Nečastivi na Geografskom fakultetu

Okružni sud u Beogradu ovih dana saopštio je da je istražni sudija zbog krivičnog dela prevare ispitao bivšeg dekana Geografskog fakulteta u Beogaradu Bratislava Atanackovića, šefa računovodstva Fakulteta Radovana Dudvarskog i načelnika odeljenja Ministarstva prosvete za finansiranje viših i visokih škola Milutina Jovkovića. Otkud bivši dekan pred sudijom?

Odgovor se možda krije u izveštaju Komisije za utvrđivanje finansijskog poslovanja Fakulteta završenom 7. februara ove godine. Posle temeljnog istraživanja, ova komisija je „sa punom odgovornošću“ predložila Naučno-nastavnom veću, dekanu i prodekanima da zbog osnovane sumnje da su za vreme bivšeg dekana Bratislava Atanackovića učinjene silne malverzacije angažuju stručne službe „i to: Finansijsku policiju, Upravu za privredni kriminal SUP-a i Službu za platni promet“. Kako „Vreme“ saznaje, izveštaj Komisije jedno vreme je skupljao prašinu u fioci novog dekana Stevana Stankovića, koji je na poslednjoj sednici Naučno-nastavnog veća, pre dve-tri nedelje, obećao da će ga proslediti „stručnim službama“. Da li je ovaj dokument uopšte stigao do suda, ili je istražni sudija odlučio da sa trojicom gorepomenutih popriča u vezi s nečim drugim, ne zna se, tek – izveštaj Komisije u sastavu prof. dr Vujadin Rudić, prof. dr Mirko Grčić i prof. dr Milutin Tadić više je nego zanimljiv.

Komisija je prvo utvrdila da su radnicima Geografskog fakulteta (GF) u 1999. godini lični dohoci smanjeni za 15, a u 2000. godini za 11 odsto. O smanjenju ličnih dohodaka nije bilo odluke Upravnog odbora. Gde nestade pola miliona dinara za 1999. i još 400.000 za 2000. godinu, niko ne zna. Osim ako ih nisu odneli zli dusi.

Dalje, Komisija ceni da postoje anomalije u isplatama preko žiro-računa „posebno kada je reč o licima koja nisu u radnom odnosu na GF-u i nemaju značajnijih doprinosa u realizaciji programskih zadataka“. Uz opasku da su penzionerima „angažovanim u nastavi mimo zakona“ pare isplaćivane preko žiro-računa, Komisija zapaža da, na primer, autorski rad profesora Milutina Lješevića, koji je bio rukovodilac ozbiljnog projekta, vredi tri i po puta manje nego autorski rad ex dekana Atanackovića. A Atanacković baš i nije nešto poznat po naučnoj delatnosti, ako se izuzme polovina stranice u prvom i jedinom broju fakultetskog lista „Environment“.

Kada je već reč o penzionerima angažovanim u nastavi, zanimljivo je da je Dragomir Drašković (onaj SK-ovac sa brojanicama) zauzeo zavidno šesto mesto na listi od 129 ljudi koji su novac primili preko žiro-računa. U čemu je stvar? Pa, eto, profesor sociologije Mirjana Marković nije držala nastavu, mada je poslednje tri godine uredno primala pristojnu platu – dvanaesto mesto od ukupno 84. Ali, neko mora da predaje, pa je iz penzije izvučen Drašković. Pošto kao umirovljenik ne može da prima platu, namirivan je preko žiro-računa. To nije sve kada je reč o katedri za sociologiju. Redovni asistent je, kažu pod ozbiljnim pritiscima i pretnjama, napustio Fakultet da bi na njegovo mesto došao izvesni Uroš Šuvaković. To što diplomirani politikolog nikako ne može da drži nastavu sociologije, tadašnjeg dekana nije mnogo uzbuđivalo.

