Noć kada je brana pukla

Tokom četvrtka 15. maja na lokalnoj MAG televiziji, koju, uzgred, nikad ili retko gledam, išli su izveštaji iz obrenovačkih sela koja su već delom bila poplavljena… Nije delovalo nimalo naivno, pa sam se tokom dana javio na broj telefona za koji je rečeno da tu mogu da se prijave dobrovoljci sa čamcima. Rekao sam im da nemam čamac, ali ako je potrebna bilo kakva pomoć, da imam mali bager i kiper ili ako treba da se lopata, tu sam… Gospođa koja se javila kaže mi „zasad nema nikakve potrebe, ali mozete da ostavite podatke pa ćemo vas zvati ako bude trebalo“.

Do večeri nije bilo novih informacija, samo rotiranje poznatih vesti i uveravanje opštinskih čelnika da je sve pod kontrolom. Oko ponoći pozvao me je mlađi brat i rekao da su se ljudi okupili kod Stočne pijace, jer navire voda starim koritom Tamnave, koje je u delu koji ide kroz grad zatrpan posle Drugog rata. Kad sam stigao tamo desetak minuta kasnije, ljudi su već pravili bedem od džakova. Iskrsao je ozbiljan problem: nije više bilo džakova. Ljudi iz FK Radnički su ponudili svoje velike, od kubik. Krenemo po njih; ni kilometer i po nismo prešli kad nam javljaju da je voda probila taj prvi bedem i da nema svrhe da dovozimo bilo šta. Vratimo se nazad, tamo mehanizacijom prave bedem od zemlje… Zemlja prirodno ne može da zadrži vodu, a sad nismo imali ni peska ni džakova… Nikakva organizacija: sve na nivou lične inicijative tamo prisutnih… Bilo je tu ljudi iz opštinskih struktura, ali nikakve jasne inicijative ni ideje, mašinisti su stvarno davali sve od sebe, ali je situacija bila iznad njihovih moći, a mi smo statirali jer, prosto, nismo imali šta da radimo.

Oko pola dva ujutru polovina ljudi je pozvana da pomogne evakuaciju Šljivica, koje je krenulo da plavi i pre proboja brane usled rada podzemnih voda… Pretpostavljam. Na glavnoj brani ništa se nije dešavalo, čekali smo džakove koji su stigli tek oko tri, pola četiri, i kad je bilo već potpuno jasno da brana neće izdržati, stigla su dva srednja kamiona. Samo jedan smo uspeli da istovarimo kada je voda počela da podlizuje bedem na više mesta. Tada već nije bilo bezbedno biti ispred bedema, poslednja mašina se povukla…

Bedem je popustio oko pet… Kao što nije bilo nikakve koordinacije rada, tako nije bilo ni naredbe za povlačenje ili evakuaciju… Od ponoći do pada brane nije bilo nijedne patrole policije… Niža naselja – Belo Polje, Šljivice, Vašarište, kao i glavna ulica – potopljeni su u vrlo kratkom roku, za par desetina minuta čak, rekao bih, i pre sirene za uzbunu koja je puštena oko 5.20, ali samo jedna, koju najveći deo grada uopšte nije čuo. Celu noć su kolale priče da su svi izlazi iz grada potopljeni, što je mnoge, pa i mene, odvratilo da uopšte probaju da izađu iz grada. Kad sam saznao da je to dezinformacija, bilo je kasno…

Na taj način najveći deo grada ostao je zarobljen… Za ljude u kućama ovo je bilo izuzetno opasno… Evakuacija je išla kao i odbrana – traljavo, ne greškom spasilaca, koji su poslati u nepoznati grad bez mape ili dovoljno jakog svetla noću… Uspeo sam da evakuišem suprugu i decu u subotu ujutru, zajedno sa ostalim majkama sa decom iz moje zgrade, i to tek kad su moja braća uspela da uđu u vojne čamce, da vojnicima objasne koliko je dece u zgradi i da će oni da ih odvedu do tamo.

NA UDARU KOLUBARE I TAMNAVE: Obrenovac posle 15. maja