Fudbalski trener Radomir Antić umro je posle kraće bolesti u Španiji u 72. godini. Vest da je „Mister“ umro rastužila je čitav fudbalski svet, verovatno više u Španiji nego na nekom drugom mestu. I dok mediji prenose poslednje pozdrave njegovih bivših igrača, kolega i prijatelja, vreme je da se pogleda unazad i vidi šta je nasleđe čoveka koji je u karijeri vodio tri najveća španska kluba: Real, Barselonu i Atletiko iz Madrida.
Šta je ono što je oblikovalo ovog čoveka, rođenog u malom Žitištu, odraslog u Užicu, Titovom Užicu, i formiranom igrački u beogradskom Partizanu za koji je počeo da igra posle odlaska sa scene najveće generacije tog kluba, koja je 1966. godine igrala finale Kupa šampiona sa slavnim Realom? Da li je tada omladinac Radomir sanjao da će jednog dana on sedeti na klupi najslavnijeg kluba na svetu, i kako mu je izgledalo dok je Real uzimao svoju tada apsolutno rekordnu šestu titulu najboljeg tima u Evropi?
Čini se da su dve stvari ono što je obeležilo njegovu karijeru: prvo, on bi se pojavljivao u vremenu krize i klub u koji bi došao bi nakon toga napredovao; drugo, kao trener uspostavio je svoj model igre – puno trčanja, puno dodavanja i bar jedan umetnik koji zna sve sa loptom, koji može, kada treba, da reši stvari bilo iz slobodnog udarca, bilo dobrim dodavanjem.
PUT SLAVE
Antić je veći deo života proveo van Srbije i dugo godina je postojala neka vrsta čežnje javnosti, želje da se vrati u srpski fudbal i uradi nešto ovde. Posle igračke karijere, koju je okončao u 36. godini, bio je pomoćni trener u Partizanu Nenadu Bjekoviću i Fahrudinu Jusufiju, a na preporuku Vujadina Boškova otišao je 1988. godine u Saragosu za trenera.
Deset godina pre toga prvi put je stigao u taj klub kao igrač, iskusni defanzivac, oštar kao njegov sugrađanin Nemanja Vidić, ali precizan u pasu kao njegov igrač iz Barselone Ćavi.
Od tog trenutka, pa narednih deset godina, raste slava Radomira Antića, koji je nakon samo dve godine rada u Saragosi pozvan da spasava veliki Real, koji se našao „u buli“ pod vođstvom svoje najveće legende Alfreda di Stefana. Kao što je pre toga spasao Saragosu i napravio respektabilnu ekipu, i Real je uspeo da pokrene za kratko vreme, da probudi tim koji je imao i tada velike zvezde i da sezonu 1990/91. završe kao treći na tabeli, što nekoliko meseci pre toga nije izgledalo kao izvesno. I tu se opet videlo: on je bio čovek „kriznih situacija“, neko ko preokreće stvari, ko od onoga što pada pravi pobednika, što je verovatno najteža stvar ne samo u sportu.
Iako neki govore da mu je u Realu karijera bila nikakva, statistika govori da je za deset meseci tim vodio na 39 utakmica i da je imao skor 70 odsto, najbolji koji je imao u karijeri sa nekim timom. U Realu je „promovisao“ Fernanda Jera. On će pod Antićem postati nova zvezda kluba i španskog fudbala.
Međutim, Antić kroz karijeru nije imao sreće sa „šefovima“, osim u kratkom periodu u Atletiku i dok je vodio reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Iako je svuda pravio rezultat, nekako su ga oni najveći uvek videli kao prelazno rešenje, i to je takođe nešto što je obeležilo njegovu karijeru.
VRHUNAC KARIJERE
Posle Reala, sledi uzdizanje malog Ovijeda, pa odlazak u Atletiko Madrid u vreme Hezusa Hila, koji je doveo od tima koji se borio za opstanak do ekipe koja je osvojila i titulu i Kup kralja u sezoni 1995/96. godine. To je njegov najveći trenutak u karijeri, taj fantastični i neočekivani rezultat kluba opterećenog kontroverzama, finansijskim malverzacijama svog vlasnika, kluba koji se oduvek borio za svoje mesto pored dva svetska giganta, Reala i Barselone. Ta sezona je od njega napravila „svetsku facu“, i od tog trenutka se njegovo ime pominjalo kada se govorilo o čoveku koji bi trebalo da vodi reprezentaciju Srbije.
Kada se to dogodilo 2008. godine, Srbija je bila potonula, fudbal je bio izjednačen sa kriminalom i činilo se da tu više nema šta da se promeni. Antić je, kao i uvek, preokrenuo situaciju, napravio tim koji „zna da igra“, dao je važnu ulogu Nenadu Milijašu, dobrom ali ne velikom igraču, ali igraču kakve je Antić najviše voleo. Takvog je svojevremeno imao u Atletiku u liku Milinka Pantića.
Srbija je uzletela u kvalifikacijama, publika se vratila na stadion, opet je stvorena euforija oko reprezentacije, Antić je bio najpopularniji čovek u državi. Još kada je pobeđena Nemačka u drugoj utakmici grupne faze svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010, mislilo se da će Srbija konačno da „uradi nešto“ u fudbalu.
Međutim, to je bilo to. Usledio je slom u narednoj utakmici sa Australijom, tim se vratio kući, buknula je svađa između „šefa“ Tomislava Karadžića, predsednika FSS, i omiljenog Antare. Pobedio je „Tole“, srpski fudbal je nastavio da tone, a Antić je otišao kući, u Španiju.
I bolje za njega. Kao sa mnogim „našim ljudima“, najbolji su nam kada pobeđuju sa našom zastavom, ali žive daleko. Jer, ipak, mi smo ovde, mi znamo bolje. Počivaj u miru, legendo.