Kada se Komisija dohvatila spiska isplaćenih para na osnovu putnih naloga ustanovila je da je upadljiva „visina isplata preračunata na broj dnevnica – proističe da su neki skoro veći deo godine proveli na službenom putu“. Da li su zaista išli na službena putovanja ili su pare davane ‘nako, utvrdiće istražni organi. (Treba li naglasiti da na svim rang listama – plate, žiro-računi i putni nalozi – ubedljivo prvo mesto drži Atanacković koji je i pre izbora za dekana godinama bio prodekan za finansije i dobro ispekao zanat?)

Ovo je tek početak. Komisija je utvrdila da nema dokumentacije u vezi sa izdavačkom delatnošću GF-a na koju je monopol držalo izdavačko preduzeće Vetar d.o.o. čiji je vlasnik, sasvim slučajno, sin bivšeg dekana Slobodan Atanacković. Tvrdi se da je preduzeće Vetar naplaćivalo pripremu za štampu čak i za već pripremljene tekstove. Povrh toga, u dokumentaciji nema naziva svih izdavačko-grafičkih poslova GF-a; nema ponuda drugih konkurentskih firmi (a po zakonu ih mora biti najmanje tri); nema odluka Upravnog odbora o izboru izdavačko-grafičkog preduzeća, o tiražima, štamparskim i prodajnim cenama knjiga; nema ugovora sa autorima, niti dokaza o tome da li im je izdavač isplatio autorska prava; nema evidencije o broju isporučenih i prodatih knjiga, a u računovodstvu nije zabeležena nijedna uplata na žiro-račun GF-a od prodatih knjiga. Opet duhovi.

Ako toga nema, ima podataka da je od 1997. godine do „revolucionarnog“ oktobra prošle godine GF preduzeću Vetar za 32 naslova (među kojima se neki pojavljuju dva puta, a neki, poput „Klimatologije“ Dušana Dukića, čak tri puta – jednom za štampanje i dva puta pod stavkom „dorada“) isplatio ukupno 1.135.130 dinara (62.000 u 1997. godini, 309.461 u ’98, 341.269 u ’99. i 422.400 u 2000. godini). Preračunato u marke, petnaestak hiljada za 1997. godinu, nešto više od 30.000 za ’98, i po petnaestak za poslednje dve godine. Hvala lepo, molim lepo.

Uplate dobavljačima su priča za sebe. Preduzeću Ibis System u 2000. godini uplaćeno je 3.751.407 dinara što je otprilike negde oko 150.000 maraka. Na Fakultet je stiglo 26 kompjutera, mada bi za te pare moglo da se kupi brat-bratu stotinak komada. Plus što na spisku dobavljača ima još firmi koje prodaju kompjutersku opremu. Firmi SZR „Kramer Mihailo“ iz Ljiga u 1997. godini plaćeno je negde između 250.000 i 300.000 maraka, u sledećoj nešto manje od 90.000, u ’99. oko 30.000, a u 2000. godini „skromnih“ 20.000 maraka. SZR „Kramer Mihailo“, inače, bavi se građevinarstvom i opremanjem prostora. Neki od zaposlenih na fakultetu krstili su se i čudili kad su čuli da krečenje prostorije od nekih 25 kvadratnih metara koje je izvela pomenuta firma košta 60.000 dinara ne znajući da je kasnije za isti posao plaćeno još 80.000! Za te pare soba se mogla ne okrečiti, nego sagraditi. U izveštaju piše: „Sudeći po isplatama, Geografski fakulet bi trebalo da ima veoma uređen radni prostor, da je veoma dobro opremljen kompjuterima i da ima razvijenu izdavačku delatnost. Svi znamo da nije tako.“

Na kraju svog tabelama i spiskovima bogato opremljenog izveštaja na 29 strana, Komisija se osvrnula i na poslovanje GF-a sa Privrednom bankom i Prvom preduzetničkom bankom, kao i sudbinom para koje je Fakultet dobijao od Ministarstva prosvete, Univerziteta, samofinansirajućih studenata, postdiplomaca, drugih ustanova… „Jednostavno, ‘sve se slivalo u jedan džak iz koga se onda trošilo prema potrebi’ kako je sam bivši dekan naglašavao… Univerzitet je uplaćivao namenski određena sredstva, ali njihovo kretanje nije bilo moguće pratiti“, rezignirano zaključuju članovi Komisije.

