Sa dvadeset hiljada članova, Otpor de facto predstavlja potencijalno moćnu političku snagu zbog čega se vrlo često postavlja pitanje njegove budućnosti, odnosno mogućnosti da pre ili kasnije postane stranka. U beogradskoj kancelariji tu mogućnost vide kao nešto što zavisi od odluka lokalnih odbora, ali i kao nešto čemu još vreme nije. Prema njihovim rečima, "vlast još uvek ne razume narod i zbog toga je nužno naše postojanje u ovoj formi. Kada država bude normalna, doći će u obzir formiranje stranke, ali i gašenje sadašnje organizacije"
Pokret Otpor osnovan je kao studentski pokret, vremenom je ozvaničen kao narodni, a danas je registrovan kao udruženje građana. Počinjući sa revolucionarnom (i prilično očajničkom) parolom „Grizi sistem“, postepeno je prešao na (odlučniju) „Otpor do pobede“, da bi u zbivanjima pred Peti oktobar sve to bilo apsolvirano u moto „Gotov je!“. Tri i po godine posle osnivanja organizacije i godinu i po posle promene vlasti, aktivnosti Otpora daleko su od gerilskih, a revolucionarne parole ispisane krišom po zidovima zamenile su reformatorske – „Stop kriminalu“, „Stop korupciji“ – koje se štampaju na bilbordima i emituju na svim TV kanalima. Ukratko, od 1. oktobra 1998. kada je osnovan, Otpor je prešao put od ilegalnog pokreta, preko „glavnog zamajca revolucije“ do organizacije čije je delovanje mnogima zagonetno i koju jedni vide kao paradržavni pokret, a drugi kao potencijalno najjaču političku snagu u zemlji. Šta je u stvari Otpor danas?
STATUS: Odgovarajući na ovo pitanje, aktivista Predrag Lečić napominje da se položaj i uloga Otpora pre i posle Petog oktobra ne može porediti, ali da je organizacija ipak zadržala svoju osnovnu ulogu: „Mi na neki način predstavljamo jezičak na vagi, nekoga ko može da komunicira s narodom i tu poruku prenese organima vlasti, nekoga ko je most između građana i vlasti. Zašto je to bitno? Zato što mi moramo da postanemo Evropa, da reforme sprovedemo kako treba i da birajući između puta koji je imala Rumunija i onog koji je imala Poljska izaberemo poljski. Mi se zbog toga trudimo da edukujemo ljude, da im objasnimo zašto je Evropa bitna. Još od početka naš cilj je bio da ljudi žive normalno, što je i sada poenta našeg delovanja.“
Međutim, koliko god se antimiloševićevski deo javnosti saglašavao sa ovakvim tezama, uloga Otpora u procesu evropeizacije Srbije mnogima je i dalje nespojiva s predizbornim revolucionarnim imidžom koji je pokret nekada imao. S jedne strane, ocene Otpora svode se na setno podsećanje „kako to više nije ono što je nekada bilo“ ili na teze o tome da razbarušeni omladinci nisu smeli da se tako brzo (ili uopšte) pretvore u japi elitu koja će javno iznositi svoje stavove o političkoj situaciji ili ekonomskim reformama. S druge strane, nekadašnji politički saveznici (prisetimo se samo kako je sadašnjem premijeru a tadašnjem lideru opozicije pristajala crna majica s belom pesnicom koju je povremeno oblačio na mitinzima) Otpor više i ne pominju. Što se tiče političara, ignorisanje je jasno – osim što je popularnost Otpora i dalje velika – u istraživanju Instituta za strateški marketing, svaki treći „neopredeljeni“ birač opredelio bi se upravo za Otpor – a pokret je odigrao i značajnu ulogu u otkrivanju korupcionaških afera u kojima se predstavnici vlasti često pojavljuju bar u epizodnoj ulozi. Neposredno posle Petog oktobra, Otpor je naime formirao Komisiju za uterivanje istine čiji je cilj razotkrivanje grehova bivše i sprečavanje eventualnih grešaka tek formirane vlasti – u tom smislu, parolom „Samo vas gledamo“ najpre su se obratili nekadašnjim saveznicima. Rezultat ovakve aktivnosti bile su smene brojnih direktora (jedan od njih, direktor zrenjaninske uljare Dijamant Savo Knežević završio je čak i u zatvoru), ali je u delu javnosti Otpor počeo da važi za neku vrstu paradržavne organizacije koja se bavi poslovima za koje su nadležni zvanični državni organi.
