Hapšenje dva visoka oficira Vojske Republike Srpske – generala Đorđa Đukića i pukovnika Alekse Krsmanovića – obnovilo je žestoka osporavanja i diskvalifikovanja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Ponovljena je teza o tome daje u pitanju sredstvo političkog pritiska, a ne pravosudni organ, pri čemu je bilo i mnogo drugih i mnogo gorih diskvalifikacija a pozivanjem na stručne autoritete najvišeg nivoa, mada je stručna pouzdanost takvih nastupa veoma problematična („Politika“, 24. februar 1996). Otišlo se, na drugoj strani, i tako daleko da je ceo događaj označen i kao „Haška blamaža“ („Vreme“, br. 279,24. februara 1996, str. 64-65). Isto tako, sa raznih mesta dolazila su osporavanja prava vlasti u Republici Bosni i Hercegovini da pristupa hapšenju, pozivalo se na okolnost daje intervencija bila na teritoriji pod kontrolom IFOR, na neprimerenost i preuranjenost jednog ovakvog akta s obzirom na delikatnost stanja u Bosni i Hercegovini neposredno posle stupanja na snagu Dejtonskog sporazuma. Posebno je korišćen argument da nije postojala optužnica protiv uhapšenih oficira, što je dobilo na težini kada je doskorašnji američki državni podsekretar R. Holbruk brzopleto izjavio da će ubuduće biti hapšene samo osobe sa poternica koje je raspisao Tribunal.
Za ozbiljnije pravne ocene nedostajali su pouzdani i potpuniji podaci, koji će tek kasnije biti saopštavani u meri i na način kako je odgovaralo interesima istrage. Pravilo bez izuzetka prisutno u svim unutrašnjim sistemima krivične procedure… I danas se može reći da mnogo toga nije poznato…
Međutim, do danas je ostalo nerazjašnjeno, a to se nekim čudom više i ne pominje, da li su general Đukić i pukovnik Krsmanović bili na putu do mesta zvaničnih pregovora ili ne, što bi sa stanovišta prava predstavljalo ključnu činjenicu u oceni postupka bosansko-hercegovačkih vlasti, kao i Haškog tribunala.
I pored svega, ceo taj haos, sve smutnje nastale u vezi s njim nisu bili dovoljna opomena za oprez ozbiljnim stručnjacima, odličnim poznavaocima međunarodnog, međunarodnog humanitarnog i međunarodnog krivičnog prava. (Za dvorske stručnjake i mnoge uobičajeno preglasne laike, samozvane poznavaoce prava, nije čudo, jer njima je ono što rade redovni zadatak njihovih nalogodavaca, praćen bogatim nagradama.) Štetne posledice zbog te neopreznosti mogle bi da budu dalekosežne i višestruko zloupotrebljene od ovdašnjih vlasti, koje je očigledno uhvatio panični strah od intervencija Tribunala, naročito u poslednje vreme, kada su počele da se obrušavaju duge ćutnje nad počinjenim zločincima i kada su neposredni počinioci zločina rešili da potraže isceljenje sopstvenih savesti pred islednicima Tribunala, kakav je slučaj sa Draženom Erdemovićem i Radoslavom Kremenovićem, na primer.
Da li je u slučaju generala Đukića i pukovnika Krsmanovića zaista bilo toliko pravnih propusta? Da li je bilo koja unutrašnja ili međunarodna ustanova krivičnog progona prekoračila svoja ovlašćenja? Ima li mesta da neko zbog toga bude pozvan na odgovornost, pa čak da se postavi i pitanje blamaže Tribunala? Najpre problem od koga zavisi odgovor na sva ostala pitanja. Izgleda da se uhapšeni oficiri nisu nalazili u pregovaračkoj misiji.