Nešto manje atraktivan, ali svakako vredan pažnje, jeste i izveštaj fakultetske Komisije za utvrđivanje inventara i materijalnih sredstava (asistent mr Miroljub Milinčić, asistent mr Nenad Živković i programer Dejan Sandić). Komisija se odmah ogradila naglasivši da, pošto su dobar deo dokumentacije „đavli izjeli“, ne može da napravi validan izveštaj, ali zato može da utvrdi „raspoloživi (popisani) fond materijalnih sredstava“ i da pokuša da „ukaže na potencijalno krupnije propuste i nedostatke koji su zapravo i onemogućili planirani pristup u finalizaciji izveštaja“. Elem, knjige eksploatacije motornih vozila nema, knjiga putnih naloga je nestala, a fali i evidencija o vozačima. Komisija je u garaži našla ladu „nivu“ i kombi „rival“ kupljene 31. decembra 1997. godine za oko 50.000 maraka. U računima se, međutim, vidi da su o trošku Fakulteta održavana tri vozila. Izdvojena je napomena: „U više navrata od strane zaposlenih Komisiji je sugerisano i ponavljano pitanje `o crvenom kombiju`, o čemu Komisija ništa ne može saopštiti.“ (Nezvanično se čuje da je kombi prefarban, da je sada sivo-žut i da služi često pominjanom junaku ovog teksta i njegovom sinu za privatni biznis.) Potpisnici izveštaja zapitali su se i „kako su nova motorna vozila, sa sledujućim garantnim rokom, u relativno povoljnom režimu eksploatacije… i male pređene kilometraže zahtevala značajna sredstva za održavanje“. Stvarno, dve popravke motora u roku od pet dana odnele su oko dve hiljade maraka, a i taksista koji je zajedno sa dolepotpisanim usput analizirao sveže dobijeni spisak troškova komentariše: „Ej, bre, kakve su to gume da ih menjaju posle dva i po meseca?“

Osim toga, Komisija nije našla pet personalnih i dva „note book“ računara pentijum 233, laserski štampač, skener i još ponešto što je 30. juna 1998. godine plaćeno oko 50.000 maraka. Nema ni opreme kupljene oktobra prošle godine za dvadesetak hiljada maraka.

Prelaskom sa suvoparnih ali pedantnih izveštaja na razgovore sa zaposlenima na GF-u, koji ne bi da im se spominju imena, ali obećavaju da će na sudu svedočiti ako treba, shvata se da priloga za biografiju bivšeg dekana Atanackovića i njemu najbližih saradnika ima još. Tako je, na primer, posle smrti dugogodišeg kurira, Fakultetu ostao manji stan kod Bogoslovije. Pošto GF vrvi od asistenata (kažu čak i profesora) koji se pate kao podstanari, Atanacković je, verovatno u želji da ne stvara zlu krv u kolektivu, našao solomonsko rešenje – stan dodelio svom sinu, koji ga je odmah prodao. Stambeno je obezbedio i kćerku, kao i negdašnju daktilografkinju, pa poverljivu sekretaricu u rangu stručnog saradnika. O farmi koza (neki vele ovaca) u Crepaji, kući na Crnogorskom primorju i ustupanju tavana izdvojene zgrade Fakulteta u Jagićevoj za snimanje porno filmova – parnim danima za „homiće“, neparnim za „regularne“ – drugom prilikom.

Jedan profesor GF-a poentira: „Ni manjeg fakulteta, ni većih malverzacija.“ Stvarno, izgleda da u ovoj zemlji nije bilo te suve drenovine iz koje maheri nisu mogli da iscede pokoju kap. U takvoj konkurenciji i jedan Ostap Bender brzo bi bio eliminisan kao čist amater.