Neoradikalsko davljenje Srbije

Zaokret u rešavanju kosovskog pitanja, od „smernog“ Briselskog sporazuma ka bombastičnoj najavi razgraničenja, izazvao je mnogo reakcija i nametnuo se kao jedna od glavnih tema u razgovoru sa sagovornicom „Vremena“ Vesnom Pešić. Ipak, povod za intervju je nedavna presuda Višeg suda u Beogradu po kojoj su Vesna Pešić, kao autorka teksta i Peščanik, portal na kom je tekst objavljen, proglašeni krivim te bi, ukoliko drugostepeni sud bude doneo istu odluku, morali da isplate ministru policije Nebojši Stefanoviću 200.000 dinara plus 95.000 dinara sudskih troškova.

A sve je počelo pre dve godine, ubrzo posle rušenja u Savamali, kada je ministar Stefanović, čitajući pomenuti tekst Vesne Pešić, zbog pretrpljenih duševnih bolova i narušenog ugleda i časti, odlučio da presavije tabak i napiše tužbu.

„VREME„: Da li ste uopšte pomišljali na to da će se ministar Stefanović zbog vašeg teksta toliko uvrediti, a onda vas i tužiti?

VESNA PEŠIĆ: Nikad nisam razmišljala o tome da bi se on lično mogao osetiti uvređenim, jer sve što sam napisala bilo je u kontekstu rušenja Savamale i domenu rada policije koja je svojim ćutanjem i nereagovanjem na „fantomsko rušenje“ praktično suspendovala pravnu državu. Ministar Stefanović je o tome morao biti obavešten. Svakom je bilo jasno da je rušenje bilo naređeno s državnog vrha. Pošto je bilo mnogo pisano o tom događaju, a imali smo i izveštaj Zaštitnika građana, ja sam svoj tekst nazvala „Dosoljavanje“. Više nije bilo mnogo toga da se kaže, već sam mogla samo malo da „dosolim“. Smatrala sam da je ministar policije po funkciji snosio odgovornost za rušenje Savamale, a ni najmanje nisam imala u vidu njegovu privatnu ličnost. Zašto bi mene interesovala njegova lična svojstva, te da li je on pametan ili glup čovek?

U njegovoj tužbi prvo se navodi deo iz vašeg teksta u kom kažete da je „glupost ministra policije Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva„…

Ja i sada mislim da se ministar Stefanović glupo i neodgovorno ponašao u slučaju razbojničkog rušenja Savamale. Rad policije je bio suspendovan, a za to mora on da snosi odgovornost, bez obzira na to ko je konkretno izdao takvo naređenje. U izjavama posle tog užasnog događaja, ministar je tvrdio da je vest o Savamali spin RTS-a zato što je to bilo objavljeno kao prva vest, što je prokomentarisao „pa dobro, jeste to bilo važno, ali zašto kao prva vest?“ Naravno da je prva vest, svi su samo o tome govorili, a on bi, izgleda, da to bude poslednja vest. Takođe je izjavio da policija nije reagovala zato što je nije trebalo izlagati opasnosti od otvorenih strujnih kablova do čega je rušenjem moglo doći. Ispalo je da ministar policije smatra da prvorazredna dužnost policije nije zaštita građana i njihove imovine, nego da prvo brine o sopstvenoj bezbednosti. To sam ocenila kao nenadmašnu glupost Stefanovića, da tako nešto izjavi u svojstvu ministra policije. Pa čak iako bi se štitila policija na prvom mestu a ne građani, zašto bi policija bila izložena opasnosti od strujnih kablova, s obzirom da je ona bila pozvana da spreči rušenje Hercegovačke ulice i maltretiranje građana. Tako bi i sebe najbolje zaštitila od takvih posledica koje on navodi. Nisam, dakle, govorila o njemu kao privatnoj ličnosti, o njegovom stepenu inteligencije, već o načinu vršenja jedne visoke državne funkcije.

A što se on pa toliko uznemirio na reč glupost i najgluplji kad je njegov šef rekao za ove što su rušili da su „kompletni idioti“? Pa na KTV Šešelj je u svom poznatom stilu izjavio da je Stefanović kreten, imam sačuvan snimak. Predsednik države naziva novinare ološem, ove druge žutim lopovima, javni govor je toliko radikalski ogrubeo da upotreba reči glupost, i to u kontekstu suspendovanja države, zvuči skoro nežno.

