Okidač za rešavanje problema

Organizovanje i aktivizam na društvenim mrežama nesrazmerno su veći nego rezultati ovakvog organizovanja, koji najčešće izostaju ili su minimalni. Ovde se javlja problem koji se u literaturi naziva „tastatura aktivizam“, kaže Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka. „Ja mogu da pošaljem neku poruku, da nekoga strasno ispljujem, misleći da ne mogu da me identifikuju. Ili da obećam kako ću noćas u dvanaest sati da se obesim na kandelaber ispred zgrade opštine Voždovac. Da li ću ja to stvarno učiniti ili je to moja verbalna skaska? Cenim priču o aktivizmu na socijalnim mrežama, o tome kako ona ima kapilarno dejstvo, da je autonomno, da izbegava diktat kontrolisanih medija. Ali, treba biti skeptičan jer nema svih elemenata za ostvarivanje“, smatra Stojiljković. „Ogromno je nezadovoljstvo i frustracija, ali drugi osnovni elementi izostaju: kome to verujete, ko može da vas povede, s kim ćete na protest? Šta ćete sem iskaza nezadovoljstva da tražite kao zahteve koji su održivi i ostvarivi? Morate da budete jako pametni i dobro organizovani, a ne samo nezadovoljni. To je razlika između uspešnog i neuspešnog protesta.“

foto: dušan milenković

Da bi protest bio uspešan, mora da postoji nekoliko osnovnih elemenata. Pre svega jasan, ogoljen povod, koji će da katapultira postojeće nezadovoljstvo. S druge strane, mora da postoji podrška u javnosti, kredibilno rukovodstvo koje objedinjuje taktiku i strategiju, kao i veština i svežina manifestacije. Svaki protest mora da ima jedan jasan cilj koji se može ostvariti, a koji posle, posebno tamo gde postoji opšte nezadovoljstvo nizom stvari, može prerasti u pokret. Ovde je reč o svesti da nezadovoljstvo trenutnom situacijom ne može da se jednim protestom pretvori u zadovoljstvo, objašnjava Srbijanka Turajlić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta u penziji. „Da bi se to desilo, mora da postoji agenda, redosled stvari koje će se zahtevati jedna po jedna. Kada neko osmisli takav protest ili uspe da otvori takav smisleni dijalog za koji se pokaže da ne može da da rezultate bez protesta, onda se verovatno više nećemo pitati zašto ljudi u tome ne učestvuju. I to nas opet vraća na pitanje takozvane društvene elite koja iz konformizma ili korumpiranosti propušta da odigra zapravo ključnu ulogu koju ona po svojoj definiciji ima“, dodaje Turajlić.

foto: d. kujundžić

Studentski protesti su jedan od oblika masovnog organizovanja za rešavanje problema. U većini slučajeva se organizuju putem socijalnih mreža, ali najavljena masovnost uglavnom izostane. U poslednje vreme studentski protesti su obavezno obeležje početka akademske godine. U našoj bližoj istoriji, studentski protesti su pokretani za rešavanje velikih društvenih problema i bili su osnova masovnih okupljanja. Danas se studenti okupljaju uglavnom zbog rešavanja svog statusa i uslova za finansiranje iz budžeta. Uz delimične ustupke i kompromis, priča oko protesta se završava, a šire inicijative izostaju. Da bi iz zahteva studenata proizašle šire inicijative, potrebno je da situacija u društvu bude zrela i da se poklope interesi i vrednosti studenata sa interesima i vrednostima nekih društvenih slojeva, kaže Jovo Bakić, sociolog i profesor Filozofskog fakulteta.

foto: a. anđić

UMREŽENA RAZVEZANOST: „Za jasniju idejnu viziju i efikasnije delanje studentima nedostaje međusobna solidarnost studenata sa različitih fakulteta i univerziteta, bliža idejna i akciona povezanost sa studentima van Srbije, kao i veza sa moćnijim političkim strankama i drugim relevantnim društvenim činiocima u Srbiji. Na primer, tokom devedesetih studenti su se vrednosno i interesno slagali sa pripadnicima srednjih slojeva i strankama koje su te interese zastupale. Studenti nikada i nigde nisu izolovano pobeđivali, već su uspevali tek kao deo širih društvenih i međunarodnih koalicija“, objašnjava Bakić.

