Neočekivani poklon u kampanji

Kaže se da za našeg čoveka nema veće sreće nego kad komšiji crkne krava. Ipak ima nešto još bolje: kad komšija u pijanstvu zakolje jedinu kravu zarad kila mesa, pa naš čovek, kakav god bio, pored takve budale može da nakrivi kapu i da izgleda kao ozbiljan domaćin.

Upravo je takva sreća zadesila premijera Srbije Aleksandra Vučića prošle nedelje kada su dvojica lidera iz komšiluka, istovremeno ali svaki iz svojih razloga, povukla rizične poteze koji su im se obili o glavu i ozbiljno im ugrozili kredibilitet i kod kuće i u svetu. Najpre je predsednik Kosova Hašim Tači kao odgovor na pokušaj da na brzinu i mimo ustavne procedure formira kosovsku vojsku dobio crveni karton iz Brisela i Vašingtona, a onda je Bakir Izetbegović, bošnjački član Predsedništva Bosne i Hercegovine, kad je na svoju ruku i uprkos savetima pametnih ljudi pokušao da obnovi suđenje Srbiji za genocid pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), doživeo da mu taj zahtev odbiju već u pisarnici.

Obe ove inicijative ocenjene su na Zapadu kao pretnja bezbednosti u regionu, pa su sasečene u korenu, što je u Beogradu predstavljeno kao velike pobeda srpske diplomatije i znak da se Zapad konačno stavio na srpsku stranu. Bilo kako bilo, Vučiću su ovi događaji došli kao naručeni za predsedničku kampanju, kao i snežna oluja na istoku Sjedinjenih Država zbog koje je otkazan prekookeanski let Angele Merkel, pa je nemačka kancelarka umesto prvog zvaničnog susreta sa Donaldom Trampom u kalendar prekoredno ubacila susret sa Vučićem.

foto: reuters

RADO IDE TAČI U VOJNIKE: Tači je nameru da osnuje kosovsku vojsku objavio još pre tri godine, kada je bio premijer. Plan je bio da se Kosovske bezbednosne snage (KSF), lako naoružana jedinica od oko 2500 ljudi, udvostruči i transformiše u Kosovske odbrambene snage i da joj se dâ mandat da brani Kosovo od agresije (zna se čije). KSF je inače nastala na temeljima Kosovskog zaštitnog korpusa, formacije sastavljene od ostatka Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) koja je nakon ulaska NATO-a razoružana i rasformirana. Ideja je bila da se UČK spase obraz tako što bi se jednom njenom delu omogućilo da nastavi da postoji pod drugim imenom i da paradira u uniformama, sa formalnim mandatom da interveniše u slučajevima elementarnih nepogoda.

Albanski politički lideri, kao uostalom i srpski, ovu jedinicu su od početka doživljavali kao zametak buduće kosovske vojske. Tačijev problem u nameri da ostvari ovu transformaciju bio je što stvaranje vojske podrazumeva promenu kosovskog Ustava, a to je pak, moguće učiniti samo uz saglasnost svih predstavnika nacionalnih manjina – Srba, Crnogoraca, Bošnjaka, Roma (Aškalija i Egipćana), Goranaca i Turaka – a Srbima, očekivano, nije padalo na pamet da takvu promenu podrže. Tači se stoga dosetio da prepreku zaobiđe tako što neće menjati Ustav, nego postojeći zakon o KSF, za šta je dovoljna podrška parlamentarne većine.

Ovo nije dobro primljeno ni u briselskom sedištu NATO-a ni u Vašingtonu, ne toliko zbog glasnog protivljenja Beograda koliko zbog toga što je procenjeno da bi Tačijeva vojska mogla da ugrozi monopol NATO-a kao jedinog garanta bezbednosti na Kosovu, a možda i da isprovocira incidente koji bi postojeću misiju (KFOR) doveli u vrlo neprijatnu situaciju. Stoga je Tačiju iz Brisela i SAD jasno i glasno rečeno da će na vojsku morati da sačeka bar do uspešnog okončanja dijaloga o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, kada će prestati potreba za prisustvom NATO-a na Kosovu. U suprotnom, rečeno mu je, ne samo NATO i SAD već i Evropska unija preispitaće podršku kosovskim institucijama. To bi, s obzirom na stepen zavisnosti Kosova od te podrške, imalo nesagledive posledice.

