Očaj i nada »švajcaraca«

Od nešto preko 100.000 stambenih kredita u Srbiji, 20 odsto je indeksirano u švajcarskim francima. Građani Srbije su uzimali ove kredite jer su bili jeftiniji i zato što dobar deo njih, sa svojim platama, nije ni mogao sebi priuštiti skuplji kredit, vezan za evro. Stambeni krediti vezani za dinar praktično nisu ni nuđeni.

Banke ni na koji način nisu informisale svoje potencijalne klijente o posebnim rizicima vezanim za kredit u francima. Naprotiv, klijenti su ohrabrivani da uzimaju upravo ovaj kredit jer je to za njih povoljnije. Slično su se ponašali i pojedini visoki funkcioneri vlasti, ali je bilo i glasova koji su upozoravali na opasnost od zaduživanja u valuti koja, za razliku od evra, nema nikakvu ulogu u ekonomiji Srbije. Naročito se u tome isticao bivši guverner NBS Radovan Jelašić. Ipak, NBS nije učinila ništa da ograniči ili čak zaustavi kreditiranje u francima sve do 2011. godine, kada NBS, na čijem je čelu tada guverner bio Dejan Šoškić, zabranjuje bankama indeksiranje kredita u švajcarskoj valuti.

Skoro sve komercijalne banke u Srbiji su odobravale kredite u francima. U svim ugovorima za kredit komercijalne banke su ostavile sebi mogućnost da jednostrano promene visinu kamatne stope. I sve su, osim Vojvođanske, Erste i Privredne banke, tu mogućnost i iskoristile. Ova sumanuta praksa prekinuta je tek po donošenju Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, 2011. godine. Ni nakon toga problemi nisu prestali. Korisnici kojima je, bez konsultacija, varijabilna kamatna stopa zamenjena fiksnom danas imaju stopu koja je znatno viša od tržišne (kreditiranje je znatno pojeftinilo, zahvaljujući padu Libora, koji je negativan, i Euribora, koji je oko nule). Oni kojima su banke doslovce ukrale novac nezakonitim menjanjem kamate pravdu su najčešće morali da potraže (i dobiju) na sudu jer većina banaka nije pre toga obeštetila klijente koje su prevarili.

„REŠENJA“ I REŠENJA: Dramatično jačanje franka u odnosu na evro, započeto svetskom ekonomskom krizom, učinilo je u kratkom vremenskom periodu vrlo teškim položaj korisnika kredita u francima. Danas oni, obračunato u evrima, duguju više nego pre sedam ili osam godina, kad su se zadužili, i pored toga što su već bankama uplatili na desetine hiljada evra. Njihove mesečne rate su, opet u evrima, i do 60 odsto veće nego prilikom zaduživanja. Ovaj problem nije karakterističan samo za Srbiju. Sličan problem imaju ili su imali i u Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Početkom 2015. godine Narodna banka Srbije je konačno odlučila da se pozabavi ovim problemom koji je svojim nečinjenjem delimično i izazvala. Četiri modela olakšica koja je NBS ponudila konsultujući se isključivo sa predstavnicima banaka su, u zamenu za kratkoročno neveliko olakšanje, korisnicima kredita ponudili uvećanje ukupnog zaduženja. Ne treba zato da čudi podatak da je svega sedam odsto korisnika kredita prihvatilo jedan od ponuđenih modela.

U međuvremenu, Mađarska, Crna Gora i Hrvatska su rešile problem tako što su bankama naložile da sve kredite preindeksiraju u forinte (Mađarska) ili evre (Hrvatska i Crna Gora) po kursu na dan zaduživanja. Slično se rešenje najavljuje i u Bosni i Hercegovini. Ova informacija je pokrenula dužnike da još jednom zatraže da se Vlada pozabavi njihovim problemom. Premijer Vučić je formirao radnu grupu u koju su, ovoga puta, bili uključeni i predstavnici korisnika kredita. Konkretnih mera još uvek nema, a nezvanično se može čuti da će ponuđena rešenja opet biti „rešenja“. „Efektiva“ je zbog toga pozvala sve korisnike kredita u francima da uličnim protestima izvrše pritisak na vlast. Odziv je, po rečima samih organizatora, „sramotan“, što, realno, i nije preveliko iznenađenje. Baš kao i svi drugi obespravljeni građani Srbije, i „švajcarci“ su apatični, zaplašeni i podložni manipulaciji.

NA ČIJOJ STRANI: Vlast u Srbiji, bez obzira na to ko je čini, sistematski zastupa interese komercijalnih banaka u ovom sporu sa korisnicima kredita. Brojni su predstavnici vlasti, poput ministra Vujovića ili Zorana Babića, korisnike kredita u više navrata nazvali pohlepnim kockarima koji bi sada teret svog hazarderstva da prebace na grbaču poreskih obveznika. Preporuke NBS izgledaju kao da ih je pisao Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka. Botovi su aktivni na svim vestima koje se tiču ove problematike i njihovi su komentari uvek protiv korisnika kredita koje označavaju istim pridevima kojim to čine i njihovi poslodavci. Nažalost, korisnici kredita im uveliko pomažu u tome. Osiromašeni i očajni, lak su plen raznoraznih lovaca u mutnom. Svako ko obeća čudo (a vraćanje kredita u granice normale se tako doživljava) označen je kao spasilac, a onaj ko uz to vikne „Vučiću pederu“ – i kao sabrat. Neće zato biti iznenađenje ako na kraju vlast i sam Vučić, kroz svoje takozvane medije, diskvalifikuju korisnike kredita u francima označavajući ih delom sveprožimajuće hobotnice kojoj je cilj da sruši demokratski izabranu vlast i njenog najistaknutijeg predstavnika.

