Nakon otprilike 20 dana od kada je objavljen nestanak osamnaestogodišnje Noe Milivojev, njeno telo je pronađeno u stanu na Dorćolu. Pre nego što je nestala, rekla je da ide kod dečka. Policija je uhapsila dečka, ubicu koji je odmah po hapšenju priznao da je počinio zločin.
Na društvenim mrežama je krenuo talas komentara, saosećanja, besa zbog tromosti policije koja tri nedelje nije uspela da pronađe nestalu devojku. Ljudi su besni i tužni zbog još jednog gubitka mladog života u nasilju koje je, čini se, preuzelo vlast u Srbiji.
Beograd prajd apelovao je na medije da se prilikom pisanja o ovom slučaju pridržavaju profesionalnih i etičkih standarda definisanih novinarskim kodeksom i ne iskorišćavaju rastuću netrpeljivost ka LGBTI+ zajednici „zarad senzacionalističkog načina izveštavanja“.
Mnogi mediji su i posle smrti objavljivali podatke o žrtvi koji nisu od javnog značaja već su senzacionalno postavljali slike Noe Milivojev pre tranzicije i pisali njeno ime koje više nije njeno. To je samo nastavak nasilja u medijima nad mrtvom trans devojkom Noom. Žrtva ne može da se pobuni, razvlače i skrnave je u trenutku žalosti za njom.
U Beogradu se na Trgu Republike okupila nekolicina građana i upalila sveće, dok su stepenice na konju prekrili trans zastavama.
Nedugo zatim, jedan momak je prišao i sklonio zastavu, šutirao i bacao cveće. Pridružilo mu se još nekoliko muškaraca. Niko se na ulici nije ni osvrnuo na skrnavljenje mesta pomena ubijenoj devojci. Još jedno nasilje na koje ne mogu da utiču građani, već država. Ko to ima smelosti da sklanja sveće ya pokoj duše u centru grada i ko sme da zabrani postavljenje trans zastava na mesto pomena? Koji su to građani Srbije koji se tako olako i bahato ponašaju bez ikakvih posledica?
Kome građani da se žale na ovo stravično nasilje, kojoj instituciji, kome da se žale na lešinarenje i skrnavljenje? Nemaju kome. Koliko glasno treba da se ponovi da je „Srbija protiv nasilja“, a nasilje se pojavljuje u sve više u oblika, koje nismo ni mogli da zamislimo. Strah polako ali sigurno zauzima svoje mesto u našim životima, strah za našu dec,u mlade, žene kojih je najviše među ubijenima u Srbiji.
„Gotovo svake nedelje mi se javljaju trans osobe u inboks i pitaju me kako da se suoče sa nasiljem u porodici, vršnjačkim nasiljem u školi, transfobičnim profesorima i nastavnicima koji to nasilje neće da sankcionišu nego samo optužuju žrtvu da ‘privlači pažnju’; pišu mi trans osobe koje zbog diskriminacije ne mogu da nađu posao, da iznajme stan ili da nađu doktora koji će ih pregledati bez osude – i ovo je razlog zašto se bavim trans aktivizmom – zbog nasilja i diskriminacije koje sam i sama trpela ceo život, čije posledice i dan-danas osećam i zbog konstantne retraumatizacije tokom slušanja mlađih trans osoba kojima prosto ne mogu da okrenem leđa, jer gotovo niko neće biti tu za njih,“ govori za portal „Vremena“ Sonja Sajzor iz Trans Mreže Balkan.
Slučaj Noe Milivojev nije nikakva anomalija nego slika i prilika načina na koji društvo tretira trans populaciju
Sajzor kaže da „slučaj Noe Milivojev nije nikakva anomalija nego slika i prilika načina na koji društvo tretira trans populaciju svaki dan – od medija koji od njenog nestanka, a zatim i ubistva, prave senzaciju, dele kako se zvala ranije, kao i fotografije pre tranzicije koje su otežavale potragu, jer osoba više nije izgledala tako; preko neodgovornih LGBTIQ organizacija koje su je javno autovale kao trans i sada politizuju njen rodni identitet, preko policije koja je tri nedelje znala kod koga je otišla i tri nedelje čekala da ubici pretrese stan; preko činjenice da su roditelji saznali preko komentara na Fejsbuku i iz medija da im je dete ubijeno, preko transfoba koji je vređaju na internetu i podsmevaju se njenoj smrti, pa sve do samog završetka pomena koji se završio šutiranjem sveća i ruža, i cepanjem trans zastave.“
„Način na koji su se svi kolektivno poneli prema smrti Noe Milivojev je tužna slika i prilika koliko smo pali na testu ljudskosti kao društvo“, kaže Sonja Sajzor. „Sada je najlakše reći ‘puj, pike, ne važi’ za transfobiju koja se promoviše na društvenim mrežama godinama unazad, izjaviti saučešće porodici i doneti ružu na grob – ruže jesu lepe, ali nama su mnogo lepše kad možemo da ih pomirišemo dok smo još živi, a nasilje koje je Noa trpela, koje trans osobe trpe svaki dan, i nažalost, to nasilje biva ignorisano, opravdavano i dalje pospešavano, sve dok ime žrtve ne postane deo tragičnog naslova u tabloidima.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
