"Haška blamaža", "Vreme" br. 279
Hapšenje dva visoka oficira Vojske Republike Srpske – generala Đorđa Đukića i pukovnika Alekse Krsmanovića – obnovilo je žestoka osporavanja i diskvalifikovanja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Ponovljena je teza o tome daje u pitanju sredstvo političkog pritiska, a ne pravosudni organ, pri čemu je bilo i mnogo drugih i mnogo gorih diskvalifikacija a pozivanjem na stručne autoritete najvišeg nivoa, mada je stručna pouzdanost takvih nastupa veoma problematična („Politika“, 24. februar 1996). Otišlo se, na drugoj strani, i tako daleko da je ceo događaj označen i kao „Haška blamaža“ („Vreme“, br. 279,24. februara 1996, str. 64-65). Isto tako, sa raznih mesta dolazila su osporavanja prava vlasti u Republici Bosni i Hercegovini da pristupa hapšenju, pozivalo se na okolnost daje intervencija bila na teritoriji pod kontrolom IFOR, na neprimerenost i preuranjenost jednog ovakvog akta s obzirom na delikatnost stanja u Bosni i Hercegovini neposredno posle stupanja na snagu Dejtonskog sporazuma. Posebno je korišćen argument da nije postojala optužnica protiv uhapšenih oficira, što je dobilo na težini kada je doskorašnji američki državni podsekretar R. Holbruk brzopleto izjavio da će ubuduće biti hapšene samo osobe sa poternica koje je raspisao Tribunal.
Za ozbiljnije pravne ocene nedostajali su pouzdani i potpuniji podaci, koji će tek kasnije biti saopštavani u meri i na način kako je odgovaralo interesima istrage. Pravilo bez izuzetka prisutno u svim unutrašnjim sistemima krivične procedure… I danas se može reći da mnogo toga nije poznato…
Međutim, do danas je ostalo nerazjašnjeno, a to se nekim čudom više i ne pominje, da li su general Đukić i pukovnik Krsmanović bili na putu do mesta zvaničnih pregovora ili ne, što bi sa stanovišta prava predstavljalo ključnu činjenicu u oceni postupka bosansko-hercegovačkih vlasti, kao i Haškog tribunala.
I pored svega, ceo taj haos, sve smutnje nastale u vezi s njim nisu bili dovoljna opomena za oprez ozbiljnim stručnjacima, odličnim poznavaocima međunarodnog, međunarodnog humanitarnog i međunarodnog krivičnog prava. (Za dvorske stručnjake i mnoge uobičajeno preglasne laike, samozvane poznavaoce prava, nije čudo, jer njima je ono što rade redovni zadatak njihovih nalogodavaca, praćen bogatim nagradama.) Štetne posledice zbog te neopreznosti mogle bi da budu dalekosežne i višestruko zloupotrebljene od ovdašnjih vlasti, koje je očigledno uhvatio panični strah od intervencija Tribunala, naročito u poslednje vreme, kada su počele da se obrušavaju duge ćutnje nad počinjenim zločincima i kada su neposredni počinioci zločina rešili da potraže isceljenje sopstvenih savesti pred islednicima Tribunala, kakav je slučaj sa Draženom Erdemovićem i Radoslavom Kremenovićem, na primer.
Da li je u slučaju generala Đukića i pukovnika Krsmanovića zaista bilo toliko pravnih propusta? Da li je bilo koja unutrašnja ili međunarodna ustanova krivičnog progona prekoračila svoja ovlašćenja? Ima li mesta da neko zbog toga bude pozvan na odgovornost, pa čak da se postavi i pitanje blamaže Tribunala? Najpre problem od koga zavisi odgovor na sva ostala pitanja. Izgleda da se uhapšeni oficiri nisu nalazili u pregovaračkoj misiji.