Možete li da pretpostavite zašto je ministar izabrao da tuži baš vas?

On sâm mogao je imati razlog da se sveti portalu Peščanik jer je na tom sajtu objavljeno da je plagirao svoju doktorsku tezu. To je za njega bio baš lični udarac, jer se takva optužba zaista odnosi na njega lično a ne na njegovu funkciju. On tada uopšte nije reagovao, titulu doktora nauka je sačuvao iako su ugledni stručnjaci dokazali da je njegova teza plagijat. Koliko se sećam, odbranio ga je Aleksandar Vučić rekavši da su optužbe Stefanovića za plagijat velika glupost za koju nikad nije čuo. Tako nekako. Vidim da i on voli tu reč „glupost“ koja je sada po presudi Višeg suda ispala zabranjena reč.

Postoji li još neka poruka, da ne kažem upozorenje, šireg uticaja od ove pojedinačne tužbe i presude?

Moramo imati u vidu da je ovo prvostepena presuda na koju su podnete žalbe Apelacionom sudu. Tek kada budemo čuli presudu tog suda, možemo da izvodimo šire i dalekosežnije zaključke. Odluka Višeg suda je činjenički netačna, a i po svojim stavovima nije u skladu sa zakonskim normama o slobodi kritike i njenim granicama. I takva presuda, za koju očekujem da će biti odbačena, jeste indikator da su sloboda mišljenja i kritika vlasti u Srbiji debelo dovedeni u pitanje. I to nije ništa novo, to je već duže vreme velika i značajna tema na koju ukazuju svi izveštaji EK o slobodi medija i slobodi izražavanja u Srbiji. Gušenje slobode mišljenja, ućutkivanje građana, novinara i opozicione kritike, kao i represija kojoj je izložena opozicija, suštinska je karakteristika neoradikalskog režima. To je i njihov mentalni sklop, mislim baš na to personalizovanje države, koje se ogleda u osvetoljubivosti, mržnji, hvalisavosti i malicioznosti. Ne bi me čudilo da je do te tužbe došlo tako što je neko rekao „‘ajde sad malo da potkačimo taj Peščanik, dosta su tamo neki galamili i mnogo nam idu na nerve“. Nažalost, vlast u Srbiji može da radi šta hoće, pa može i da proganja ljude iz takvih nedostojnih pobuda koje ne priliče državnim organima. U skorašnjoj istoriji, i tokom devedesetih ratnih godina, znamo kako su se radikali ponašali, a i da je njihov predsednik osuđen za ratni zločin. Njihovim funkcionerima koji sada vode SNS i državu sigurno najmanje na srcu leže pravna država, slobode i prava građana.

Kako su mediji pisali, tužba Vuka Jeremića za uvrede koje mu je uputio predsednik Vučić bila je odbijena jer je sud odlučio da uspostavi građansko pravni imunitet predsednika.

Na koji način je predsednik zaštićen i koju vrstu imuniteta uživa, meni nije poznato. Očigledno je da je Vučiću i njegovim ljudima sve dozvoljeno i da su zaštićeni kao „beli medvedi“, bez obzira šta piše ili ne piše u zakonu. U Srbiji je uspostavljen jedan apsolutno povlašćen sloj ljudi, blizak Vučiću i vlasti, koji može da radi šta hoće i da ni za šta ne odgovara. Hoću reći da tu nema više nikakve

pravne jednakosti građana, postoje smo privilegovani i nezaštićeni građani čija su prava krajnje relativizovana.

Sada imamo predsednika koji slobodno vređa građane, i to poimence proziva. Pa tako pola sata na TV sa nacionalnom frekvencijom napada Sergeja Trifunovića i šta je on negde nešto rekao! Ali, on takvo pravo nema, zapravo on ima manje prava da se bavi kritikom pojedinih građana i svojim kritičarima, zato što je on na vlasti. Njegovo „mišljenje“ odnosno kritika je po definiciji pretnja, zato što iza sebe ima državni aparat prisile koji, nažalost, može slobodno i bez ograničenja da koristi.