„Otpor i nekadašnja opozicija sarađivali su u borbi za svrgavanje Miloševića, a danas ih više ne objedinjuju isti interesi. Postoji određena tenzija između vlasti i Otpora, ali je pogrešno da se zbog toga ova organizacija kvalifikuje kao paradržavna. Pogotovo što takva organizacija pre svega podstiče stvaranje i razvoj elemenata civilnog društva koje kod nas još nije profilisano“, objašnjava za „Vreme“ mr Lilijana Čičkarić, istraživač u Institutu društvenih nauka koja se bavi pitanjima društvenih pokreta i protesta, političkom socijalizacijom i političkom kulturom u uslovima tranzicije. Ona napominje da su u svim istočnoevropskim zemljama u tranziciji postojali i postoje pokreti kao što je Otpor, koji su obično nastajali kao studentski i omladinski pokreti. „Njihova uloga je posebno bila značajna u demokratizaciji tih društava, kada one svojom inicijativom i akcijama ili daju podršku nekim programima vladajućih struktura ili, što je moguće češće, kritikuju, protestuju i traže određene korekcije i ustupke od strane učesnika u političkom životu. Primer delovanja takvih organizacija u Češkoj tokom tranzicije za nas je i te kako poučan i to baš u sadašnjoj fazi transformacije društvenog sistema.“
Zvanično, ovakva uloga Otpora priznata je dozvolom da njegovi predstavnici prisustvuju zasedanjima republičke i gradskih skupština, ali činjenica da državni organi vrlo često ignorišu dokumente koje im Otpor dostavi, upućuje na zaključak da se pokret u krugovima vlasti ipak smatra kao „nužno zlo“ koje je potrebno trpeti zbog „prvoboračkih zasluga“. Prema rečima Predraga Lečića, priča o paradržavnom karakteru potpuno je besmislena: „Nemamo naše policajce ili službe koje ulaze u firme i prepadaju službenike, već nam ljudi donose razne papire koje zatim proverava naša pravna služba. Zar smo mi krivi što u državnom antikorupcijskom timu telefon zvoni jednom, a u našoj kancelariji npr. u Kruševcu i po 200 puta dnevno? Zar smo mi krivi što imamo ljude iza sebe? Uostalom, ako prekoračimo svoja ovlašćenja, tu su policija i sudski organi koji zbog toga mogu da nas kazne.“
IMIDŽ: Za razliku od stava političara prema Otporu, koji se može objasniti svojevrsnom konkurencijom, stav onih koji su se u pokret nekad zaklinjali a danas ga osuđuju zbog „izdaje ideje“ daleko je kompleksniji. Naime, Otporu se prebacuje da je kroz razne upravne odbore ušao u institucije sistema, da su zahvaljujući svom nekadašnjem angažmanu mnogi „napravili karijere“ i da je, sve u svemu, jedna mladalačka revolucionarna priča pretvorena u živi dokaz teze koju je Čedomir Jovanović onomad pomenuo na Platou: „Priča se da revolucija jede svoju decu. E pa, ovog puta mi ćemo pojesti revoluciju.“ U tom smislu, najčešće se pominje da je aktivista Vukašin Petrović postao sekretar NUNS-a, da su Dejan Ranđić i Ivan Andrić pokrenuli sopstvenu marketinšku agenciju ili da je Vladimir Pavlov imenovan za trećeg sekretara naše ambasade u Kanadi. U razgovoru za „Vreme“ Pavlov kaže da bi se revolucionarni imidž sam izgubio da se aktivisti nisu samosvesno i samoinicijativno postarali za to: „Razloga je bilo mnogo, a najvažniji je taj što pad prethodnog režima nismo uzeli kao kraj ‘sveprisutnog zla’, nego kao početnu fazu jednog dužeg i zahtevnijeg procesa – promene sistema. Procentualno gledano, mali broj ljudi je imao ‘koristi’ od Otpora. Srđa Popović (DS) i Ivan Andrić (GSS) su se ‘vratili u bazu’ i dobili priliku da budu u vrhu svojih partija, kao i da budu poslanici. Ja sam se opredelio za državni posao tj. diplomatiju i tu bi bio kraj liste nas koji smo iz Otpora otišli u institucije sistema. Smatram da je dosta ljudi iz Otpora moglo da se nađe na usluzi novoj vlasti na ‘opštim poslovima razgradnje starog sistema’, ali možda je i dobro što se to nije desilo.“
Kao jedan od onih koji nije ušao u institucije, Predrag Lečić ima pragmatičnije objašnjenje trenutnih aktivnosti ljudi koji su nekada bili na čelu Otpora: „Nema više Miloševića i sada treba zarađivati novac. Red je da znanje koje smo stekli u Otporu iskoristimo na drugim zadacima i nije ništa strašno što znanje koje smo stekli ranije sada koristimo da nam donese profit – finansijski ili bilo koji drugi. Uostalom, ne možeš biti političar ako nisi profesionalno ostvaren.“ Ako se ima u vidu da su lideri Otpora iz predrevolucionarnih dana ljudi u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim, priča o korišćenju znanja za opštu ili ličnu stvar deluje krajnje logično – te godine definitivno nisu pogodne za imidž neukroćenog revolucionara. Tim pre što je revolucija (ili šta god bilo ono što se dogodilo Petog oktobra) odavno prošlost. Što se tiče institucija sistema, u njih je svakako morao neko da uđe, a jasno je da su obrazovani ljudi s terenskim otporaškim iskustvom bolji izbor nego stranački podmlaci koji su pubertet proveli pišući saopštenja i raspravljajući o liberalizmu za vreme francuske revolucije (ovo nije pesnička figura, već nešto u šta su se onomad mnogi mogli i lično uveriti).