Ukoliko je to tačno, a prećutkivanje toga u toku dosadašnjeg postupka upućuje daje ova okolnost čak u priličnoj meri izvesna, za njihovo hapšenje nije bilo pravnih smetnji. U suprotnom, oni bi bili zaštićeni međunarodnim i unutrašnjim pravom kao parlamentarni i svaki nasrtaj na njihovu slobodu i telesni i moralni integritet povlačio bi krivični progon počinioca takvog dela, ma ko on bio. Mada i ovde valja biti uzdržan, s obzirom na protivrečan status generala Đukića: istovremeno je visoki vojni zvaničnik Republike Srpske i poseduje urednu legitimaciju vojnih vlasti strane države koja, pri tom, nijednog trenutka nije učestvovala u oružanim sukobima, pa je položaj njenih eventualnih parlamentara bio sasvim nejasan.
Povodom slučaja uhapšenih visokih oficira Vojske Republike Srpske, što je tek početak početaka neposrednih intervencija Haškog tribunala na terenu u bivšoj Jugoslaviji, treba se podsetiti i nekih konkretnih odredaba u unutrašnjem krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Na osnovu člana 195. Zakona o krivičnom postupku SRJ, ranije SFRJ, koji se uglavnom primenjuje i u Republici Bosni i Hercegovini, primereno ratnim uslovima, policija ima pravo da neko lice liši slobode kada za to postoji razlog za određivanje pritvora (član 191). Glavni razlog je da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo za koje je propisana smrtna kazna. U Bosni i Hercegovini smrtna kazna je zadržana za ratne zločine i zločin genocida, između ostalog.
Isto tako, na osnovu člana 196. ZKP pritvor može izuzetno da odredi i sama policija, pre pokretanja istrage, zbog utvrđivanja identiteta nekog lica, provere alibija, prikupljanja podataka neophodnih za pokretanje postupka.
Svega ovoga policija Bosne i Hercegovine se izgleda dosledno pridržavala. Pod pretpostavkom daje general Đukić imao pri sebi pomenutu legitimaciju Vojske Jugoslavije, stekle su se i te kakve potrebe za utvrđivanjem identiteta.
Prilikom hapšenja korišćena su uobičajena sredstva na koje imaju pravo sve policije sveta (utvrđeni su i međunarodni standardi za njihovo korišćenje).
Što se tiče Tribunala, glavni tužilac ima pravo (pravilo 39. i 40. Pravila o proceduri i dokazivanju) da i pre podizanja optužnice pozove i ispita osumnjičene, žrtve i svedoke, odnosno u hitnim slučajevima da privremeno pritvori osumnjičenog. Pored toga, na raspolaganju su mu sve mere neophodne da se spreči bekstvo osumnjičenog, uznemiravanje ili povreda žrtve ili svedoka. Te mere nisu bliže određene, ali se izolacija neretko primenjuje, uz uslov daje svedok prihvati. Nije isključeno da se to i u ovom slučaju dogodilo, a možda se dogodilo i mnogo više, poznato isključivo uhapšenima i glavnom tužiocu. Ukoliko vreme prolazi, stiče se utisak da Tribunal i tužilac ipak znaju šta hoće i da postupaju veoma savesno.
Prezumpcija nevinosti uhapšenika se poštuje. Ako se delo ne dokaže, oni će biti slobodni, uz mogućnost obeštećenja po opštim pravilima. Zbog toga je za njih same veoma loše bilo šta unapred rezolutno tvrditi, naročito kada je cilj takvog prosuđivanja pritisak na Tribunal i njegovo destruiranje.
Ne treba ovde izgubiti iz vida ni činjenicu da je Bosna i Hercegovina jedina od bivših jugoslovenskih država donela Uredbu sa zakonskom snagom o saradnji sa Tribunalom (6.
aprila 1995). Odredbe te Uredbe su i ovom prilikom poštovane, pre svega člana 3 po kome će biti izručeno Tribunalu svako lice koje je osumnjičeno daje izvršilo zločin iz njegove nadležnosti na teritoriji Bosne i Hercegovine.
I možda baš to smeta Hrvatskoj koja je u jednom trenutku išla i dotle da njen ministar pravde traži promenu rezolucije br. 827( 1993) Saveta bezbednosti, što je bez presedana u dosadašnjoj praksi, kao i SR Jugoslaviji čiji nadležni organi unapred odbijaju svaku pomisao o donošenju regulative te vrste… ■
Autor je naučni savetnik u Institutu za kriminološka 1 sociološka istraživanja i z Beograda
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
