„Nisu ljudi u Srbiji rasisti. Veruj mi: bio sam u Grčkoj“, priča na čistom francuskom Mark iz Konga. U hotel „Obrenovac“, ispred koga se priseća svog puta u „bolji život“, stigao je pre mesec dana. Nije bio tu 27. novembra prošle godine kada je 76 ljudi sličnih njemu, iz zavejanih šuma oko Bogovađe premešteno u Obrenovac. Čuo je za proteste koji su dočekali autobus sa tim ljudima, ali nije se uplašio: svašta je doživeo bežeći iz centralne Afrike.
Tadašnji događaji u Obrenovcu verno oslikavaju jedan od problema azilanata u Srbiji: zbog nemira na severu Afrike i Bliskom istoku svake godine je sve više i više ljudi koji sa juga (odskoro i sa istoka) prelaze srpsku granicu putujući ka zapadu Evrope. Prema državnim, ali i međunarodnim zakonima, Komesarijat za izbeglice i migracije bi trebalo da im obezbedi smeštaj i hranu, a MUP da sprovede azilni proces za one koji žele utočište u Srbiji. Nedovoljno je objekata, novca i ljudstva da se galopirajući porast broja migranata zbrine na taj način, a problem ponekad do usijanja dovodi reakcija lokalnog stanovništva koje je needukovano, nepripremljeno, a često i ispolitizovano (neredi poput obrenovačkih dešavali su se i u Banji Koviljači, selu Vračević kod Bogovađe i u Mladenovcu).
Mark iz Konga je ipak zadovoljan onim što je dobio u Srbiji: „Ovde je super. Hrana, smeštaj, sve je bolje nego u Bogovađi, a u odnosu na Grčku je neuporedivo. Jedino što nema posla ni za ljude koji ovde žive, a kamoli za nas.“
Iako je ekonomska kriza vidljiva na svakom Markovom koraku kroz Srbiju, značaj „azilantske privrede“ je najvidljiviji upravo u Obrenovcu. Uz rast prometa trgovačkih i ugostiteljskih radnji u blizini hotela, posle dužeg perioda hotel „Obrenovac“ je prevazišao svoju ekonomski neizvesnu sudbinu preduzeća u rekonstruisanju. Već tri meseca popunjene su dve trećine kapaciteta. Nakon osam meseci bez dinara, tridesetak zaposlenih platu prima – redovno.
TAMAN DA PROPADNEMO…: Hotel „Obrenovac“ je drugi najveći privremeni centar za smeštaj tražilaca azila u Srbiji. Nalazi se na samom ulazu u beogradsku opštinu, petsto metara od centra. Iz daljine izgleda skoro pa monumentalno, izbliza je nemoguće ne primetiti oronulost fasade i zarđalu ogradu. Iza ulaza na kome piše da se „vrata od kampa za tražioce azila u gradu Obrenovcu zatvaraju u pola devet uveče“ nalazi se mračan hotelski hol. Desno je predvorje ispunjeno kružnim klupama oko klimavih stolova. Iz bež tapacirunga viri žuti sunđer. Sa televizora se čuje glas Sunđer Boba, a sa stola do prozora neka arapska rep muzika. Nekoliko tamnoputih mladiće bezizrazno gleda crtani film, ovi pored prozora tiho razgovaraju. Za izdvojenim, centralnim stolom, sedi pet policajaca i jedna policajka.
„Nazad, nazad. Niko ne može napolje. Sima, kaži im da se ostane tamo, lekar dolazi“, govori na engleskom Marko Opačić plavokosoj devojci. Ona klima glavom i sa nekim spiskom u ruci odlazi ka prostoriji iz koje viri nekoliko mladića. Opačić je upravnik privremenog centra u Obrenovcu i po pravilima Komesarijata za izbeglice i migracije ne govori za medije.
Upravnik hotela „Obrenovac“ Božo Buzejić je raspoložen za razgovor: „Šta kažete za naše azilante, a?“, govori uz osmeh. „Već nekoliko godina smo u restrukturiranju i nalazimo se na granici preživljavanja. Taman da propadnemo – nešto se desi. Ovo zadnje što se desilo nam drži nos iznad vode“, kaže Buzejić.
Hotel je otvoren 1983. godine i ima 105 soba. Planirano je da se oko njega izgrade bazeni i spa centar na izvoru sumporne vode nedaleko odatle, ali to se nikada nije dogodilo. Zbog toga se hotel danas može pohvaliti, osim smeštaja i organizacije proslava, samo „čuvanim otvorenim i zatvorenim parkingom“.