Do predaje ovog teksta u štampu, nije izvesno da li će kosovska vlada, u kojoj Tačijeva Demokratska stranka Kosova koalira sa Demokratskim savezom Kosova (strankom koju je osnovao pokojni Ibrahim Rugova), izneti predlog o transformaciji KSF pred tamnošnji parlament. Tači je najavio da će u tom slučaju podneti ostavku i raspisati vanredne izbore, što mu je, prema nekim teorijama, od početka bila namera. U svakom slučaju, definitivno je dobio ozbiljan minus kod zapadnih saveznika, koji su mu dosad mnogo štošta opraštali. Nakon ovoga, u najboljem slučaju, biće stavljen pod pojačan nadzor, a u najgorem zamenjen nekim kooperativnijim liderom.

foto: ap photo

ODBIJENICA IZ PISARNICE: Pokušaj Bakira Izetbegovića da izdejstvuje reviziju suđenja Srbiji za genocid u MSP je u dobroj meri simetričan. Baš kao što je Tači dugo najavljivao stvaranje vojske, Izetbegović je najavljivao zahtev za revizijom presude MSP iz 2007. godine, prema kojoj je Srbija oslobođena optužbe za direktno učešće u genocidu u Srebrenici (mada joj je zamereno što ga nije sprečila, iako je mogla, i što je dugo bila sigurna kuća za vinovnike, pre svega Ratka Mladića). Nekoliko dana uoči isticanja desetogodišnjeg roka za žalbu, Izetbegović je, mimoilazeći srpskog i hrvatskog člana Predsedništva, naložio opunomoćenom pravnom predstavniku BiH Sakibu Softiću da zatraži reviziju, pozivajući se na navodne nove dokaze o krivici Srbije. To je izazvalo duboku političku krizu u Bosni, uz pretnje političkih predstavnika Republike Srpske da će se povući iz zajedničkih institucija.

Izetbegović je na reviziji insistirao uprkos sugestijama zapadnih ambasadora da to ne čini, i uprkos savetima brojnih stručnjaka za međunarodno pravo, koji su ukazivali da MSP gotovo sigurno neće prihvatiti reviziju, a da će čak i ako je prihvati verovatno samo potvrditi raniju presudu. Jedan od njih je Refik Hodžić, čovek kome je u Prijedoru pobijena gotovo cela porodica. Bio je portparol Haškog tribunala, a trenutno radi u njujorškom Međunarodnom centru za tranzicionu pravdu, pa je stoga jedinstveno kvalifikovan da govori i u ime žrtava i kao ekspert. Nakon što je Hodžić javno ocenio da je zahtev za revizijom ne samo pravno neosnovan nego kontraproduktivan, jer obeshrabruje pokušaje da se na druge načine utvrdi puna istina o ulozi Srbije u ratu u BiH, u sarajevskim medijima je prozvan kao izdajnik i stavljen na stub srama.

Iako se očekivalo da sud dugo razmatra zahtev za revizijom, odluka je usledila već posle nekoliko dana. Zahtev je glatko odbijen, i to ne od strane sudija, nego Registra (pisarnice), gde je ocenjeno da je zahtev neosnovan jer iza njega ne stoji cela država (MSP rešava isključivo državne sporove). Što je još gore, saznalo se da je sud još prošle godine zaključio da je Softićevo punomoćje sporno i da je tražio da ga BiH obnovi, što nije učinjeno. A zatim se ispostavilo da je Izetbegović znao da Softić više nema pravo da pred sudom zastupa Bosnu, ali je nastavio da gura reviziju iako je bio svestan da će biti odbijena, valjda računajući da će mu to doneti poene bošnjačkih glasača. Sada je prinuđen da odgovara na neprijatna pitanja o tome koliko je cela ova avantura koštala – o narušenim odnosima unutar BiH sa Srbijom da i ne govorimo.

Obe ove afere imaju nešto zajedničko: proizvod su želje lokalnih lidera da osvoje političke poene povlačeći kockarske poteze, uz rizik da naljute dojučerašnje saveznike. Srbija je na njihov ishod imala taman onoliko udela koliko i na onu snežnu oluju koja je Vučiću otvorila put do nemačke kancelarke. Svejedno, poklonu se u zube ne gleda.