I pored toga, izbori ne pokazuju da u svesti birača dolazi do većih promena?

Mnogima nije dovoljno poznat fenomen srpskih radikala, sem istoričarima koji su se profesionalno bavili njima. Srbija se gotovo oduvek delila na radikalsku i rusofilsku i onu liberalnu i proevropsku. Ponekad nam se činilo da će građanska, liberalna i demokratski orijentisana Srbija politički prevladati. Naročito smo u to verovali posle Petog oktobra. Nakon izbora u decembru 2000. kada je ubedljivo pobedio DOS, veoma brzo se pokazalo da je pojedinačno najjača stranka Srpska radikalna stranka. Ona se 2008. prekrstila u Srpsku naprednu stranku, masovno preuzimajući radikalsko biračko telo. Navodnim priznavanjem grešaka iz prošlosti, oblačenjem evropskog odela i obećanjem da će rešiti pitanje Kosova, Vučić je dobio podršku zapada. Lažnim obećanjima, lažnom borbom protiv korupcije, manipulacijama, partijskim zapošljavanjem, masovnim klijentelizmom, kontrolom medija i velikim nacionalističkim kreditom, Vučić je uspeo da proširi svoje biračko telo do ubedljive većine onih koji na izbore izlaze. Građanska Srbija je napuštena spolja i raspala se iznutra, pa izgleda da su Vučić i njegova korumpirana družina mera srpske realnosti. Bezobzirno su uništavali institucije, privatizovali državu i ona je sada u čeljustima kriminala.

Na početku te nove vlasti podržali ste njenu spoljnu politiku i Briselski sporazum. Kako vam danas on izgleda, imajući u vidu najnoviju politiku „razgraničenja„?

Smatrala sam da to pitanje treba da se reši i – da, podržala sam Briselski sporazum. Koliko se sećam, ni parlamentarna opozicija nije se tom dokumentu protivila. No, sada je sve to otpalo i podriveno je. Dugogodišnji Briselski dijalog i Briselski sporazum su propali jer je Vučić pre nedelju dana izašao sa svojim „kompromisnim rešenjem“ za koje smo slutili da će biti podela kojom se traži „parče svete zemlje“. Što se sada zove politika etničkog „razgraničenja“ Srba i Albanaca i njihovih „etničkih teritorija“. Izgleda da tajni dogovori predsednika Vučića i Tačija oko „razgraničenja“ traju dosta dugo, i da su od građana i u Srbiji i na Kosovu pravili budale i vukli ih za nos. Ali, ni to nije nikakvo čudo jer svako ko imalo poznaje srpsku politiku, zna da je pitanje Kosova zlatna grana odnosno „pobednička karta“ za održavanje i osvajanje vlasti. Narod se zaluđuje svetom zemljom i nacionalnim emocijama, a politika se svodi na korišćenje tih emocija zarad neograničene vlasti i pljačke naroda. Zato je Srbija propala zemlja i bez perspektive za normalan život. To aktivno propadanje traje već trideset i kusur godina. Nema političkih snaga u Srbiji koje će takvo stanje propadanja preokrenuti i odbaciti vlastodržačku i nacionalističku politiku koja je zapravo suština „kosovskog čvora“.

Šta je suština vašeg odbacivanja „razgraničenja“ kao rešenja za Kosovo?

Ja ne samo da odbacujem, nego i prezirem ideje o etničkom „razgraničenju“. Ja sam oduvek odbacivala radikalsko-miloševićevski koncept „etničke zemlje“, odnosno nekakvo etničko vlasništvo na teritorije, kao i njihove krvave i zločinačke ratove koje su vodili za osvajanje i ujedinjenje „srpskih etničkih zemalja“. Takva praksa se na delu pokazala kao nasilnička i zločinačka. Etničko teritorijalno „razgraničavanje“ je dovodilo do velikog stradanja ljudi, propasti i nestabilnosti i Srbije i susednih država koje su nastale na tlu bivše Jugoslavije. Evo sada hoće opet isto: da cepkaju Kosovo i Srbiju na etničke parčiće zemlje sa kojima bi da se trampe i preseljavaju ljude. To je apsolutno neprihvatljivo.

