Zadatak Muzeja žrtava genocida je komplikovaniji nego zadatak Memorijala na Sajmištu, jer narativ o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu ne sme da bude kontaminiran narativima iz devedesetih, nacionalizmom, netolerancijom – stvarima koje su nažalost prilično prisutne u srpskom društvu. Muzej zaslužuje centralno mesto, u centru prestonice, a ne na Sajmištu kao što je predsednik Republike najavio prošle jeseni. Razlog je jednostavan: dve institucije na istom mestu ne bi mogle da funkcionišu i narativ o genocidu nad Srbima progutao bi memorijalizaciju logora na Sajmištu
Milovan Pisari, istoricar. Oktobar 2020 Beograd foto Marija Jankovic…
Nedavno je na mestu nekadašnjeg logora na Sajmištu u Beogradu održana komemoracija povodom Dana sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu. Tom prilikom otkrivena je nova ploča posvećena žrtvama logora Jasenovca, a obala na kojoj se nalazi zvanično je preimenovana u “Obalu jasenovačkih žrtava”. Istovremeno, zahvaljujući Zakonu o Memorijalnom centru “Staro Sajmište” izglasanom februara 2020. godine, na istoj lokaciji polako niče potpuno nova institucija čiji je zadatak ispričati tragičnu priču tog mesta i njegovih žrtava.
Iako na prvi pogled te dve stvari nisu suprotstavljene, njihov odnos je vrlo delikatan i može dovesti, ukoliko se ne nađe odgovarajući zajednički jezik, do propasti dugogodišnjih napora uloženih kako bi Srbija napokon dobila mesto osnovano po principima evropske kulture sećanja, ali i kulture mira. Mesto u kojem posetioci, naročito novije generacije, uče o svojim sugrađanima koji su tu stradali zbog rasnih ideologija, etničke mržnje i robovske eksploatacije čoveka nad čovekom, a istovremeno usvajaju univerzalnu poruku da ako zaboravimo, ostavljamo vrata otvorena novim zločinima, ali ako pamtimo mrzeći kolektivno druge narode, onda možemo da očekujemo pre ili kasnije nove logore, masakre i genocide.
SIMBOL NACISTIČKOG “KONAČNOG REŠENJA”
Na mestu nekadašnjeg beogradskog Sajma nalazio se logor koji je bio u funkciji od 1941. do 1944. On je uspostavljen prvenstveno za Jevreje i Rome, a od 1942. bio je logor za prinudne radnike, većinom srpskog porekla iz Srbije ili, u prvoj fazi, iz Nezavisne Države Hrvatske. Uvek je bio pod nacističkom kontrolom, do juna 1944. kada je predat ustaškim vlastima koje će ga nakon mesec dana zatvoriti. Sajmište je pre svega simbol nacističkog “konačnog rešenja” u okupiranoj Srbiji, jer su tu internirane i kasnije ubijene upotrebom gasnog kamiona jevrejske žene sa svojom decom. Ali Sajmište je i simbol nacističkog robovlasništva, jer su nakon Jevreja i Roma dovođeni ljudi ne zbog rasnih progona, nego da bi bili korišćeni na radu do smrti. Od 1942. do 1944. veliki broj civila, a manji broj pripadnika pokreta otpora i ratnih zarobljenika, prošao je kroz Sajmište i upućen u rudnike u Boru, ili u druge nacističke logore, pa čak u Norvešku.
Ove osnovne činjenice danas su manje više poznate u javnosti, kao što više nije nepoznato mesto gde se nalazio logor. Svest građana se znatno promenila poslednjih deset godina i to prvenstveno zahvaljujući borbi nevladinih organizacija, jevrejskoj zajednici, medijima ali i pojedinačnim inicijativama kao na primer školskim časovima samoinicijativno organizovanim od strane nastavnika i nastavnica srednjih škola.
Zakon o Memorijalnom centru “Staro Sajmište”, na tragu tih inicijativa, postavio je ozbiljan temelj za izgradnju savremenog memorijala i nekako je sažeo sve što je trebalo, jer predviđa osnivanje muzejske, ali i naučne i edukativne institucije koja će kroz memorijalizaciju logora govoriti o svim važnim temama koje još uvek nisu našle odgovarajuće mesto u državnim institucijama, pre svega Holokaust, Samudaripen (genocid nad Romima) ili nacistička ideologija. Ta institucija, koja je za sada dobila direktorku, upravni i nadzorni odbor, i koja će već ove godine početi sa određenim aktivnostima, moraće tesno da sarađuje i sa drugim srodnim institucijama u zemlji i u inostranstvu. Ali upravo te druge srodne institucije, naročito one u Srbiji, imaju zadatak da pomognu novom memorijalu da se podigne na noge nudeći svoje dugogodišnje iskustvo i znanje. One moraju takođe da pomognu u poštovanju integriteta tog mesta ne dozvoljavajući da ga preplavi drugi narativ koji nema niti po istorijskoj niti po geografskoj osnovi nikakve veze, osim možda sporadičnih kontakata, sa žrtvama Sajmišta. Upravo zbog toga, bitno je da Jasenovac i genocid nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj budu prisutni na Sajmištu u tolikoj meri kakvu su stvarno bili prisutni u periodu od 1941. do 1944. godine.