Ukoliko je to tačno, a prećutkivanje toga u toku dosadašnjeg postupka upućuje daje ova okolnost čak u priličnoj meri izvesna, za njihovo hapšenje nije bilo pravnih smetnji. U suprotnom, oni bi bili zaštićeni međunarodnim i unutrašnjim pravom kao parlamentarni i svaki nasrtaj na njihovu slobodu i telesni i moralni integritet povlačio bi krivični progon počinioca takvog dela, ma ko on bio. Mada i ovde valja biti uzdržan, s obzirom na protivrečan status generala Đukića: istovremeno je visoki vojni zvaničnik Republike Srpske i poseduje urednu legitimaciju vojnih vlasti strane države koja, pri tom, nijednog trenutka nije učestvovala u oružanim sukobima, pa je položaj njenih eventualnih parlamentara bio sasvim nejasan.
Povodom slučaja uhapšenih visokih oficira Vojske Republike Srpske, što je tek početak početaka neposrednih intervencija Haškog tribunala na terenu u bivšoj Jugoslaviji, treba se podsetiti i nekih konkretnih odredaba u unutrašnjem krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Na osnovu člana 195. Zakona o krivičnom postupku SRJ, ranije SFRJ, koji se uglavnom primenjuje i u Republici Bosni i Hercegovini, primereno ratnim uslovima, policija ima pravo da neko lice liši slobode kada za to postoji razlog za određivanje pritvora (član 191). Glavni razlog je da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo za koje je propisana smrtna kazna. U Bosni i Hercegovini smrtna kazna je zadržana za ratne zločine i zločin genocida, između ostalog.
Isto tako, na osnovu člana 196. ZKP pritvor može izuzetno da odredi i sama policija, pre pokretanja istrage, zbog utvrđivanja identiteta nekog lica, provere alibija, prikupljanja podataka neophodnih za pokretanje postupka.
Svega ovoga policija Bosne i Hercegovine se izgleda dosledno pridržavala. Pod pretpostavkom daje general Đukić imao pri sebi pomenutu legitimaciju Vojske Jugoslavije, stekle su se i te kakve potrebe za utvrđivanjem identiteta.
Prilikom hapšenja korišćena su uobičajena sredstva na koje imaju pravo sve policije sveta (utvrđeni su i međunarodni standardi za njihovo korišćenje).
Što se tiče Tribunala, glavni tužilac ima pravo (pravilo 39. i 40. Pravila o proceduri i dokazivanju) da i pre podizanja optužnice pozove i ispita osumnjičene, žrtve i svedoke, odnosno u hitnim slučajevima da privremeno pritvori osumnjičenog. Pored toga, na raspolaganju su mu sve mere neophodne da se spreči bekstvo osumnjičenog, uznemiravanje ili povreda žrtve ili svedoka. Te mere nisu bliže određene, ali se izolacija neretko primenjuje, uz uslov daje svedok prihvati. Nije isključeno da se to i u ovom slučaju dogodilo, a možda se dogodilo i mnogo više, poznato isključivo uhapšenima i glavnom tužiocu. Ukoliko vreme prolazi, stiče se utisak da Tribunal i tužilac ipak znaju šta hoće i da postupaju veoma savesno.
Prezumpcija nevinosti uhapšenika se poštuje. Ako se delo ne dokaže, oni će biti slobodni, uz mogućnost obeštećenja po opštim pravilima. Zbog toga je za njih same veoma loše bilo šta unapred rezolutno tvrditi, naročito kada je cilj takvog prosuđivanja pritisak na Tribunal i njegovo destruiranje.
Ne treba ovde izgubiti iz vida ni činjenicu da je Bosna i Hercegovina jedina od bivših jugoslovenskih država donela Uredbu sa zakonskom snagom o saradnji sa Tribunalom (6.
aprila 1995). Odredbe te Uredbe su i ovom prilikom poštovane, pre svega člana 3 po kome će biti izručeno Tribunalu svako lice koje je osumnjičeno daje izvršilo zločin iz njegove nadležnosti na teritoriji Bosne i Hercegovine.
I možda baš to smeta Hrvatskoj koja je u jednom trenutku išla i dotle da njen ministar pravde traži promenu rezolucije br. 827( 1993) Saveta bezbednosti, što je bez presedana u dosadašnjoj praksi, kao i SR Jugoslaviji čiji nadležni organi unapred odbijaju svaku pomisao o donošenju regulative te vrste… ■
Autor je naučni savetnik u Institutu za kriminološka 1 sociološka istraživanja i z Beograda
