Pravo da vam kažem, malo mi je pukao film na sve ono što danas ljudi hoće da podvedu pod novinarstvo i zato pišem ovaj tekst.
Tako u članku „Nevidljivi premijerkin brat“ Slobodan Georgijev kaže da mu „se čini“ da je Igor Brnabić, premijerkin brat, imao put jednog običnog štrebera: dobrog đaka koji se trudio da „završi škole“, one za koje je bio sposoban.
Njegova priča o Igoru Brnabiću puna je aluzija, asocijacija i insinuacija, ali to još nije novinarstvo. Gde su činjenice?
Mogao je Georgijev – ako već pravi „Portret savremenika“ – da nam barem kaže koje je škole Igor Brnabić završio, za koje je tačno škole „bio sposoban“? Onda bismo mi, čitaoci, ako ništa drugo, makar mogli da zaključimo da li je kvalifikovan za posao koji obavlja.
Obaška što ne znam šta je loše u tome da je neko bio štreber (po Vikipediji, to je kolokvijalan, po pravilu pežorativan izraz koji se koristi za učenika ili studenta koji je toliko posvećen učenju ili studijama da zanemaruje igru i druženje sa prijateljima ili kolegama). Je li postalo otmeno rugati se dobrim đacima?
„Sad, nema potvrde… ali čini se…“, opet će Georgijev. Kakve to veze ima sa novinarstvom? Umesto na podacima, dobar deo teksta o Igoru Brnabiću zasniva se na insinuacijama.
Znam, reći ćete mi da to nije ništa prema onome kako tabloidi lepe etikete ljudima. Tačno. Ali novinari tih tabloida, za razliku od Slobodana Georgijeva i mnogih njegovih kolega u takozvanim „nezavisnim, objektivnim, profesionalnim“ medijima, ne tvrde da su nezavisni, ni da su objektivni, ni da su profesionalni. Bljuju svoje prostote, prave se ludi i ćute. Lično mislim da bi ih svaki put kad tako nešto urade trebalo tužiti za klevetu (iz ličnog iskustva znam da je kleveta netačna činjenica pogodna za dokazivanje) i/ili uvredu. Georgijev i njegove kolege s pravom se bune kada ih neko proglasi izdajnicima i stranim plaćenicima. Smatram da bi udruženja novinara trebalo da imaju advokate koji bi se samo time bavili u ime oštećenih. Htela sam i sama da tužim zbog uvreda upućenih kolegama, ali su mi pravnici objasnili da moram biti zainteresovana strana.
Primetila sam, takođe, da su „novinari“ danas skloni da prećutkuju činjenice koje se ne uklapaju u njihovu unapred pripremljenu – obično crno-belu – tezu. Do tančina mi je poznat slučaj neprofesionalnog izveštavanja BIRN-a o aktivnostima Svetske banke u Srbiji (slučaj Tamnava), a odskora vidim da se nešto slično dešava u izveštavanju o korona virusu.
Recimo, priča o netačnim brojevima. Novinari su se usredsredili samo na to da brojevi nisu tačni. Ne piše se o tome da se brojevi ne slažu ni u mnogim drugim zemljama, uključujući i daleko razvijenije od naše, poput Velike Britanije. Šta bi novinar, zapravo, trebalo tim povodom da uradi? Prvo bi morao da nam objasni šta se događa sa statističkim podacima od momenta kada neko postane pozitivan na kovid 19. Ko, kada, kako i gde unosi te podatke, gde se onda slivaju, postoji li mogućnost duplog unosa, ako postoji – zašto, i ako ne postoji – zašto. Šta u tom slučaju propisuje procedura Svetske zdravstvene organizacije i kako to rade druge zemlje, a kako mi, i zašto i kod drugih postoje velike diskrepance? Pravi novinar ne bi propustio da prijavi da su takve pojave uobičajene svuda u svetu i u svakoj epidemiji. Sve se to može naći na internetu, nema tu mnogo „istraživanja“.
Ništa od toga ne umanjuje odgovornost Ane Brnabić i njenog brata za mogući sukob interesa (koji, kako piše Georgijev, nije krivično delo, a dobar novinar bi se usredsredio na argumente i analize koje bi ga takvim učinile). Nema opravdanja ni za srpske vlasti ako su namerno prikazivale pogrešne podatke o mrtvima i obolelima. Uverena sam da bi pravo – a ne lažno – objektivno, nezavisno i profesionalno novinarstvo doprinelo da se Srbija izvuče iz blata u koje je upala. Možda sam naivna, ali mislim da političari prema takvim novinarima ne bi bili arogantni i nevaspitani (to sam lično iskusila).
Ali to bi podrazumevalo da ni novinari ne budu arogantni i nevaspitani, i da više znaju o onome o čemu izveštavaju ili pišu. Tim povodom, ne mogu da odolim a da s vama ne podelim i jedan bizaran slučaj koji pokazuje šta novinarstvo ne bi smelo da bude. Gledala sam konferenciju za štampu Kriznog štaba na kojoj je Žaklina Tatalović postavila „nezgodno“ pitanje Predragu Konu. Kamera se zadržala na Žaklini pa se videlo da je, u trenutku kada je Kon počeo da odgovara, novinarka N1 uzela telefon i kuckala po njemu. Nije slušala odgovor na pitanje koje je sama postavila! Posle se ispostavilo da je to bio trenutak u kom je nešto tvitovala o Draganu Vučićeviću iz „Informera“.
Ako tako rade „nezavisni, objektivni i profesionalni novinari“, od novinarstva u Srbiji nema ništa. A pre svega, nema kredibiliteta.
Autorka je bivša portparolka Svetske banke u Beogradu i nekadašnja novinarka „Vremena“
