Primetila sam da su "novinari" danas skloni da prećutkuju činjenice koje se ne uklapaju u njihovu unapred pripremljenu – obično crno-belu – tezu
Pravo da vam kažem, malo mi je pukao film na sve ono što danas ljudi hoće da podvedu pod novinarstvo i zato pišem ovaj tekst.
Tako u članku „Nevidljivi premijerkin brat“ Slobodan Georgijev kaže da mu „se čini“ da je Igor Brnabić, premijerkin brat, imao put jednog običnog štrebera: dobrog đaka koji se trudio da „završi škole“, one za koje je bio sposoban.
Njegova priča o Igoru Brnabiću puna je aluzija, asocijacija i insinuacija, ali to još nije novinarstvo. Gde su činjenice?
Mogao je Georgijev – ako već pravi „Portret savremenika“ – da nam barem kaže koje je škole Igor Brnabić završio, za koje je tačno škole „bio sposoban“? Onda bismo mi, čitaoci, ako ništa drugo, makar mogli da zaključimo da li je kvalifikovan za posao koji obavlja.
Obaška što ne znam šta je loše u tome da je neko bio štreber (po Vikipediji, to je kolokvijalan, po pravilu pežorativan izraz koji se koristi za učenika ili studenta koji je toliko posvećen učenju ili studijama da zanemaruje igru i druženje sa prijateljima ili kolegama). Je li postalo otmeno rugati se dobrim đacima?
„Sad, nema potvrde… ali čini se…“, opet će Georgijev. Kakve to veze ima sa novinarstvom? Umesto na podacima, dobar deo teksta o Igoru Brnabiću zasniva se na insinuacijama.
Znam, reći ćete mi da to nije ništa prema onome kako tabloidi lepe etikete ljudima. Tačno. Ali novinari tih tabloida, za razliku od Slobodana Georgijeva i mnogih njegovih kolega u takozvanim „nezavisnim, objektivnim, profesionalnim“ medijima, ne tvrde da su nezavisni, ni da su objektivni, ni da su profesionalni. Bljuju svoje prostote, prave se ludi i ćute. Lično mislim da bi ih svaki put kad tako nešto urade trebalo tužiti za klevetu (iz ličnog iskustva znam da je kleveta netačna činjenica pogodna za dokazivanje) i/ili uvredu. Georgijev i njegove kolege s pravom se bune kada ih neko proglasi izdajnicima i stranim plaćenicima. Smatram da bi udruženja novinara trebalo da imaju advokate koji bi se samo time bavili u ime oštećenih. Htela sam i sama da tužim zbog uvreda upućenih kolegama, ali su mi pravnici objasnili da moram biti zainteresovana strana.
Primetila sam, takođe, da su „novinari“ danas skloni da prećutkuju činjenice koje se ne uklapaju u njihovu unapred pripremljenu – obično crno-belu – tezu. Do tančina mi je poznat slučaj neprofesionalnog izveštavanja BIRN-a o aktivnostima Svetske banke u Srbiji (slučaj Tamnava), a odskora vidim da se nešto slično dešava u izveštavanju o korona virusu.
Recimo, priča o netačnim brojevima. Novinari su se usredsredili samo na to da brojevi nisu tačni. Ne piše se o tome da se brojevi ne slažu ni u mnogim drugim zemljama, uključujući i daleko razvijenije od naše, poput Velike Britanije. Šta bi novinar, zapravo, trebalo tim povodom da uradi? Prvo bi morao da nam objasni šta se događa sa statističkim podacima od momenta kada neko postane pozitivan na kovid 19. Ko, kada, kako i gde unosi te podatke, gde se onda slivaju, postoji li mogućnost duplog unosa, ako postoji – zašto, i ako ne postoji – zašto. Šta u tom slučaju propisuje procedura Svetske zdravstvene organizacije i kako to rade druge zemlje, a kako mi, i zašto i kod drugih postoje velike diskrepance? Pravi novinar ne bi propustio da prijavi da su takve pojave uobičajene svuda u svetu i u svakoj epidemiji. Sve se to može naći na internetu, nema tu mnogo „istraživanja“.
Ništa od toga ne umanjuje odgovornost Ane Brnabić i njenog brata za mogući sukob interesa (koji, kako piše Georgijev, nije krivično delo, a dobar novinar bi se usredsredio na argumente i analize koje bi ga takvim učinile). Nema opravdanja ni za srpske vlasti ako su namerno prikazivale pogrešne podatke o mrtvima i obolelima. Uverena sam da bi pravo – a ne lažno – objektivno, nezavisno i profesionalno novinarstvo doprinelo da se Srbija izvuče iz blata u koje je upala. Možda sam naivna, ali mislim da političari prema takvim novinarima ne bi bili arogantni i nevaspitani (to sam lično iskusila).
Ali to bi podrazumevalo da ni novinari ne budu arogantni i nevaspitani, i da više znaju o onome o čemu izveštavaju ili pišu. Tim povodom, ne mogu da odolim a da s vama ne podelim i jedan bizaran slučaj koji pokazuje šta novinarstvo ne bi smelo da bude. Gledala sam konferenciju za štampu Kriznog štaba na kojoj je Žaklina Tatalović postavila „nezgodno“ pitanje Predragu Konu. Kamera se zadržala na Žaklini pa se videlo da je, u trenutku kada je Kon počeo da odgovara, novinarka N1 uzela telefon i kuckala po njemu. Nije slušala odgovor na pitanje koje je sama postavila! Posle se ispostavilo da je to bio trenutak u kom je nešto tvitovala o Draganu Vučićeviću iz „Informera“.
Ako tako rade „nezavisni, objektivni i profesionalni novinari“, od novinarstva u Srbiji nema ništa. A pre svega, nema kredibiliteta.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