„Nakon što se desio onaj bunt, da li režiran ili ne – ne ulazim u to – zvali su me iz opštine i pitali ima li mesta kod mene jer se ljudi moraju negde smestiti, ceo dan su u autobusu. Dali su mi broj od državnog sekretara Božovića, predstavim se, kažem kakav je smeštajni kapacitet. On kaže: ‘Odlično! Evo dolazim da vidim.’ Pogledao je i rekao da je fenomenalno“, priča Buzejić. Cena za smeštaj i tri obroka nije po cenovniku hotela, već onoliko koliko Komeserijat do sada plaća i Crvenom krstu za prostor centra u Bogovađi – osam evra po osobi. Po proceduri, koju je ubrzavalo tadašnje dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora sa Evropskom unijom, Vlada Srbije je dan nakon nereda donela odluku da se azilanti privremeno smeste u hotel. Uprava je oslobođena boravišne takse, a to „privremeno“ traje i dalje, odnosno, ugovor se produžuje na tri meseca.
AZILANTI DEO FOLKLORA: O tome kako je nove goste prihvatilo obrenovačko društvo, direktor kaže da nema nikakvih problema. „Ne razlikuju se oni od prosečnih Srba. Sve je to u granicama nečega na šta smo mi navikli. Ima onih koji me pitaju ‘Ko su ti ovi’, ali većina ih je dobro prihvatila. Pa skupljali su ljudi stvari za njih“, kaže direktor hotela.
Dok prstom pokazuje jednom momku da mora na pregled iako ovaj pravi grimasu kao da govori „plašim se igle“, Sima iz Sirije priča o svojim iskustvima sa azilantskog puta: „Kada sam bila u Grčkoj, jednom nedeljno su dolazili desničari da tuku tamnopute ljude u delovima gradova gde se azilanti skupljaju. Ovde su ljudi mnogo bolji. Kada se jedna žena ovde porodila, a to su svi saznali, počele su da stižu pelene, odeća, hrana za bebe. I što se tiče smeštaja i hrane. Ovde je raj.“ Sima, inače, govori pet jezika i u Obrenovcu pomaže upravniku Opačiću oko organizacije štićenika centra. Kaže da nema plan za dalje: „Dobro je ovde. Volela bih da ostanem ako je to moguće.“
„Oni si postali deo našeg folklora“, kaže jedan meštanin na centralnom obrenovačkom trgu. „Čak i moj sin više ne viče: ‘Tata, tata, vidi crnac’ Navikli smo se svi.“ Čuo je da su dvojica „azilanata“ počela da dolaze na fudbalske treninge u nekom lokalnom klubu.
Od početka rada privremenog centra za smeštaj tražilaca azila u Obrenovcu, u hotelu dežura 11 policajaca. Do sada nije bilo većih intervencija i moguće je da to utiče na dobar odnos lokalnog stanovništva i migranata. Druga prednost prisustva policije, kako upućeni kažu, jeste to što još nema krijumčara ljudi ili ilegalnih taksista u blizini hotela. Ipak, frekvencija odlaženja tražilaca azila je mnogo veća nego u ostalim centrima. Put im je na deset koraka od hotela.
Od novembra 2013. kada je otvoren za tražioce azila, do kraja januara 2014. kroz hotel „Obrenovac“ prošlo je 213 tražilaca azila. Najveći broj njih su Sirijci (58), Pakistanci (55), Somalijci (41), Nigerijci (29)…
U Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije kažu da su zadovoljni saradnjom sa hotelom Obrenovac. „Problema je bilo prilikom pokušaja smeštanja tražilaca azila u radničke barake van Obrenovca, ali od kada su smeštani u hotelu, sve je u najboljem redu“, kažu za „Vreme“ u Komesarijatu.
Inače, već dve i po godine se traži objekat u državnom vlasništvu kojim bi se trajnije rešio problem smeštaja tražilaca azila. Jedno vreme se pominjala kasarna u Mladenovcu, ali radovi na renoviranju nisu mogli biti izvedeni zbog lokalnih nesuglasica.
Tražioci azila trenutno su smešteni u pet centara i to u Banji Koviljači, Bogovađi, Obrenovcu, Sjenici i Tutinu. U broju smeštajnih mesta to je oko 600, što trenutno podmiruje potrebe Komesarijata.
Projekat „Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti“ finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program „Jačanje medijske slobode u Srbiji“ kojim tehnički rukovodi EPTISA Servicios de Ingenieria. Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske Unije. Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
