Nije nas iznenadila migrantska kriza

„Postojalo je neko vreme pre ovoga danas“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Vladimir Cucić, Komesar za izbeglice i migracije Republike Srbije. „Komesarijat se problemom migracija ne bavi od 8. maja. Nažalost, mi imamo taj know how. Znamo šta i kako da radimo u ovakvim situacijama. Mi smo godinama imali 700 centara sa preko 65.000 ljudi, izbeglica iz ratova u Jugoslaviji. Sve potrebe su se tada, manje ili više, zadovoljavale uspešno. I dalje imamo određeni broj kolektivnih centara koji se smanjuje i na koji smo usredsređeni.“

„VREME„: Dakle, nije vas iznenadila migrantska kriza?

VLADIMIR CUCIĆ: Naprotiv. Više je bila iznenađena međunarodna zajednica, koja nema iskustva u izbegličkim krizama. Mi smo 8. maja, kada su se desile borbe u Kumanovu, shvatili da imamo po 200, 300 izbeglica u Preševu. Nedelju dana posle toga, bili smo dole i napravili smo early warning reports. Početkom juna je bio veliki sastanak na kome su bile sve agencije UN-a, predstavnici ambasada i sve je bilo na prilično visokom političkom nivou. Tada smo im rekli da je situacija više nego opasna. Ne za nas, nego za njih. Tražili smo hitan sastanak 4. juna i rečeno je – biće. Tek 27. avgusta se organizuje sastanak u Briselu, a 4. septembra u Ženevi. Toliko su brzo reagovali. U međuvremenu je prošlo 300.000 ljudi.

Na kraju je međunarodna zajednica ipak imala sluha?

Imali su sluha tek kada su shvatili da je to njima neophodno. Mi sve vreme pričamo kako možemo da pomognemo Evropskoj uniji. Mi jesmo negde između, ali nećemo nikog hapsiti da bi zaštitili EU. Ne možemo, niti želimo. Mi samo želimo da tim ljudima obezbedimo svaki mogući uslov za siguran i human tranzit. Ako im ispunimo te uslove, onda nema ni švercera, nema trgovaca ljudima.

Kako danas sistem funkcioniše?

Kao što se vidi, sistem je ustanovljen. O tome se više ne govori u javnosti, izbeglice nisu više udarna vest i to je dobro. To je jedna od normalnih aktivnosti koje država radi. Mi nastavljamo da razvijamo naše kapacitete, ali ne zbog činjenice da su nam oni potrebni sada. Bitna je druga stvar. Dok Nemačka prima izbeglice – izbeglice će biti u tranzitu. Kad Nemačka zatvori granice – zatvoriće ih svi. U tom trenutku će se sigurno ustanoviti neke obaveze, kvote ili kako će se već to zvati, pa će svaka zemlja morati da primi određeni broj ljudi. U tom pravcu se pripremamo i razvijamo sistem.

Da li je izgradnja kapaciteta i infrastrukture okasnila? Kroz Preševo je prošlo pola miliona ljudi, a oni i dalje stoje i čekaju u blatu ispred šatora za registraciju…

Jasno je da ta izgradnja kasni, ali kasni iz jednostavne činjenice – donatorski novac je neverovatno spor. Jesmo mi u početku koristili sopstvene resurse – vojska je radila, robijaši… Međutim, dok su stigle međunarodne donacije, prošlo je nekoliko meseci. To su tromi mehanizmi. Nešto što je trebalo da imamo u avgustu, stići će u martu. Mi moramo nekako da preživimo ovu zimu. Dragi Bog nas je pogledao pa nije jaka…

Osim Evropske unije, postoje i drugi donatori čiji je novac brži i čije su procedure jednostavnije, ali moje mišljenje je da se svi oni zajedno nisu dovoljno dobro snašli u početku i da je to jedini razlog za sve manjkavosti sistema. Ovo je za Uniju postao problem tek u septembru – kad su službenici došli sa odmora. Za njih taj problem, dakle, postoji malo više od 100 dana.

Ko je osim EU bitan od donatora?

Najviše nam pomažu Švajcarci preko Švajcarske kancelarije za saradnju u Srbiji. Da nije njih, mi ne bismo imali pristupa u masi tokova. Od 1991. smo od Švajcarske dobili više od 300 miliona franaka – 15 miliona godišnje. Od 2009. imamo saradnju i u oblasti migracija, readmisije, jačanja naših kapaciteta i sistema. Trenutno zajedno sprovodimo projekat Podrška nacionalnoj koordinaciji reintegracije povratnika koji je stigao do druge faze. Osim Švajcarske Federacije, tu su i Česi, Slovaci, Nemci, Norvežani…

Koja je najslabija karika u čitavom sistemu?

Generalno je najslabija karika to što ne postoji utvrđena politika onih koji su na početku i onih koji su na kraju procesa. Dakle, mi ne znamo koja je politika Turske i ne znamo dokle će Nemačka da ima ovu politiku koju ima. Planiranje svih naših aktivnosti se onda zasniva samo na sopstvenim pretpostavkama. Mnogo smo očekivali od čuvenog Briselskog sastanka. To je delovalo toliko operativno. „Već od sutra“ su ponavljali svi. To „već od sutra“ se pretvorilo u nekoliko meseci.

