Nosioci stanja

Ono što nadležni u UNMIK-u nisu uspeli da vide za skoro sedam godina, uspeo je Kai Eide za samo nekoliko dana: pomirenje zavađenih Srba i Albanaca i masovniji povratak raseljenih sa Kosova može da se poboljša ako se razdvoji šta je čije. Dakle, rešenjem imovinskih sporova. UNMIK je na taj pronalazak brzo odgovorio donošenjem uredbe 2006/10 koja je omogućila da se formira Kosovska imovinska agencija (KIA), nezavisno telo koje će preuzeti nadležnosti Direkcije za stambena i imovinska pitanja (HPD), ali i rešavati sporove oko poljoprivrednog zemljišta i poslovnih objekata.

Kosovska imovinska agencija je od 6. aprila primila 29 zahteva koji se odnose na nerešene imovinske sporove. Prema podacima Koordinacionog centra, na Kosovu i Metohiji ima 1.100.000 hektara zemlje koja je isparcelisana na više od 2.500.000 parcela. Ta zemlja ima oko 620.000 vlasnika, a više od 58 odsto je u vlasništvu Republike Srbije. U vlasništvu Srba i Crnogoraca je oko 100.000 hektara.

Neraščišćeni imovinski odnosi, potpomognuti maštovitošću, evoluirali su do stanja koje je teško zamisliti.

SREĐIVANJE PAPIRA: Kada je Dejan Rašić, raseljeno lice iz Kraljeva, poželeo da proveri šta se dešava s njegovom i imovinom njegove žene u okolini Lipljana, došao je do sledećih podataka: nekadašnji komšija Srbin je u međuvremenu pronašao kupca – Albanca, „sredio“ papire u jednoj od izmeštenih kosovskih ustanova u Srbiji i „uredno“ prodao tuđe imanje. Komšija Srbin je u međuvremenu poginuo u saobraćajnoj nesreći…

Zbog pomanjkanja mehanizama koji bi štitili prave vlasnike, na Kosovu su od 1999. godine ljudi preuzeli stvar u svoje ruke i, imajući u vidu pravni vakuum – sudstvo je u izveštaju specijalnog izaslanika UN-a za procenu standarda predstavljeno kao oblast u kojoj treba jos dosta raditi – nisu prezali ni od ilegalnih kupoprodaja. Advokat Živojin Jokanović iz Prištine kaže da su slučajevi ilegalne trgovine imovinom najčešći oko Prizrena i Peći.

„Imao sam osam slučajeva u Klini, bila su prodata imanja a vlasnici uopšte nisu bili locirani, štaviše, uopšte nisu znali za kupoprodaju. Ima još mnogo prodatih nekretnina za koje ljudi ne znaju da su otuđene“, kaže Jokanović.

Ukupan broj slučajeva ilegalne kupoprodaje, uzurpacije ili bilo koje vrste nedozvoljenog otuđenja imovine teško je utvrditi, ali, prema Jokanovićevim rečima, „naročito je zabrinjavajuće otuđivanje srpske imovine – stanova, zemljišta, lokala – na osnovu falsifikovanih punomoćja. Ta punomoćja falsifikuju se na Kosovu, overavaju u Baru, Ulcinju, Vranju, Kosovskoj Kamenici i Kosovskoj Mitrovici. Falsifikuje se na osnovu lažnih dokaza i falsifikovanih ličnih isprava.“

Zabeleženi su i slučajevi kada su Srbi, vlasnici poljoprivrednog zemljišta ili poslovnog prostora, po dva puta prodali svoju ili tuđu imovinu.

RASPOLAGANJE TUĐOM MUKOM: Pitanje koje se sada otvara u Kosovskoj imovinskoj agenciji o uzurpaciji i nezakonitom otuđivanju poljoprivrednog zemljišta i poslovnog prostora, označeno je kao pitanje od suštinskog značaja za rešavanje kosovskih problema, ali ono nikako ne bi smelo da potisne u drugi plan problem uzurpirane, nasilno otuđene stambene imovine koji još uvek nije rešen.

Statistika nekadašnjeg HPD-a ne daje potpun uvid u problem srpske imovine na Kosovu. Nema ukupnih podataka o tome koliko je Srba sa Kosova izgubilo stambenu imovinu. Broj zahteva podnetih HPD-u nije ukupan broj stanova i kuća u posedu Srba. Doduše, HPD je u poslednjih gotovo sedam godina rešio velik broj slučajeva pa su stanovi čiji su vlasnici Srbi ili uredno prodati ili posredstvom HPD-a – dati u zakup.