Za razliku od šezdesetih i devedesetih godina, danas su studenti, ali i društvo u celosti, malo zainteresovani za rešavanje većih problema putem protesta. U situaciji u kojoj svaka grupacija u društvu rešava isključivo svoj sopstveni finansijski problem, na čelu sa kulturom i naukom, koji su prevashodno pozvani da sagledaju širi kontekst, studenti su razumeli da oni ne mogu da reše nijedan suštinski problem, već eventualno da se pridruže opštem trendu traženja novca od države i pokušavaju da u tome uspeju, objašnjava Srbijanka Turajlić. „Studenti su samo prihvatili model ponašanja koji nameću oni koji se u ovom društvu označavaju kako intelektualna elita. Teško je porediti različita vremena. Šezdesetih ste imali jednu stabilnu državu taman toliko otvorenu da neko pomisli kako bi ona mogla da počne da se menja pod pritiskom. Naravno, ne treba zaboraviti ni opštu atmosferu među mladima u svetu tih godina. Moja generacija je stasala uz slogan ´Budimo realni, tražimo nemoguće´. Devedesete su bile godine ratnog užasa kada vas prosto goli instinkt opstanka tera da nešto uradite. Lično verujem da smo i sada u istoj situaciji koja je samo manje vidljiva. A oni koji bi bili dužni da na to ukažu i pozovu na akciju odlučili su da ćute ušuškani u svojim nišama i povremeno izlaze da iskamče malo novca od države. I tako će biti sve dok, kao što davno reče jedan pastor u Nemačkoj, ´ne dođu po njih´.“

Studentske demonstracije u Jugoslaviji bile su deo talasa demonstracija koji je 1968. zahvatio ogroman broj zemalja. Svake demonstracije imale su svoje neposredne povode i društvene uzroke koji su ih izazvali. Šezdesetosmaše su pokrenuli decentralizacija zemlje, sve veća društvena nejednakost, nezaposlenost, odlasci na rad u inostranstvo, narastanje birokratije, težak položaj univerziteta… Krađa izbora 1996. pokrenula je studente na revolt. U Šarenoj revoluciji 2000. protiv režima Slobodana Miloševića, studenti su igrali bitnu ulogu.

„Kad god su studenti artikulisali nešto što je nezadovoljstvo građana, oni su to radili na jedan, mladalačkom senzibilitetu primeren način. Okupirali su prostore sa velikim simboličkim značajem, trgove, imali su ukidanje bine, i onih koji su važili na bini i onih koji su samo masa koja sluša. Taj pokret je pulsirao nekom vrstom energije. Od protesta 1968. postoji u Jugoslaviji i Srbiji neka vrsta stereotipa da, ukoliko se suprostavljate zahtevima studenata, vi ste protiv svoje mladosti, odnosno svoje budućnosti, najkreativnijeg dela mlade generacije. Nijedan režim to ne voli, i to ne samo ovde. Kada režim uđe u sukob sa studentima, to nije tako zgodno, to znači da ne razume svoj intelektualni podmladak, svoju budućnost. Studenti su znali to i da upotrebljavaju i zloupotrebljavaju“, objašnjava Zoran Stojiljković.

PROTESTNA PROŠNJA: Studentski protesti danas se organizuju da bi se rešio problem finansiranja studija. Od potpisivanja Bolonjskog sistema vrednovanja u Srbiji prošlo je deset godina. Taj sistem i dalje nije u potpunosti implementiran, pa studenti nekih fakulteta do početka upisa naredne godine ne znaju kakav im je status. Problem studentskih protesta je i njihova diskontinuiranost i nestabilnost grupe. Studenti pripadaju toj populaciji ograničeno vreme i ne vide mogućnosti organizovanja da na taj način izbore veće šanse, već se zaustavljaju na delimičnim ustupcima.

Studenti u sebi imaju veliki potencijal, ali je za realizaciju njihovih ciljeva potrebno otvoriti ozbiljan dijalog u koji bi se uključile različite društvene grupe.

„Mi se kao društvo nismo dogovorili šta želimo od našeg obrazovnog sistema“, kaže Srbijanka Turajlić. „Sa te tačke gledišta, mi se ponašamo kao da živimo u predindustrijskom društvu u kome postoji jedna mala grupa obrazovanih ljudi koja je po prirodi stvari jedina pozvana da odluči šta treba da radi i niko i ne sme da se usudi da se u to umeša. Za to vreme, u celom svetu se vode ozbiljni dijalozi o potresu koji je digitalna revolucija, sa izuzetno diversifikovanim izvorima i metodama za sticanje različitih kompetencija, unela u svet obrazovanja. Danas je već evidentno da se obrazovni sistem kakav smo poznavali do kraja prošlog veka ruši i da izrasta neki novi koji će bitno uticati na dalji razvoj svakog društva. Brojni su dokazi da su u pravu oni koji tvrde da prosperitet društva danas mnogo više zavisi od njegove sposobnosti da proizvodi znanje nego od zaliha sirovina. Možda bi, kada studenti pokrenu sledeći protest, taj dijalog mogao da se otvori, ali bi u tome morali da aktivno učestvuju svi oni koji misle da se bilo koji problem rešava tako što se stoji ispred Ministarstva obrazovanja i nauke dok se ne dobije novac za sopstvene potrebe“, zaključuje Turajlić.