Još jednom ponavljam, i zbog toga mi već prebacuju da mantram, svi mi moramo da imamo sistem. Mi moramo da znamo koji sport igramo. Ako igramo vaterpolo – daj da kupimo kupaće gaće. Ako igramo košarku – daj veliku košarkašku loptu. Ne možemo da igramo košarku u kupaćim gaćama ili vaterpolo bez gaća i to sa velikom loptom. Suština je u tome da se mnogo vremena potrošilo na razmišljanje o tome šta da se radi sa migracijama i sa izbeglicama. Mislim da i dan-danas neki od elemenata igre nisu jasni. Trebalo bi da se napravi kontrola koja bi već u Grčkoj kontrolisala ko može dalje, a ko ne može. Mi smo predlagali pre tri, četiri meseca da se napravi neki putni list. Ako si ti tražilac azila koji beži da bi spasao život, tebi je najvažnije da spaseš taj život u nekoj sigurnoj zemlji. Ako ti kreneš da biraš – „E, neću u Finsku, hoću u Nemačku“, onda to može da baci sumnju u motive tvog putovanja. Ako hoćeš samo da se spaseš iz Sirije, zašto ti je problem da prvih godinu, dve, tri, ne znam, budeš negde gde te primaju i gde će biti posla za tebe. Posle putuj dalje gde hoćeš.

E, ta vrsta trijaže je trebalo da se uradi u Grčkoj. Tamo se odredi gde ideš, dobiješ papir sa pečatom i produžavaš utabanom rutom. U Makedoniji dobijaš drugi papir, u Srbiji treći i tako dalje do cilja. Ako nemaš neki od tih papira, kao u „Čoveče ne ljuti se“, vraćaš se korak unazad po njega. To jeste jednostavna varijanta, ali funkcioniše već stotinama godina.

U migratornom sistemu Srbije postoji takav dokument. Izbeglice više ne izražavaju nameru za azil u Srbiji, nego dobijaju neki drugi papir od policije.

Mi to praktično zovemo dozvola za tranzitiranje. Donesen je Zaključak Vlade da će se ljudima koji tranzitiraju izdavati ta dozvola. Ako bi neko od njih izrazio azilnu nameru, on onda prekida proces koji je počeo u Grčkoj i ulazi u azilnu proceduru. To ne treba mešati, jer bi ispalo da je u Srbiji azil tražilo skoro 600.000 ljudi. Nije. Njih osmoro je tražilo azil.

Šta je u našem sistemu najslabija karika?

Ne znam koliko mogu da budem objektivan. Mi smo prvi napravili Radnu grupu sastavljenu na najvišem mogućem nivou. Doneli smo nekoliko vrlo konkretnih i operativnih planova. Nismo imali vremena za strategije, ali postojala je dobra zakonska osnova – Zakon o azilu, Strategija o integraciji, razvijali smo čitav mehanizam nekoliko godina unazad. Gledali smo unapred. Kada je bila najveća frka na mađarskoj granici, mi smo panično tražili mogućnosti da se instaliramo na hrvatskoj granici. Za svaki slučaj, razmišljali smo. Ispostavilo se da smo dobro razmišljali i kad je ruta prešla na Hrvatsku, mi smo već imali kamp u Principovcu. Hrvati nisu hteli više od jedne ulazne tačke, što je u redu, i posle njihovog neverovatnog nesnalaženja u početku, danas imamo izrazito dobru saradnju, u svakom smislu. Mi smo sa njima dogovorili da hrvatski voz, sa njihovim službenicima, policijom pod oružjem, slobodno ulazi u našu teritoriju. To operativno rešenje je uštedelo milione evra. Ta vrsta saradnje nam, sa druge strane, slabije ide sa Makedonijom. Otišli smo u Dimitrovgrad kada je tamo stizalo samo po petoro ljudi. Spremili smo se prema granici sa Crnom Gorom, spremili smo se po dubini, uz rutu.

Po pričama izbeglica, deluje da je baš u Dimitrovgradu najneorganizovanije stanje.

Taj deo zemlje jeste malo zapostavljeniji. Odatle ne dolazi mnogo ljudi. Međutim, dvesta dnevno je 6000 mesečno, a za godinu preko 70.000. Tamo su to ljudi fino radili u okviru kapaciteta koji su imali i sada je registracija ubrzana. U narednom periodu ćemo da pravimo i veliki, ozbiljan centar i iskopiraćemo sve što imamo u Subotici.

Da li su sadašnji kapaciteti Srbije dovoljni za naredni period?

Može to još da se širi, ali mislim da nema potrebe. Nas Brisel pritiska da razvijamo 6000 stalnih mesta. To je van pameti, jer niko drugi na ruti to ne radi. Zašto bismo onda mi bili neki rezervoar za izbeglice. Tih 6000 mesta će nama trebati za sistem kvota koji će sigurno krenuti za nekoliko godina. Dobro je da to radimo sad dok nam niko ne ostaje.

Kakva je saradnja Komesarijata sa drugim subjektima u sistemu?

Vrlo korektna. I sa Radnom grupom i sa policijom. Sa nevladinim organizacijama odnos zavisi od samih organizacija. Ima onih koji stvarno imaju ozbiljnu nameru da pomognu, što državi, što tim ljudima. Ima i veliki broj onih organizacija koji dođu u lepoj jakni, zgrabe dvoje dece, slikaju se i na osnovu toga imaju neverovatnu vidljivost, neverovatne budžete koje troše na sve ono za šta se zna da sutra neće biti potrebno.

Kako mislite da će sledeća godina izgledati i po broju izbeglica i po kapacitetima sistema?

Dokle god neko ozbiljno ne reši sa Turskom šta će ona raditi i kako, i dokle god neko na Zapadu bude imao potrebu za svežom radnom snagom, biće isto kao i sad. Što se nas tiče, mi možemo samo da pokrijemo, kroz sve ovo što će nekad odnekud da stigne, naše realne materijalne nedostatke, da unapredimo naš sistem u smislu da ga mnogo smirenije realizujemo. Nikad opušteno, ali smireno. Nama nije problem u kapacitetu znanja, već u novcu, broju ljudi, energenata, smeštaja. Kada to dobijemo – pevaćemo.