RASKRŠĆA: Naravno, postavlja se pitanje zašto je, u situaciji kada su se njegovi lideri okrenuli sopstvenim karijerama a članstvo počelo da se bavi edukacijom građanstva, pokret nastavio da postoji. Upravo to pitanje bilo je ključno za jedan od najvećih raskola unutar Otpora. Naime, kada je na Drugom kongresu održanom 4. februara 2001. saopšteno da je „pesnica zakopana“ i da će se Otpor zalagati za ideju „novog patriotizma“ i „voditi računa o budućnosti i uslovima za ostanak mladih u zemlji“, neki od viđenijih članova napustili su organizaciju. Najzapaženiji je bio odlazak tada 21-godišnjeg Branka Ilića. „U trenucima kada je društveni fenomen koji se zvao Otpor prestao to da bude, ali je i dalje kreirao stavove koje je a priori predstavljao kao stavove naroda i kad se počeo proglašavati njegovom savešću, ja koji sam iznutra znao sve, posmatrao sve, i nosio priču jednog društvenog fenomena – iako sam tada znao da on to više nije, da nema aktivističku snagu jer je izgubio ideju koja ga je činila jakom i čvrstom – odlučio sam da izađem iz njega“, izjavio je Ilić u intervjuu za „Reporter“, dodajući da nam „ne treba još jedna organizacija koja će prikupljati stavove i misli naroda, a onda ih prosleđivati vladajućim nomenklaturama“. Ilić naravno nije bio jedini – zbog sličnih stavova ili zbog stranačke pripadnosti (koja je isključivala članstvo u Otporu – vidi okvir!), članstvo se posle drugog kongresa poprilično osulo i sa nekadašnjih osamdesetak hiljada spalo na nešto preko 20 hiljada.
Međutim, i sa tih dvadeset hiljada članova, Otpor de facto predstavlja potencijalno moćnu političku snagu zbog čega se vrlo često postavlja pitanje njegove budućnosti, odnosno mogućnosti da pre ili kasnije postane stranka. U beogradskoj kancelariji tu mogućnost vide kao nešto što zavisi od odluka lokalnih odbora, ali i kao nešto čemu još vreme nije. Prema njihovim rečima, „vlast još uvek ne razume narod i zbog toga je nužno naše postojanje u ovoj formi. Kada država bude normalna, doći će u obzir formiranje stranke, ali i gašenje sadašnje organizacije“. Za razliku od ovdašnjih aktivista, Vladimir Pavlov smatra da za Otpor u nekoj novoj formi ima mesta: „Virus pobede nije uticao na dalje razvijanje državničkog načina razmišljanja većine lidera i stranaka. Zbog toga i zbog raspolućenosti političke scene koja preti da blokira sve političke poteze, Otpor bi trebalo da se u dogledno vreme aktivnije uključi na našu političku scenu. Konkretno, da sa ljudima bliskih pogleda izađe na neke naredne izbore i tako pokaže da se iz faze konstruktivne i dobronamerne kritike može veoma lako transformisati u ozbiljnu, dobro organizovanu i ciljevima jasno izdefinisanu političku grupaciju.“
Ukoliko bi se Otpor zaista transformisao u političku partiju, pitanje je na kakav bi kadrovski potencijal mogao da računa i da li bi lideri sa kravatama pobrali isto onoliko simpatija koliko su ubirali u crno-belim majicama, ali rejting pokreta (iako znatno slabiji nego ranije) ipak pokazuje da su političke šanse ovog pokreta mnogo veće nego šanse nekih ozbiljno ustrojenih stranaka. Za sada, stvari ostaju onakve kakve jesu, a preostali simpatizeri i stručnjaci saglasni su da je tako možda i najbolje. „Za razliku od tradicionalnih političkih partija čiji je dijapazon delovanja ograničen, Otpor raspolaže mnogo širim spektrom delovanja, može da koristi razna nekonvencionalna sredstva i da animira veliki deo javnosti, na osnovu kredita kojim raspolaže kod građana. Transformacijom pokreta u stranku izgubili bismo vredan agens za socijalizaciju i profilisanje buduće političke elite i nove generacije državnih činovnika Srbije, školovane i vaspitavane na sasvim drugačijim iskustvima od iskustava njihovih očeva“, kaže Lilijana Čičkarić. Za koju god mogućnost da se odluče, članovima Otpora predstoji duga borba – bilo za ozbiljnu političku poziciju, bilo za objašnjavanje šta je to u stvari Evropa, bilo za dalje otkrivanje afera. Onima kojima se ne dopada nijedna od ponuđenih mogućnosti i koji podjednako sumnjičavo gledaju na edukativne, posredničke ili eventualne političke aktivnosti Otpora preostaje samo da čekaju neku novu revoluciju i definitivno se uvere da svaka revolucija mora ili da pojede svoju decu ili da bude pojedena.
