Nova vojska u komšiluku

U jeku višemesečne borbe unutar Kosova i Metohije po pitanju formiranja nove vlade Kosova oglasila se predsednica Atifete Jahjaga, koja je obećala da će u najskorije vreme doći do formiranja vojske Kosova, čime bi se zaokružila državnost ove teritorije pod upravom međunarodnih snaga bezbednosti. Srpska javnost se poslovično ne bavi previše situacijom na Kosovu i Metohiji tako da nije bilo reakcija na ovakvu najavu iz Prištine niti smo saznali da li se nešto čini da do tog formiranja vojske dođe i da li Srbija ima ikakve mogućnosti da na taj proces utiče, bilo pozivanjem na odredbe Kumanovskog sporazuma, bilo na neke elemente Briselskog sporazuma.

Srpske vlasti su nebrojeno puta nedvosmisleno saopštavale da nikada neće priznati „Republiku Kosovo“, ali izgleda da imaju nedovoljno snage da utiču na bilo koje procese u „južnoj srpskoj pokrajini“. Zato izgleda da je pretvaranje Kosovskog zaštitnog korpusa, koji je neka vrsta „lake vojske“, u pravu vojsku prećutano i da su jedine reakcije stizale od pojedinih predstavnika srpske zajednice sa KiM koji su se očekivano usprotivili takvim najavama.

Na samom KiM administracija u Prištini ima problema da formira novu vladu koja bi kao jednu od prvih stvari trebalo da donese odluku o stvaranju vojske, što bi valjda trebalo da pokaže ozbiljnost tih institucija i njihovu sposobnost da u punoj meri upravljaju tim delom teritorije Republike Srbije.

„Vreme“ je razgovaralo sa nekadašnjim ministrom odbrane Republike Srbije Draganom Šutanovcem, koji je tokom svog mandata imao prilike da razgovara sa različitim akterima iz NATO-a i drugih međunarodnih institucija i koji i danas važi za čoveka koji je dobro informisan u ovoj oblasti.

„VREME„: Na početku, vaš komentar na najavu da će se ubrzo pristupiti formiranju vojske Kosova?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Zabrinut sam zbog takve vrste najava. Društvu u kome cveta organizovani kriminal, koje gotovo ništa ne proizvodi, u kome stopa nezaposlenosti vrtoglavo raste i u kome su ugrožena elementarna ljudska i manjinska prava, formiranje vojske je ono što je najmanje potrebno. Godinama unazad govorim da Kosovo više nije vojni problem. I danas smatram da se te okolnosti nisu promenile, zato ne vidim smisao formiranja vojske Kosova.

Šta se, u međuvremenu, promenilo, pa je danas izvesnije da će do formiranja vojske doći?

Na samom Kosovu i Metohiji promenilo se mnogo toga, nažalost, ne nabolje. Ono što se promenilo nabolje jesu odnosi Beograda i Prištine. Dijalog koji je doveo do svojevrsne normalizacije odnosa je dodatni argument da Kosovu vojska nije potrebna. Sa druge strane, postavlja se pitanje zašto međunarodna zajednica ne insistira pre svega na jačanju kriminalističke policije koja bi adekvatno mogla da odgovori potrebama kosovskog društva u celini, već prećutno daje saglasnost na ideju formiranja vojske. Podsećam da je nedavno ubijen žandarm Novica Sinđelić, a mi još ne vidimo rezultate istrage „kosovske“ policije na rasvetljavanju tog tragičnog događaja.

U kojoj meri je izjava iz NATO–a da je to unutrašnje pitanje Kosova – kontroverzna?

Tu izjavu, datu na veoma niskom nivou, tumačim kao probni balon da se ispita koliko će biti snažna reakcija Srbije. Zato je veoma važno da zvanični Beograd partnerima u Briselu nedvosmisleno stavi do znanja da je za Srbiju apsolutno neprihvatljivo formiranje vojske Kosova. Njime bi van snage bio stavljen Kumanovski sporazum od 9. juna 1999. godine, što bi svakako imalo dalekosežne posledice po mir i stabilnost u čitavom regionu. Verujem da po ovom pitanju srpska vlada može da računa na široku podršku u diplomatskoj aktivnosti sprečavanja realizacije ove neprihvatljive ideje. Od vlade očekujem da najhitnije zauzme potpuno jasan stav po pitanju mogućeg unilateralnog kršenja Kumanovskog sporazuma. Kao ministar odbrane koji je u periodu 2007. do 2012. uradio dosta toga na približavanju Srbije zapadnim saveznicima, bez zadrške pružam podršku na sprečavanju realizacije ove neprihvatljive ideje.

