Novi državni kapitalizam

Kupovinom smederevske železare za jedan dolar Vlada Srbije je, bar na trenutak, okrenula tok tranzicije: po pravilu, privatni kapital je bio taj koji je za simbolične sume kupovao velika, neefikasna državna preduzeća i pokušavao da zaradi na njima. Za taj jedan dolar Vlada je preuzela i oko 100 miliona evra gubitka godišnje (u poslednje tri godine), ali i spasla, barem privremeno, više od pet hiljada zaposlenih od trenutnog ostajanja bez posla; građana indirektno zavisnih od rada železare mnogostruko je više. Uprkos ovoj kupovini, iluzorno je govoriti o nastavku ovog trenda: država nema kapaciteta za uzgajanje tzv. „nacionalnih šampiona“, niti joj je plan da se u dosadašnjem U.S. Steelu zadržava duže nego što je neophodno za pronalaženje novog kupca. Na globalnom tržištu, pak, odustajanje države od sopstvenih giganata nije slučaj – usred ogromne krize, deluje da države koje vode sopstvenu privredu (kao i njihove kompanije, uostalom) stoje daleko bolje od onih privrženih liberalnom kapitalizmu. Dvadesetak godina nakon pompezno proglašenog „kraja istorije“ i konačne pobede liberalnog kapitalizma kao jedine valjane i moguće doktrine, Sjedinjene Američke Države, kao paradigma proglašenog istorijskog pobednika, našle su se prinuđene da upumpavaju milijarde i milijarde dolara državnog novca u privatne banke da bi sprečile potpuni finansijski krah. Ujedno, velikodušno su potpomognuti i okoštali dinosaurusi-gubitaši u automobilskoj industriji, poput General Motorsa. Sa druge strane, svetska kriza je imala malo ili nimalo uticaja na zemlje tzv. državnog kapitalizma. Umesto lagane pa strmoglave recesije, te naknadnog bolno sporog (ili nepostojećeg) privrednog oporavka – situacija u kojoj se našla većina evropskih zemalja – kriza za Kinu (najbolji primer državnog kapitalizma), praktično nije postojala. Rast kineskog bruto društvenog proizvoda (BDP) u poslednjoj deceniji nije išao niže od devet odsto godišnje. Rusija je, nakon velikog pada u kriznoj 2009, već sledeće godine uspešno „odskočila“ i beleži stabilan rast od blizu pet odsto godišnje. Poređenja radi, u najuspešnijoj godini protekle dekade – 2006, BDP na nivou Evropske unije je jedva prešao tri odsto, a SAD su se 2004. zaustavile na rastu od 4,4 odsto. Pri ovakvom stanju stvari postavlja se pitanje: može li državno upravljanje privredom da postane dostojan suparnik liberalnom kapitalizmu, kao prihvaćena alternativa razvoja društva? Ovom temom se bavio časopis „Ekonomist“ u svojoj poslednjoj debati („Economist Debates“).

Državni kapitalizam 21. veka razlikuje se od stare varijante, proistekle iz obimne nacionalizacije, upozoravaju njegovi zastupnici u „Ekonomistu“. On više nije krut, inertan sistem, nesklon promenama, već fleksibilan i orijentisan na zahteve tržišta. Kao i liberalni, i (novi) državni kapitalizam je okrenut maksimiziranju profita, ali ne po svaku cenu – za razliku od privatnog kapitala, država ne može da se jednostavno odseli u područje sa najpovoljnijim uslovima, već uvek ima postavljenu „zaštitnu mrežu“ socijalnih mera. Kao investitor, država može mnogo više da čeka i da bude strpljivija od privatne inicijative: iako dobit jeste cilj, nije neophodno da on bude na kratak i srednji rok – dugi, veliki projekti, poput izgradnje infrastrukture, pokazali su se kao neodvojivi od državnog ulaganja i njenih kapaciteta. Najzad, ističu pobornici ovakvog oblika privrede, osim pomenute veće otpornosti na krizu, državni kapitalizam više ne stvara ogromna, neefikasna i neprofitabilna preduzeća-dinosauruse, već „nacionalne šampione“ – kompanije koje su zahvaljujući državnim privilegijama uspele da se izdignu na globalni nivo, i sa jednakim, ako ne i većim uspehom pariraju privatnim multinacionalnim korporacijama: na primer, od deset najvećih svetskih kompanija za naftu i gas (gledano po rezervama), svih deset su u vlasništvu države.

Gde je, onda, problem? Iako kritičari državnog kapitalizma navode mnoštvo argumenata, svi, nekako, proističu iz njegove osnovne premise: nerazdvojive povezanosti ekonomije i politike. Privatni kapital se, po definiciji, vodi logikom profita: njegove odluke su (najčešće) isključivo ekonomske. U državnom kapitalizmu, međutim, kada treba odabrati između suprotstavljenih ekonomskih i političkih argumenata, pobeđuju potonji: odluke, u krajnjoj instanci, donose političari, te prevagu odnosi sigurnost položaja nad ekonomskom logikom. Kao posledica se javlja (ponovo) sve manje fleksibilno preduzeće, koje može, ali i ne mora da reaguje na zahteve tržišta. Dalje, spoj politike i ekonomije vodi ka neprozirnom ili manje prozirnom odlučivanju, a ovo ka ključnom problemu: korupciji. Korupcija neumitno „razara društveno tkivo“; razdvajanje političke i ekonomske moći, tj. smanjivanje „plena“ koji se dobija na izborima, bio je jedan od važnih argumenata u prilog što bržoj tranziciji u posthladnoratovskim zemljama Istočne Evrope. Time se ujedno smanjuje skupa administracija, i znatno umanjuje mogućnost korupcije. Da je, uprkos ekonomskom rastu, korupcija veliki problem u uspešnim zemljama državnog kapitalizma, rečito pokazuju podaci organizacije Transparensi internešnel: Kina se, prema percepciji korupcije javnog sektora, nalazi na 75. mestu, ispred Rumunije, Gambije i Lesota, a lošije plasirana od Tunisa, Brazila, Samoe i Makedonije. Rusiju, pak, njeni građani doživljavaju kao raj za korupciju – na 143. mestu je, u društvu Belorusije, Mauritanije, Nigerije, Togoa i Ugande (Srbija je, uzgred, na 86. mestu). Napokon, uzlet ekonomije ne znači nužno i boljitak za građane: uprkos nezadrživom ekonomskom rastu, uprkos činjenici da je 2010. Kina potisnula Japan sa drugog mesta i postala najjača ekonomija sveta iza SAD, BDP po glavi stanovnika (kategorija koja se često koristi kao pokazatelj kvaliteta života) svrstava je tek na 95. mesto na svetu, prema podacima Svetske banke.

Kakve posledice to ima po Smederevo, železaru i njenog novog-starog vlasnika? Ne preterane. Čelnici Vlade su odmah istakli da ovo nije dugoročno rešenje, već da će se odmah dati u potragu za novim vlasnikom. Srbija neće postati zemlja državnog kapitalizma, železara će do daljeg raditi „u leru“, dosadašnjim intenzitetom, zaposleni će zadržati svoja mesta, a potez Vlade može da se okarakteriše kao odgovorna socijalna politika. Blizinu izbora kao podsticaj za delovanje nije nužno pojašnjavati.