Kao i većina nevladinih organizacija, Otpor finansiraju s jedne strane domaći mali privrednici i dijaspora, a s druge međunarodne institucije koje daju novac za određene projekte. Tačne cifre nikada nisu bile saopštene ali, prema rečima Predraga Lečića, to i nije toliko bitno: „Mi obavimo ono za šta smo uzeli pare. Radili smo dve godine i uspeli smo. Za kampanju ‘Gotov je!’ odštampali smo 85 tona materijala, dok bi neko drugi uzeo pare i kupio sebi stan. Oni koji se pitaju koliko i od koga uzimamo pare mogu da se upitaju i zašto donatori ne veruju njima a veruju Otporu.“ Slični stavovi ponovljeni su i nedavno, kada je bivši aktivista Momčilo Veljković optužio Otpor za proneveru donacija. Predstavnik centrale Slobodan Homen tada je istakao da je Otpor najpoštenija organizacija u Srbiji i da je mnogo sumnjivije finansiranje političkih stranaka koje imaju skupe automobile i prostorije.
Angažman u Otporu i dalje je volonterski, izuzev kada su u pitanju sekretarice i tehničko osoblje (ukupno 20-30 ljudi) koji primaju skromne naknade za „cigarete, prevoz i hranu“. Pored toga, Otpor plaća i račune za mobilne telefone nekih članova centrale.
Istorija simbola organizacije – pesnice – možda je najbolja ilustracija za istoriju samog pokreta. Stari revolucionarni simbol, korišćen na Desetom kongresu Saveza komunista Srbije 1986. i u predsedničkoj kampanji Zorana Lilića 1997. redizajniran je 1998. za potrebe Otpora i vrlo brzo osvanuo po svim gradovima zahvaljujući aktivistima koji su ga preko kartonskog modela sprejom nanosili na svako pogodno mesto. Kako je popularnost Otpora rasla, pesnica se širila na bedževe, majice, šolje, priveske, upaljače i satove. „Naša pesnica je agresivna, tehno, nehumana, bez traga ljudskog osim u kategoriji ideje. To je snažan oblik koji grči želudac. Režim je bio ljut što smo upotrebili nešto njihovo. Mi koristimo jezik i metod ideologije kako bismo naterali ljude da ideološku poruku problematizuju, razmišljaju o njoj“, objašnjavala je tada aktivistkinja Milja Jovanović. Posle smene vlasti, saopšteno je da je vreme revolucije (i samim tim pesnice) prošlo: „Iz spontanog revolucionarnog pokreta prerastamo u demokratski politički pokret koji će imati drugačije metode delovanja nego dosad“, obrazložio je Nenad Konstantinović. Godinu dana posle toga, neki lokalni odbori Otpora (u Kladovu npr.) vraćaju se pesnici iako je organizacija sada zvanično bez simbola. Šolja i satova za sada nema.
Za razliku od studentskih pokreta koji su mu prethodili, Otpor od samog nastanka nije imao predsednika, portparola ili parlament. Svi aktivisti zvanično su bili ravnopravni, iako je javno nastupalo samo nekoliko njih koji su najčešće bili predstavljani kao „lideri“. Članstvo u pokretu podrazumevalo je popunjavanje regrutnice, a aktivisti su bili čak i oni koji nisu učestvovali u pisanju grafita ili deljenju letaka (npr. Dobrica Ćosić). Prvo „veliko čišćenje“ nastupilo je posle odluke da članstvo u nekoj stranci isključuje i paralelno članstvo u Otporu, a aktivisti su bili prinuđeni da odluče da li će biti stranački aktivisti ili otporaši. Umesto regrutnice u upotrebu je ušla pristupnica, a aktivisti popunjavanjem pristupnice zvanično dobijaju status članova. Institucionalizovanje Otpora dobija završni čin izborima održanim u decembru prošle godine, od kada postoje i zvanični organi pokreta – izvršni odbori opština, Regionalni odbor, Upravni odbor i Izvršni odbor.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
