistika propušta da reši već punih šest decenija. To je upravo pitanje zatočeništva patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau. Iako je od njega prošlo tačno 60 godina, o njemu se ni dan-danas skoro ništa ne zna pouzdano – ni zašto je do njega došlo, ni koliko je trajalo, ni kakva je sudbina, odnosno tretman dvojice velikodostojnika bio u tom logoru.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
