Glavna uprava Generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije (skraćeno GU), zbog naziva Glavna obaveštajna uprava koji je nosila do 2010. godine kada je struktura obaveštajnih službi naveliko reformisana, i dalje je naširoko poznata kao GRU. Nakon trovanja bivšeg agenta GRU Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije u britanskom Solsberiju prošle godine, ova tri slova postala su verovatno najpoznatija ruska abrevijatura.
GRU je jedna od dve obaveštajne službe u Rusiji koje se bave spoljnim obaveštajnim radom i nalazi se pod okriljem Ministarstva odbrane. Na sajtu službe navodi se da GRU ima svog načelnika podređenog načelniku Generalštaba, a obojica odgovaraju ministru odbrane Ruske Federacije. Pored GRU, u istoj oblasti radi i Služba za spoljne obaveštajne poslove (SVR). U intervjuu iz 2006. godine tadašnji zamenik direktora SVR general-pukovnik Vladimir Ivanovič Zaveršinski objašnjavao je da je osnovna razlika između ove dve službe u tome što se SVR bavi političkim obaveštajnim poslovima, a GRU vojnim. Na sajtu GRU, delatnost službe opisana je kao „prikupljanje informacija od vojnog značaja za predsednika Rusije, Federalnu skupštinu, vladu, ministra odbrane i načelnika Generalštaba, koje su od vitalnog značaja za donošenje odluka u oblasti politike, ekonomije, odbrane, nauke, tehnologije i ekologije“.
Brojne su afere tokom poslednjih pet godina povezane sa GRU: od sumnji u režiranje pojedinih epizoda sukoba na jugoistoku Ukrajine, preko optužbi američkog Vrhovnog tužilaštva da se GRU umešao u izbore koji su aktuelnog predsednika SAD Donalda Trampa doveli na vlast, napada na servere Svetske antidoping agencije (WADA), Međunarodni arbitražni sud i Organizaciju za zabranu hemijskog oružja, pa sve do navodnog pokušaja državnog udara u Crnoj Gori 2016. godine. Crnogorski specijalni tužilac Milivoje Kantić, angažovan na rasvetljavanju ovog slučaja, rekao je u maju prošle godine da rezultati istrage pokazuju da je sličan scenario planiran i u Srbiji, kako bi se sa vlasti bio sklonjen predsednik Vučić.
Zabrinutost u regionu budi i izgradnja novog postrojenja nuklearne elektrane u mađarskom Pakšu, sedamdesetak kilometara od granice sa Srbijom, čijim je zaposlenima garantovan diplomatski status, za razliku od ruskog Humanitarnog centra u Nišu, čiji saradnici, uprkos višegodišnjem nastojanju Rusije, nemaju imunitete. Mađarski istraživački portal
Atlaszo.hu je u istraživanju objavljenom prošle godine, a na osnovu informacija dobijenih od navodnih i neimenovanih bivših saradnika mađarskih službi, označio Budimpeštu kao centar ruskih špijunskih operacija u Jugoistočnoj Evropi.
O obuci ruskih agenata spekuliše se mnogo, a zna se malo. Mnogi detalji poznati su iz knjige „Drug Ž: neotkrivene tajne glavnog ruskog špijuna u Americi posle hladnog rata“, koju je 2008. godine objavio bivši saradnik SVR Sergej Tretjakov. On je sredinom devedesetih radio kao zamenik prvog sekretara misije Ruske Federacije pri Ujedinjenim nacijama što je, kako piše u knjizi, bila maska za obaveštajne poslove koji su mu bili primarni zadatak, a 1997. počeo je da radi i za SAD, postavši tako dvostruki agent.
Tretjakov je 2000. iz Rusije prebegao u SAD gde i danas živi. U svojoj knjizi bivši ruski agent, koji i za babu i za majku kaže da su radile za KGB, piše kako je osamdesetih vrbovan da postane treća generacija
KGB-ovaca. Kao student, poslat je u Francusku da prikuplja podatke o predsedniku Fransoa Miteranu. Tretjakov priča da je, nakon što je dobro obavio probni zadatak, pozvan na obuku u tzv. „Šumsku školu“ u severnom predgrađu Moskve.
Danas, trideset godina nakon pada Berlinskog zida, proces formalnog obrazovanja saradnika GRU više nije u potpunosti skriven od očiju javnosti kao za vreme hladnog rata. Tako se, na primer, zna da GRU svoj kadar školuje na Vojnoj akademiji Ministarstva odbrane u blizini svog sedišta u Moskvi. Na Čerepovickoj višoj vojnoj školi vrši se obuka za rad u oblasti radio-tehnike i sajber bezbednosti, dok pojedini studiraju na Vojno-kosmičkoj akademiji Možajskog; nju je, navodno, završio agent Aleksej Moranec, kog je američko tužilaštvo za nacionalnu bezbednost označilo kao odgovornog za hakerski napad na Organizaciju za zabranu hemijskog oružja. „Dezerteri“ pričaju i o sledećim sektorima u samoj službi: istraga u Evropi, SAD, Azija, Bliski istok i Afrika, izvršno-istražni odsek, radio-tehnički istražni odsek, informatičko-analitički odsek, odsek za diverzije, odsek za informacioni rat i odsek za kosmičke operacije. Informacije o organizaciji, broju zaposlenih i budžetu GRU čuvaju se kao državna tajna.
Posebno je interesantno da je prema ruskom Zakonu o spoljnoj obaveštajnoj delatnosti, čiji je osnovni tekst usvojen 1996. godine, predviđeno da ruski agenti imaju široko polje delovanja u inostranstvu, a vrlo suženo kod kuće. Naime, zakon predviđa da agenti mogu „poverljivo da sarađuju sa izvorima“, kao i da koriste „glasne i tihe metode i sredstva koja ne pričinjavaju štetu životu i zdravlju ljudi“ – ali samo na inostranim građanima. Prema ruskim državljanima, i na teritoriji Ruske Federacije, i u inostranstvu, primena ovih mera je zabranjena.
