Terorizam je metoda borbe, a ne krug osoba. Stoga je običan nonsens sveprisutna formulacija koju upotrebljavaju naročito političari: "borba protiv terorizma". Ne može se voditi borba protiv metode; možemo se samo postarati da se ta metoda ne primenjuje. Zato je krajnje vreme da se odreknemo pogrešne semantike rata i da se vratimo jedinom primerenom jeziku, jeziku borbe protiv zločina na opštijem nivou
Jedna, navodno kineska kletva, stigla je do Zapada i zapadni govornici je povremeno citiraju. Ona glasi: Dabogda živeli u interesantno vreme. Ova kletva se za nas ispunila na veoma dramatičan način. Što se tiče informacija, dvostruko smo prokleti. Prošle godine su dve izuzetno značajne zanimljivosti zasenile čitav pejzaž tema. Prodor tih nemilosrdno interesantnih tema rasvetlio nam je – ili nas je barem na to podsetio – da su moderna društva, u svom mas-medijalizovanom agregatnom stanju, prevashodno berze tema na kojima se aktuelnosti emituju i dnevno obrađuju. Bavljenje aktuelnostima podrazumeva i to da je svaka dežurna tema upotrebljiva samo dok je ne protera nova velika aktuelnost. To se najbolje vidi na dve najveće teme tekuće godine, temi biotehnologije, od koje nam je dah zastajao najveći deo 2001. godine, sve dok se nije probila druga aktuelnost koju smo pojednostavljeno obuhvatili pojmom „terorizam“ i opremili pogrešnim dodatkom „rat protiv“.
Na intuitivnoj ravni već danas znamo da ove dve teme spadaju u dugoročne motive naše civilizacije. Već trideset godina se iza pritvorenih vrata naširoko diskutuje o biotehnologiji – ali, kao što smo videli u periodu od jeseni 1999. godine i leta 2001. godine, tek su naučni i publicistički prodori prošle i pretprošle godine izbacili biotehnička i bioetička pitanja na vrh političke i kulturne agende.
Slično se može reći i za terorizam, koji već odavno prati moderna društva, ali je tek posle 11. septembra, oštrim kvalitativnim skokom, bacio u senku sve ostalo što je prisutno u svesti stanovništva, zavisnog od medija. Trenutno je najvažnije znati da terorizam ni u kom slučaju nije izmišljotina osamdesetih i devedesetih godina proteklog veka. Ako zanemarimo anarhističko-nihilističke predigre u XIX veku, tačno u dan i čas možemo odrediti kada je terorizam stupio na svetskopolitičku scenu. Kritičan trenutak je bio 22. april 1915. godine, u 18 časova, kada je na zapadnom krilu kod Iperna jedan nemački bataljon za borbu hemijskim otrovima – prvi te vrste – hlorom napao francuske položaje. Nekoliko nedelja pre toga nemački vojnici su u rovove na tom potezu fronta, neprimećeni od neprijateljske strane, stavili 5700 boca s otrovom i onda su samo čekali povoljne meteorološke uslove. Kada je konačno vetar bio povoljan za Nemce, stigla je naredba za otvaranje boca. Više od 150 tona hlora je iscurelo i formiralo šest kilometara širok i od 600 do 900 metara visok oblak koji se prema francuskom delu fronta kretao brzinom od dva metra u sekundi.
Ni danas vojna istorija ne zna da li je tada bilo više hiljada mrtvih ili „samo“ nekoliko desetina. Ali je zato izvesno da je to bio čas rođenja modernog terorizma. Taj 22. april 1915. godine centralni je datum novije svetske istorije, bez obzira na to što aktuelna kultura pamćenja daje malo znakova da je spremna da se prema tim događajima odnosi sa primerenim uvažavanjem. Godine 1915. terorizam je postao element normalnog državnog rata i od tada nije prestao da igra centralnu ulogu u međudržavnim ratovima.
Tome nasuprot, ideološki ili religijski motivisan terorizam bandi i sekti oduvek je samo marginalna pojava – bez obzira na to što je danas, predimenzioniran, u centru pažnje. Terorizam je metoda borbe, a ne krug osoba. Stoga je običan nonsens sveprisutna formulacija koju upotrebljavaju naročito političari: „borba protiv terorizma“. Ne može se voditi borba protiv metode; možemo se samo postarati da se ta metoda ne primenjuje. Zato je krajnje vreme da se odreknemo pogrešne semantike rata i da se vratimo jedinom primerenom jeziku, jeziku borbe protiv zločina na opštijem nivou.