Kada je Duško Lazarević 4. aprila 1999. otišao iz Prištine u nameri da se sa porodicom skloni na dan-dva, nije pretpostavljao da će to biti (možda) poslednji put da vidi svoj stan, stvari i sve što je u stanu ostavio. A ostalo je sve. „U tom malom prostoru od 46 kvadratnih metara ostao nam je nameštaj, tehnički uređaji, knjige, garderoba, baš sve. Čak i dokaz da je sve to naše. I naše lične isprave. Mi smo samo želeli da se na par dana sklonimo iz Prištine, a evo gde smo sada“, kaže Duško koji danas živi u Beogradu kao podstanar.

Lazarevići su nekoliko puta pokušali da stupe u kontakt sa novim stanarima, ali su uvek čuli samo psovke i pretnje. Novi stanari nikada nisu pomislili da bi možda mogli da plaćaju kiriju. Duško i njegova porodica više ne razmišljaju o povratku, već isključivo o prodaji stana, ali je ponuda od 12.000 evra neprihvatljiva. I to, naravno, sa „urednim papirima o vlasništvu“ kojih nema. I ova porodica se obratila HPD-u u nadi da će im pomoći da vrate ono što im pripada. Od tada je prošlo sedam godina.

Istini za volju, zakupninu za stanove koji su u srpskom vlasništvu redovno plaćaju „internacionalci“ koji rade na Kosovu. Srpski stanovi su uglavnom „dodeljivani“ bivšim borcima OVK-a ili su ih zauzimali oni čija je imovina uništena tokom sukoba. Ima i slučajeva kada su Albanci zauzimali srpske stanove i izdavali ih drugim zakupcima, objašnjava Jokanović. Dosta je i „zapečaćenih“ stanova u koje se niko nije uselio – ni pravi vlasnici, ni zakupci, ni uzurpatori. A kada će – ne zna se.

STRPLJENJE I SREĆA: Oni malo srećniji su, kako kažu, uz mnogo upornosti i strpljenja, uspeli da prodaju svoju imovinu za pristojnu sumu novca. Srđan Stevanović iz Prištine nedavno je prodao svoj stan u centru grada. Na to je čekao šest godina pošto je stan bio uzurpiran, novi vlasnici su ga izdavali, ali se nisu pojavljivali. „Stan je bio opljačkan i oštećen, ali je naišao kupac koji je ponudio pristojnu cenu. Cena kvadratnog metra pre 1999. u tom delu grada iznosila je oko 800 evra, a meni je sada ponuđeno 520. Da je prodavac bio Albanac, cena bi sigurno bila veća, a ovako – znali su da nemam izbora“, kaže Srđan.

Mali je broj onih Srba kojima je pošlo za rukom da sporazumno ustupe stan Albancu na korišćenje uz minimalnu mesečnu nadoknadu.Takve dogovore umesto opštinskog pečata drži data reč.

Srbi koji su nakon sukoba ostali na Kosovu sada sa priličnom dozom izvesnosti mogu da tvrde da su sačuvali imovinu. Ipak, oni takvu odluku plaćaju svakog dana. U glavnom gradu Kosova danas zivi – 120 Srba. Oni bukvalno čuvaju svoju imovinu tako što retko izlaze „jer nemaju kud, a i kada izađu, gledaju da se brzo vrate ili da bar neko ostane u kući ili stanu“, kaže Vukosava Mitrović iz Prištine.

S druge strane, otežavajuća okolnost je, prema rečima advokata Jokanovića, to što ni „naša vlada nije mnogo uradila da pomogne po pitanju legalne prodaje imovine. Stavljane su zabrane na prodaju nekih stanova, ali su zakonski vlasnici te stanove ipak prodavali, doduše – po mnogo nižoj ceni jer ih je ucenjivao kupac zbog toga što kupoprodajne ugovore niko ne bi priznavao“, zaključuje Jokanović. Ipak, državna birokratija nedavno je ukinula te zabrane a rezultat je, recimo, prodaja skoro svih stanova u srpskom stambenom kompleksu, poznatijem kao „YU program“. Od oko 300 porodica koje su tamo živele nakon sukoba, ostalo je samo pet.

Teško je pretpostaviti da rešenje spora oko srpske imovine, bilo da je reč o stambenim objektima, poljoprivrednom zemljištu ili komercijalnoj imovini, može imati srećan kraj posle kog bi zakonski vlasnici uživali bar minimalna prava koja su im zagarantovana dokumentacijom. Jer, ako je suditi prema dosadašnjim primerima, i sam UNMIK je nakon Kumanovskog sporazuma preuzeo državnu i društvenu imovinu na Kosovu bez ikakvih kompenzacija srpskoj strani, a dobar primer te „kompenzacije bez nadoknade“ jeste i zgrada u kojoj se nalazi sedište UN administracije na Kosovu. To je, prema rečima Živojina Jokanovića, „nerazlučeno dvojstvo“ koje će pre ili kasnije morati da se razluči a do tada će pravi vlasnici imovine i nosioci prava „nositi“ samo teret sukoba koji ih je doveo u ovakvo, nerazlučeno stanje.