foto: ap photo
Nijedna zelena partija nema toliku snagu i toliki značaj kao nemački Zeleni, čija bi kandidatkinja za kancelarku mogla da dođe na mesto Angele Merkel
Početkom šezdesetih godina prošlog veka u Americi je nastao hipi pokret. Deca cveća su naglašavala svoju kontrakulturu – povezanost sa prirodom, kritiku potrošačkog društva, postojećeg morala. Muzika hipika je ubrzo počela da širi antiratnu ideologiju, da propoveda mir, ravnopravnost i humanost u svetu. Bilo je to vreme rata u Vijetnamu, hladnog rata i straha od nuklearne apokalipse. Trka u atomskom naoružavanju zahvata i Evropu.
Šezdesetosmaški pokret počinje da zadaje glavobolju etabliranim političkim partijama zapadnih demokratija. U Francuskoj 1968. umalo da izbije revolucija. Ulične borbe predvodi Danijel Kon-Bandi. Sakupljaju se ljudi raznih profila, borci za mir, borci protiv atomskog naoružavanja, borci za čistiju prirodu. Gradovi postaju betonske tvrđave, vazduh je zagađen, mladi protestuju. Deca cveća više ne propovedaju samo peace brother peace, već su spremna da se zarad očuvanja cveća pobiju sa policijom. Zbog skoka cena nafte 1973. dolazi do tada najteže ekonomska krize posle Drugog svetskog rata i duboke recesije.
Nemačka podeljena Berlinskim zidom je u centru svetskih zbivanja. U to doba zemlja proživljava prvu pravu kulturološku denacifikaciju. Studenti počinju da sumnjaju u demokratiju. Novi pokreti protestuju za životnu sredinu, mir i ženska prava. Govori se o „novom socijalnom pokretu“. U i dalje formalno okupiranoj Nemačkoj se protestuje protiv nuklearnih elektrana i stacioniranja raketa sa nuklearnim bojevim glavama. To su okviri unutar kojih se razvija ideja o zelenoj političkoj partiji.
Prva zelena partija u Nemačkoj je osnovana 1977. u Donjoj Saksoniji. Tri godine kasnije je na saveznom nivou osnovana partija pod nazivom „Zeleni“. Godine 1983. Zeleni ulaze u Bundestag, savezni parlament. Nakon ujedinjenja Nemačke 1993. dolazi do fuzije Zelenih i Saveza 90, te se sada ova levo-liberalna partija zvanično zove Savez 90/Zeleni.
Zeleni su u početku sami sebe nazivali „antipartijom“, diskutovali su da li uopšte u „takvoj Saveznoj Republici“ treba učestvovati u izborima i ulaziti u parlamente ili se ograničiti na ulične demonstracije i vaninstitucionalne proteste. Na osnivačkom kongresu partije Zelenih muškarci sa dugačkim bradama, što je tada u nemačkoj politici bilo veoma neobično, demonstrativno su štrikali pulovere, da bi dokazali da među polovima nema razlike. Kada su ušli u savezni parlament, zeleni poslanici su se rotirali na poslaničkim funkcijama.
Zeleni u Nemačkoj postepeno postaju ozbiljna politička snaga. Prva prava zelena međunarodna politička zvezda bio je Joška Fišer, rođen 1948. kao sin mesara. Godine 1975. je kao član grupe Revolucionarna borba ulazio u sukobe sa policijom. Postoji filmski zapis kako bije jednog policajca, na glavi ima crni motociklistički šlem. Pred sudom poriče da je bacao Molotovljeve koktele. Oslobođen je usled manjka dokaza. Neosporno je bacao kamenje na zgrade u izgradnji, razbijao prozore, učestvovao u „okupaciji“ praznih stanova. Sam stanuje u „komuni“, neko vreme zajedno sa Kon-Bandijem, sa kojim je ostao veliki prijatelj. „Malograđanske“ partije govore o seksualnim orgijama u tim zelenim komunama, Zeleni u nastajanju to poriču. Godine 1983. Fišera biraju za poslanika saveznog parlamenta.
Godine 1985. Zeleni ulaze u parlament u Hesenu, Fišer postaje državni sekretar za životnu sredinu. Kupuje belu košulju i skupe bele patike za 378 maraka. Frakcija Zelenih u parlamentu Hesena poklanja mu paket sa belim gaćicama, crnim mokasinima, kravatom i parfemom „armani“. Nastavlja da nosi bele sokne, farmerke i patike. Brije se samo ponedeljkom. Takav je sredinom 1970-ih na zgražanje Hansa-Ditriha Genšera upao i na novinarski bal u Bonu gde su gospoda bila u smokinzima a dame u večernjim haljinama. Fišer postaje neka vrsta zelene pop ikone.
Godine 1998. vlada Šreder/Fišer donosi odluku o učestvovanju u bombardovanju Jugoslavije zbog „etničkog čišćenja i srpskih zločina na Kosovu“. Fišer to obrazlaže time da želi „da spreči drugi Aušvic“. Žestoke diskusije o učešću Nemačke u ratnim akcijama umalo da pocepaju partiju. Zeleni revolucionari se preobražavaju u pragmatične političare. Partija se deli na „realiste“ i, moglo bi se reći, „idealiste“. Realisti svakako žele da participiraju u vlasti. Njihova struja odnosi prevagu.
Nemački Zeleni su prešli dug put od „antipartije“ do partije bez koje je teško zamisliti vladu nakon saveznih izbora koji će se održati u septembru.
Kandidatkinja Zelenih za kancelarku Analena Berbok trenutno vodi u ispitivanjima javnog mnjenja. Zeleni su postali utočište za razočarane socijaldemokrate. Partija je evoluirala od razigrane i ljutite dece cveća do državotvorne partije u Nemačkoj, državi od čije politike i stabilnosti umnogome zavise stabilnost i razvoj Evrope.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