Problem je sada u tome što se ne zna koja je to instanca koja treba da donese odluku i spreči nove nestabilnosti, nasilje i ratove u ovom delu sveta. Ja se nadam da će EU reagovati negativno na takve dogovore, posebno mi se čini da Nemačka neće dozvoliti etnička „razgraničenja“ i obnavljanje sukoba na Balkanu.

Na putu od Briselskog sporazuma do „razgraničenja„, kao da se usput izgubilo potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine kao jedno od mogućih rešenja.

Očigledno da Vučić nije imao hrabrosti da potpiše taj pravno obavezujući sporazum o normalizaciji, po kome bi se Srbija obavezala da neće sprečavati Kosovo da ulazi u sve međunarodne organizacije, uključujući članstvo u UN, bez formalnog priznanja Kosova. Time bi sebi otvorila vrata ka članstvu u EU i skidanju tog problema koji godinama blokira Srbiju i stavlja je u poziciju da se s njom poigravaju velike sile, a zapravo je Kosovo izgubljeno u ratu 1999. godine. Posle izgubljenog rata, dobili smo Ahtisarijev plan koji je bio veoma povoljan za srpsku manjinu na Kosovu, ali ga je odbacio Koštunica i za njim i druge stranke. Ahtisarijev plan jeste predviđao nezavisnost Kosova do čega bi došlo stabilizacijom prilika do mere da više nisu potrebne strane vojne snage na toj teritoriji. Koštunica i ostala nacionalistička bratija nisu hteli ni da čuju o nezavisnosti Kosova, iako je suverenitet nad tom teritorijom izgubljen i vratiti se neće. Po Koštuničinoj političkoj platformi nikada se ne može dati ni pedalj Kosova, ono zauvek ostaje srpsko, što je zapisano u važećem Ustavu. Sada imamo Vučića koji se vratio omiljenom radikalskom konceptu o „etničkom razgraničenju“, misleći da će tako pridobiti većinu i opstati na vlasti, jer eto, nismo imali ništa, a sada smo nešto dobili zahvaljujući njegovoj lavovskoj borbi za parče Kosova.

Potpisivanje sporazuma je, po vašem mišljenju, najbolje rešenje u datim okolnostima? Zašto?

Već sam rekla da je najbolje da se formira ZSO i potpiše obavezujući sporazum o normalizaciji koji je već imao i rok do kada treba da bude potpisan. Kako je pritisak rastao, Vučić je isteran na čistac i pokazalo se da je on od početka zamlaćivao sa „dijalogom“, Briselskim sporazumom i EU, radi zapadne podrške, a da je zapravo hteo ono što su radikali oduvek hteli – „etnička razgraničenja“ i stvaranje što veće i etnički čiste Srbije.

Moja glavna ideja je uvek bila da Srbija pod hitno treba da odbaci dominaciju tzv. nacionalnih interesa i da prihvati mirnodopske koncepcije koje je nudio EU konceptom o dijalogu i normalizaciji odnosa, a tu su dobro došli i elementi Ahtisarijevog plana. Upozoravam da zbog širenja svetske nestabilnosti postaje sve teže za rešavanje ovakvih pitanja. Međunarodna situacija se strahovito izmenila u pravcu desničarskog populizma („neofašizma“), nepredvidivosti američke politike i otvorenih pitanja o budućnosti EU. Sve to ne ide u prilog malim, zaostalim i nestabilnim državama, a i oni veći su debelo uzdrmani. Zato je hitno potrebno da izađemo iz nacionalističkog i autoritarnog ludila i pronađemo nove puteve koji bi više odgovarali svetu koji se neverovatnom brzinom menja. Za sada vidim da mi uopšte ne izlazimo iz sopstvenih zamki koje smo sebi sami postavili, nego ponovo pojačavamo te zamke i krećemo se u lošem pravcu.

Koliko takvom trendu naruku ide i slaba vidljivost opozicije?