Ima li onda nade za dužnike? Ima i ona je sadržana u odredbama Zakona o obligacionim odnosima u koje, po definiciji, spada i svaki ugovor o kreditu. Naime, ovaj zakon predviđa ravnopravnost stranaka u odnosu, u ovom slučaju ravnopravnost poverioca (banke) i dužnika. Banka zarađuje na novcu koji pozajmljuje i zato ga pozajmljuje uz odgovarajuću kamatu. Valutna klauzula je instrument obezbeđenja i njena svrha je zaštita banke od poremećaja na tržištu. Valutna klauzula ne sme da bude izvor zarade za banku. A upravo se to dogodilo u slučaju kredita indeksiranih u francima. Budući da se banke po svemu sudeći nisu zaduživale u francima koje su potom plasirale svojim klijentima, već su im dale dinare prikupljene iz dinarskih depozite svojih klijenata ili su se pak zaduživale u evrima, jasno je da je klauzula u francima postala izvor ekstraprofita za banke.

Da ova nada nije bez osnova govori i nekoliko presuda, za sada nepravosnažnih, kojima je oglašena ništavnost ugovora kojima je istovremeno predviđena nejasno određena promenljiva kamatna stopa i valutna klauzula u francima. U nedavnoj presudi Privrednog apelacionog suda po zahtevu pravnog lica da se raskine ugovor o kreditiranju indeksiran u švajcarskim francima koji je doveo do nemogućnosti plaćanja i blokade računa pravnog lica, Apelacioni sud je ukinuo presudu Prvostepenog suda, koji je zahtev odbio. To je obrazloženo činjenicom da je narušeno načelo iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima (jednakost uzajamnih davanja ugovornih strana) jer je zbog poremećaja na finansijskom tržištu primena ugovorenog valorimetra (valutna klauzula) učinila da ugovor za jednu ugovornu stranu izgubi svrhu (razlog obavezivanja), pa je teret preuzete obaveze postao nepodnošljiv u toj meri da ona takav ugovor ne bi zaključila da je mogla predvideti šta će se dogoditi.

Dakle, pravosuđe u Srbiji prepoznaje da postoji osnov za raskidanje ugovora o kreditu indeksiranom u francima. Otuda verovatno izjava već pomenutog Veroljuba Dugalića u drugom dnevniku RTS-a od pre nekoliko dana, u kojoj on najavljuje da će oni (misleći na banke) imati razgovore sa sudijama i objasniti im u čemu greše kod tumačenja relacija između kamate i valutne klauzule. Ovaj ispad, koji je prošao potpuno nezapaženo, veoma rečito opisuje kako bankari u Srbiji doživljavaju jedan od tri nivoa vlasti, pravosuđe. Ne treba to nikoga da čudi. Već duže od deceniju istaknuti predstavnici vlasti po okončanju političkog angažmana utočište pronalaze u upravnim odborima komercijalnih banaka. Tako je Aleksandar Vlahović bio član UO Erste banke, Goran Pitić je predsednik UO Societe Generale banke, Boža Đelić je period između dva ministarska zaduženja popunio mestom direktora za Istočnu Evropu u Credit Agricole grupi, a Mlađan Dinkić svoj ekonomski genij naplaćuje u UO Sberbanke. I sam Dugalić je svojevremeno bio vršilac dužnosti ministra finansija u Vladi SRJ. Ispada, dakle, da, štiteći banke, predstavnici izvršne vlasti u Srbiji štite svoje buduće poslodavce. Ili da, poput guvernerke Jorgovanke Tabaković kojoj je, po navodima u štampi, Telekom Srbije otplatio kredit, dele moralne lekcije onima koji nisu u poziciji da zajedničke resurse iskoriste za ličnu dobrobit. Zato su pomenute reakcije pravosuđa na temu kredita indeksiranih u francima pravo ohrabrenje za sve dužnike.

Nade, dakle, ima. Stvari se mogu pokrenuti sa mrtve tačke tako što će korisnici kredita preuzeti sudbinu u sopstvene ruke, prestati da sebe doživljavaju i predstavljaju kao socijalne slučajeve kojima treba državno milosrđe. Akcenat u ovoj priči ne sme biti na tome što će neko ostati bez krova nad glavom, već na tome što će nekome krov nad glavom biti ukraden.

Drugim rečima, film se mora prebaciti iz žanra socijalne u žanr sudske drame. Na taj će način pribaviti prave aktere, pravu publiku i pre ili kasnije završiti hepiendom.