Želeo bih da ovde pomenem četiri kriterijuma koja su relevantna za određivanje toga šta terorizam zaista jeste. Po najopštijoj definiciji, moderni terorizam je kada neprijatelja ne napadate tako da on može da se vojno brani, već ga napadate lateralno: napadate ga „iz okoline“ – odnosno, kao što smo videli na primeru trovanja kod Iperna: napadate ga iz vazduha koji diše. Za ovo objašnjenje važna je i ratno-tehnička situacija na zapadnom frontu u jesen 1914. godine – tada su se vojnici od direktnog dejstva metaka, a delom i od eksplozija, branili tako što su se zakopavali, pa je u neku ruku razumljiva zamisao da se ubiju hemijskim oružjem koje se udiše. U ratu otrovnim hemikalijama prelazi se sa direktnog napada na napad koji je usmeren na okolinu neprijatelja. To je osnovni obrt u svim oblicima terorizma. Terorizam je u suštini atmosfersko-teroristički i okolišno-teroristički. Njegov omiljeni medij je vazduh koji je zbog toga što je nevidljiv i što se svuda širi idealan medij za upotrebu neprimetnih otrova. Nije čudo da je XX vek, kao pravi matriks terorizma, doba „vazduhoplovnog oružja“ i doba smrti koju izaziva okolina, učinjena takvom da se u njoj ne može preživeti. Trenutne eskalacije samo su razrade tih tendencija.
Drugi kriterijum terorizma je to što se primenjuje na atentatorski način: terorista koristi rupe u odbrani neprijatelja i napada ga, bez prethodnog upozorenja, u trenutku kada je nezaštićen. U tom smislu bi se moglo reći da terorista svoju žrtvu bolje razume nego što ona sama sebe razume – terorista oseća slaba mesta u imunološkom sistemu protivnika i tu napada, zbog čega se onome ko je napadnut često čini da ima posla s demonskim protivnikom kojem se može odupreti samo primenom još strašnijih mera. Poruka atentatora uvek glasi: moraš promeniti način života. Pošto terorizam koristi atmosfersko oružje, teško je, ako ne i nemoguće, ograničiti njegovo područje delovanja: čak i kada de facto ima malo žrtava, on duboko zadire u moralne uslove života onih koji su napadnuti.
Za razumevanje aktuelnog fenomena terorizma najvažnije je njegovo treće svojstvo: terorizam pretpostavlja komunikativnu provodljivost sveta u kojem žive napadnuti i stoga stalno udara po dirkama klavijature autogenih strahova. Stoga teror koegzistira sa medijskim društvom i ne može se zamisliti van njega. Koliko god bile stravične pojedinačne terorističke akcije, terorizam po prirodi stvari ostaje ograničen na pojedinačne operacije. One bi, kvantitativno posmatrane, bile takoreći beznačajne da nisu prevedene u razgovor koji napadnuta strana vodi sama sa sobom i da u tom razgovoru nisu postale hiljadu puta delotvornije. Stoga se unutrašnja povezanost terorizma i modernih masovnih medija ne može preceniti. Pošto su masovni mediji u svojoj primarnoj funkciji uvek instrumenti samoiritacije i samohisterizacije društava koja su po svojoj strukturi prekomerno medijalizovana, izveštaji o terorizmu se kao idealni informativni virusi uklapaju u sistem dnevnih vesti i posebnih reportaža. One izazivaju neku vrstu nenamernog rata medija protiv vlastitog naroda – taj se fenomen u periodu od 1914. do 1918. godine prvi put pokazao u svoj svojoj snazi. U komunikaciji o terorizmu moderni mediji su došli na svoje. Ono što je Karl Kraus primetio s tim u vezi aktuelno je i danas, kao i u vreme kada je Poslednje dane čovečanstva napisao koristeći isečke iz novina. Nikada medij nije toliko svoj na svome kao kada može da izveštava o strahu koji stvara sopstvenim izveštajima.
Da bi se razumelo aktuelno uznemirenje zbog terorizma, potrebno je uzeti u obzir i četvrti momenat koji skreće pažnju na moguću razliku između proizvođača i korisnika terorističkog oružja. Kod terorizma koji je deregulisan i odvojen od države – i koji trenutno privlači više pažnje nego državni terorizam – pojavljuju se akteri koji se prema sredstvima pomoću kojih se bore, bilo da su to bombe, avioni ili biohemijske supstance, očigledno odnose samo kao korisnici. Terorista je trenutno samo user materijala u čijem naučnom ili tehnološkom razvoju ne učestvuje ni na koji način, baš kao što ni prosečan mladi slušalac pop muzike ne poznaje elektroniku koja ga dovodi do ekstaze. Deregulisan terorizam funkcioniše po principu „oružja od dve komponente“ – na jednom mestu nastaju sredstva za borbu, a na drugom odlučnost za borbu.
U sadašnjim uslovima ove dve komponente se spajaju u divljoj improvizaciji – a rezultat je to da kompetentni proizvođači opasnog oružja gube kontrolu nad tim oružjem i stoga moraju računati na to da će ono na nepredvidiv način biti upotrebljeno protiv njih samih. Zapadna civilizacija se u islamističkom user-terorizmu susreće s jednim izdvojenim aspektom sebe same.
Prevod: Aleksandra Kostić
(„Frankfurter rundšau“)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