Kao prvo, znamo uslove za opoziciono delovanje i moramo da budemo svesni da mi danas nemamo nijednu jedinu opozicionu stranku koja nosi bar 15 odsto. A kada govorimo o Savezu za Srbiju ili drugim „savezima“, meni se čini da sve te „savezničke“ varijante ostaju u onom krugu nacionalističkih zamki i da služe samo za osvajanje vlasti. Sad Vučić nudi parče svete zemlje, a opozicija mu dobacuje da je izdajnik i da ona neće dati ni pedalj Kosova, strogo se držeći crkvenog Koštunice i njegovog Ustava. Zato ne smetaju tu samo Dveri i DSS kada se govori o Savezu za Srbiju, nego smetaju svi od reda koji su se do sada čuli. Opozicija na tu dominantnu temu, koja pod hitno treba da bude odbačena, ne nudi ništa, već samo drugu nacionalističku varijantu „ne damo Kosovo“ i „zamrznuti konflikt“. I ona, baš kao i Vučić, hoće deo BiH i RS, sve su to varijacije iste pogrešne priče koja ne vodi nikud. Zapravo je Bosna uvek bila glavni cilj srpskih nacionalističkih planova, često maskiranih ratom u Hrvatskoj ili sadašnjom pričom o „razgraničenju“ na Kosovu.

Gledano šire, da li je danas uopšte moguće ozbiljno strateško, pa i pobedničko ujedinjenje opozicije?

Vučić je na svim prethodnim izborima pokazao da on može da napravi koliko hoće stranaka i koalicija. Imali smo šest ruskih stranaka, imamo fašiste i Milicu zavetnicu, pa antipolitičare kao što je Beli, pa građanske pokrete i još onih koje može da prikupi i baci u opoziciju. On je master majnd, može da napravi kolona koliko hoćete, i kada dođe običan narod na glasanje, a medijska situacija je potpuno zatvorena, ne možete sad vi njima da kažete – e, mi smo prava kolona, nisu ovi drugi. Dakle, opet prvo stižemo do izbornih uslova, pa i do onih suštinskih stvari o kojima sam govorila i koje loše stoje.

Opet, zar ne mislite da je ukrupnjavanje opozicije još jedino ono nešto što pravi šum i što ide protiv apsolutne Vučićeve vlasti?

Ja razumem da mnogi kažu: daj da se ujedinimo i skupimo sve koji su protiv Vučićeve autoritarne i pogubne vlasti, daj da se njega nekako oslobodimo, pa onda da vidimo kakva je ponuda na stolu u „oslobođenoj Srbiji“. Jeste ova vlast najgora i nesnosna, ali se pitam da li će dosovska koncepcija iz jednog sada već davnog vremena u kome je DOS imao ogromnu međunarodnu podršku, moći da ostvari uspeh i dobije većinu na izborima. Drugo, sami birači su zapali u jedan kliše „nećemo da budemo samo protiv“. Hoćemo nešto „za“, hoćemo nešto pozitivno i drugačije da stvorimo, dosta nam je više da idemo „protiv ovog diktatora“, a posle se sve nastavi po starom i, eno, opet isto srpsko nacionalno pitanje u svojim raznim varijantama i podelama. Ideja o tome da postoji naš tabor i njegov tabor mislim da sada nije moguća. Mi ćemo da napravimo tri-četiri kolone najmanje, a Vučić će da napravi još pet kolona, u kojoj nijedna kolona neće imati gde da zucne šta zapravo zastupa. I svi će, sem odabranih, biti pod velikim pritiskom i represalijma vlasti. Pitanje je koliko će „savezi“ u takvim okolnostima uspeti da se izvuku.

Opozicija je do te mere, smatrate, nemoćna?

Da, na tu temu sam prilično pesimistična. Srbija je društveno istanjena zemlja koja teško može da ponudi stvarnu opoziciju sa novim ljudima i novim idejama. Mislim da je političko mišljenje kao takvo nestalo, a s time je i pluralističko mišljenje gotovo nestalo. Ne uspevamo da ponudimo nove ljude, jer se Srbija ućutala i već godinama krvari prema inostranstvu i sopstvenoj bedi. Mi više nemamo snage i zato je ovaj Vučićev salto mortale da se odbaci normalizacija toliko poguban. I ne moramo samo da krivimo ovo što je od opozicije preostalo, ja se neki put čak i čudim kako je uopšte opstala nekakva volja da se bave nekim opozicionim radom u ovako teškim, gotovo nemogućim uslovima. Pa zato suzdržavam stroge kriterijume i kada se ne slažem sa mnogim njihovim idejama, ne samo onim nacionalnim.