Ko o čemu, Verica Barać o korupciji. Dobro, to je gospođi posao, ali je ona svojim udarničkim radom stvorila sliku društva u kome je percepcija korupcije jača nego što je korupcija sama po sebi. Ovde svi misle da su svi potplaćeni i dokazi se više i ne traže, a dokaz da po prijavama Saveta za borbu protiv korupcije nije pokrenut, slovima nijedan, a brojevima nula (0) procesa protiv navodnih učinilaca korupcionih nedela prostom svetu kome se Baraćka udvara u suštini je dokaz da su korumpirani i tužioci i sudije.
Ima li nevinih? Teško.
Verica Barać je, inače, najdugovečniji funkcioner bilo čega u Srbiji. Nju je na mesto predsednice Saveta za borbu protiv korupcije postavio pokojni Zoran Đinđić. Vlade su se menjale, samo nju niko nije promenio. U međuvremenu korupcija je još porasla, osnovana je i Agencija za borbu protiv korupcije, ali Savet opstaje a da niko ne zna ko je član Saveta. U 2010. godini iz budžeta Srbije dobili su oko 24 miliona dinara a potrošili oko 19 miliona, ali rekao bih – uzalud.
Onda se, pre jedno mesec dana, pojavio izveštaj o pritiscima i kontroli medija i zaključak da na osnovu analize trideset relevantnih medija „više ne postoji medij iz koga građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije“. Pošto je izveštaj bio površan i generalno neprijateljski prema medijima, imao je malo odjeka u javnosti. Tek to se ispostavilo kao krunski dokaz o korumpiranosti medija.
Da su nevini, oni bi objavili da su lopovi!
Đavo je, rekao bih, odneo šalu kad je i neki činovnik pri Ujedinjenim nacijama uskliknuo na jednoj od onih grebatorskih konferencija o korupciji u Srbiji: „Mi smo mislili da su mediji deo rešenja problema, a oni su problem!“ Duh je pušten iz boce i Verica Barać je uz pomoć klijentelističkih eksperata još jednom dokazala da ništa u Srbiji ne valja.
Otuda je „Vreme“ odlučilo da u prošlom broju objavi opširan prikaz tog izveštaja i da pozove petoro ljudi da ga, iz sopstvenog ugla, prokomentarišu. Tekstove Aleksandra Tijanića, direktora RTS-a, Veselina Simonovića, glavnog urednika „Blica“, Dragana Bujoševića, glavnog urednika „Politike“, kao i autorske priloge Ljiljane Smajlović, predsednice UNS-a, i Vukašina Obradovića, predsednika NUNS-a, mogli ste da čitate u prošlom broju „Vremena“ kao i opširan izvod iz izveštaja Baraćkinog Saveta. Ne bih sad ja da tumačim šta su oni rekli, ali čitaocima „Vremena“ ostajem dužan kad je reč o našem slučaju u kome je primenjen dosta neobičan metod kombinovanja polutačnih činjenica i citata iz tekstova glavnog urednika ne bi li se dokazalo da je i „Vreme“ korumpirano.
Evo citata iz prošlonedeljnog prikaza Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije:
„Iako navode da su dnevnik ‘Danas’ i nedeljnik ‘Vreme’ u vlasništvu novinara, autori Izveštaja ipak ocenjuju da ‘Vreme’ nije uspelo da ‘izbegne uticaj vlasnika krupnog kapitala na svoju uređivačku politiku’. U tom kontekstu, opisana je kreditna situacija ‘Vremena’: da vlasnici ‘Vremena’ imaju upisan dug u registru zaloga zbog uzetog kredita, i to preko preduzeća ‘V film’ kome je upisano dugovanje od 370.000 evra firmi ‘Delta Maksi’ koje dospeva na naplatu 21. marta 2012. Preduzeće ‘V film’, navodi se dalje, u međuvremenu je izbrisano iz registra i pripojeno preduzeću ‘Vreme’ koje izdaje nedeljnik. Prema oceni autora Izveštaja, tokom istog perioda „vidljivo se promenila i uređivačka politika… koja ukazuje na značajan uticaj vlasnika ‘Delte’ na sadržinu tekstova tog nedeljnika, posebno kada je reč o poslovanju Miroslava Miškovića“.
Ova teza u Izveštaju se potkrepljuje jednim tekstom iz „Vremena“ i navodima iz tekstova Dragoljuba Žarkovića u „Politici“. Ističe se, naime, da je „Vreme“ 3. marta 2011. na naslovnoj strani objavilo da je Mišković prodao „Delta Maksi“ belgijskom Delezu, da je tom prilikom objavljena velika fotografija Miškovića i da je tekst bio afirmativan. „Ovo je, inače, samo jedan od većeg broja tekstova u kojima Žarković brani Miškovića od nagomilanih ‘optužbi koje je neki put smešno i demantovati’ (citat D. Žarkovića) i koje su za Miroslava Miškovića ‘verovatno najveća opasnost u smislu pozicije u društvu’ (citat D. Žarkovića)“, kaže se u Izveštaju.
Ova vrsta bezobrazluka je utuživa, ali mi ne pada na pamet da se preganjam sa ljudima koji istrgnu par rečenica iz konteksta i donesu visokoumne i dalekosežne zaključke. Ko je taj ekspert koji je ocenio da je Miškovićeva slika na naslovnoj stranici „Vremena“ bila velika i kad smo, da ih pitam, na formatu naslovne strane objavili malu sliku?
Zašto ti eksperti misle da vest da je prodat najveći srpski maloprodajni lanac ne zaslužuje naslovnu stranu „Vremena“? Savet kao da ima ambiciju da uređuje novine. Zašto misle da su dobri samo oni tekstovi koji sve bogate i preduzetne ljude u Srbiji tretiraju kao lopove? Ko im daje pravo da na osnovu dve rečenice istrgnute iz konteksta opanjkavaju ozbiljan i promišljen rad?
I na kraju, kakve veze ima jamčevina sa vlasništvom? Da su nas pitali, ili barem da su se raspitali, znali bi da plate u „Vremenu“ kasne dva meseca, a inače su male, znali bi da smo pritisnuti krizom jedva uspeli, uz pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj, da reprogramiramo kredit za novac kojim smo preuzeli vlasništvo nad sopstvenim proizvodom, da bismo sačuvali tradiciju „Vremena“ i ugled nedeljnika, i da to što lupaju, pod firmom vladine institucije, a o trošku poreskih obveznika, predstavlja čist bezobrazluk.
Spiskali su 20 miliona dinara na proizvodnju magle i još se ljute što niko neće to da im objavi. Taj Savet je jedno parazitsko telo koje se udvara najnižim ljudskim strastima i proizvodi atmosferu linča.
Autor je glavni urednik i jedan od vlasnika nedeljnika „Vreme“