Prema vašim saznanjima, na koji način NATO utiče zapravo na formiranje VK?

NATO, odnosno pojedine članice ovog saveza, jednom je već učinio grešku pomažući u formiranju OVK iza koje su ostali zločini protiv albanskog, srpskog kao i drugog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Moramo učiniti sve da naše partnere ubedimo da bi formiranje vojske Kosova u velikoj meri obesmislio proces normalizacije na relaciji Beograd–Priština.

Ukoliko dođe do formiranja VK, da li će to biti kosovska ulaznica u NATO?

Punopravno članstvo Kosova u Severnoatlantskoj alijansi podrazumevalo bi da našu južnu pokrajinu, kao nezavisnu državu, prvo priznaju zemlje članice NATO: Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija. Međutim, podsećam da je još 2003. godine rukovodstvo privremenih organa sa Kosova, nakon što je tadašnji srpski premijer Živković u Vašingtonu ponudio pomoć u vidu vojnog angažovanja u Avganistanu, takođe ponudilo pripadnike svojih bezbednosnih snaga za angažovanje u Avganistanu. Nije tajna da su Kosovske bezbednosne snage (KSF) godinama uvežbavale interoperabilnost sa NATO-om i da bi formiranjem vojske Kosova ta vojska mogla da bude i partner, ali i saveznik Alijansi, to je realnost.

U kontekstu srpskih unutrašnjopolitičkih prilika, kako je moguće tumačiti ovakav razvoj događaja na Kosovu? Ovo je zaokruživanje državnosti koje će i Srbiji pomoći da „prihvati realnost“ ili u Srbiji ne postoji nikakvo interesovanje da se utiče na bilo koje procese na Kosovu? Da li Srbija na bilo koji način može da utiče na ovaj proces?

Srbija hitno mora da pokrene niz diplomatskih aktivnosti kako bi mogla da utiče da se ovako negativni procesi zaustave, što bi, protivno Kumanovskom sporazumu između NATO-a i Srbije i Rezoluciji 1244 SBUN, bilo formiranje nekakve vojske na Kosovu. Ovo je par excellance pitanje nacionalne bezbednosti oko kojega su se, usvajajući Strategiju nacionalne bezbednosti u Narodnoj skupštini, saglasile sve relevantne političke partije u našoj zemlji. Podsećam, Kumanovskim sporazumom Srbija je obezbedila mir ali i izgubila suverenitet, kako nad KiM tako i deo suvereniteta unutar centralne Srbije na kopnu (unutar 5 km od administrativne granice) i u vazduhu (25 km). Formiranjem kopnene i vazdušne zone bezbednosti Vojska Srbije izgubila je pravo da se samostalno i bez odobrenja komandanta KFOR-a angažuje u tim zonama. Srbija i 15 godina nakon potpisivanja Sporazuma poštuje tu odluku i moramo zahtevati da svi potpisnici Sporazuma imaju isti odnos. U suprotnom, Srbija mora da nađe način da zaštiti svoje vitalne interese. Neprihvatljivi su dvostruki aršini po kojima Srbija treba da ima „razumevanje“ za suprotnu stranu, a da je njen status, u isto vreme, formalno-pravno isti kao dan nakon potpisivanja Sporazuma 1999. godine. Vlada Srbije je prećutnim odobravanjem izmeštanja kontrole leta iz KFOR-a u Mađarsku već pokazala veliku dozu kooperativnosti, a da zauzvrat, koliko znam, naša strana nije dobila nijedan ustupak. Tako, na primer, Srbija još ne može da postavi radar za civilnu kontrolu avio-saobraćaja na Kopaoniku. Ukoliko neko želi da sa Srbijom gradi partnerske ili prijateljske odnose, to mora da bude zasnovano na istim osnovama i u obostranom interesu.

Kakva je, prema vašim saznanjima, dosadašnja komunikacija između Kosovskih bezbednosnih snaga i snaga bezbednosti Republike Srbije? Da li je bilo ikada neke vrste bar neformalne komunikacije?

Naše snage bezbednosti, prema još važećem Kumanovskom sporazumu, komuniciraju isključivo sa KFOR-om i ta saradnja bila je na visokom, rekao bih, zadovoljavajućem nivou.

Kakva je vaša procena, da li će formiranje VK pojačati tenzije u regiji?

Eventualno formiranje vojske na Kosovu od strane privremenih institucija imalo bi nesagledive posledice po mir i stabilnost u regionu. Ono bi, praktično, van snage stavilo Kumanovski sporazum, a suštinski dovelo pod veliki znak pitanja i Briselski sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, što svakako nije u interesu Srbije.