“OBALA ŽRTAVA SAJMIŠTA”
Da razjasnimo. Tokom Drugog svetskog rata neosporiva je činjenica da je krajnji cilj ustaške politike bio “čišćenje” države od nepoželjnih nacionalnih elemenata, odnosno Srba, Jevreja i Roma. Da bi to postigle, ustaše su organizovale i izvršile ogroman broj masovnih pokolja, i uspostavile su prve logore smrti u Evropi odnosno najpre kompleks Jadovno– Gospić–Pag od maja do avgusta 1941, a od avgusta 1941. do kraja rata kompleks jasenovačkih logora. Srbi, upravo kao Jevreji i Romi koji su živeli u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, bili su žrtve genocida. Sajmište nije nikad ušlo u sastav tih logora.
S druge strane, dok u Jasenovcu odavno postoji memorijal (a drugi memorijal postoji i s druge strane reke Save, preko puta Jasenovca, u Republici Srpskoj, na mestu gde su vršene masovne egzekucije), u Srbiji nikad se nije razvila odgovarajuća kultura sećanja na te žrtve. Institucija koja je osnovana sa tom namerom i koja je nedavno proslavila 30 godina postojanja, odnosno Muzej žrtava genocida, nije nikad imala izložbene prostorije i mogućnost da razvije edukativni program. Muzej tek sada ulazi u ozbiljnu izgradnju narativa o stradanju Srba u NDH, i zato je potrebno da mu se obezbede uslovi, odnosno zgrade u kojima bi posetioci, naročito učenici, učili o tom genocidu i negovali sećanje na te žrtve.
Zadatak Muzeja je u tom smislu komplikovaniji nego zadatak Memorijala na Sajmištu, jer narativ o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu ne sme da bude kontaminiran narativima iz devedesetih, nacionalizmom, netolerancijom – stvarima koje su nažalost prilično prisutne u srpskom društvu. Muzej zaslužuje centralno mesto, u centru prestonice, ali ne na Sajmištu kao što je predsednik Republike najavio prošle jeseni. Razlog je jednostavan: dve institucije na istom mestu ne bi mogle da funkcionišu i narativ o genocidu nad Srbima progutao bi memorijalizaciju logora na Sajmištu. Posetioci ne bi mogli da shvate čemu je zapravo služio logor na Sajmištu, ko su bile žrtve, zašto su tu dovedene i ubijene, šta se desilo u Srbiji pod nemačkom okupacijom, kako su ljudi živeli u Beogradu u Drugom svetskom ratu.
Koraci ka uspostavljanju na Sajmištu tog dominantnog narativa o stradanju Srba u NDH treba da se zaustave: Obala jasenovačkih žrtava i naročito nova ploča, nažalost, sugerišu potencijalno opasan razvoj na tom mestu. Ne radi se samo o tendencioznim istorijskim podacima koji se u nekoliko rečenica nalaze na ploči, nego o tvrdnji da je “sistem koncentracionih logora smrti Nezavisne Države Hrvatske u Jasenovcu bio najokrutniji deo sistema terora u Drugom svetskom ratu”. Veoma je opasno ako počnemo da vrednujemo patnje i strahote iz Drugog svetskog rata, da implicitno pravimo hijerarhiju među patnjama i strahotama koje su milioni nevinih žena, dece i muškaraca doživeli u nacističkim, ustaškim i drugim logorima. Žrtve Treblinke, Aušvica, Jasenovca, Sajmišta i svih ostalih logora, sve su žrtve najokrutnijeg dela sistema terora. Nazire se, nažalost, u tim koracima upotreba prošlosti kojoj će to mesto služiti za političko prepucavanje sa susednim zemljama, pre svega sa Hrvatskom.
Memorijalni centar “Staro Sajmište” nije bitan samo za sećanje na žrtve tog logora, nego ima u sebi potencijal izgradnje nove kulture sećanja u Srbiji i u ovom delu Evrope, i kao takav treba da funkcioniše. Zato se oko njega treba okupiti, treba ga zajedno podići, treba da ga čuvamo.
Možda je leva obala Save mogla da dobije naziv “Obala žrtava Sajmišta”, umesto “Obala jasenovačkih žrtava”.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
