Naš čovek u plavom šlemu

Major vojske SCG Zvonimir Stanković vratio se posle godinu dana sa granice između Indonezije i Istočnog Timora gde je učestvovao u mirovnoj misiji UN-a kao pripadnik mirovnih posmatrača. Pored njega u misiji su učestvovali potpukovnik VSCG Predrag Vlaisavljević i major Igor Šćepanović. U razgovoru za „Vreme“ u zgradi Ministarstva odbrane major Stanković kaže da ga je želja za upoznavanjem nečeg novog nagnala da se prijavi prošle godine u misiju UN-a. „Mi smo dobrovoljno išli u tu misiju“, govori Stanković i ističe da nikakvih uslovljavanja i prisile nije bilo od strane pripadnika resornog ministarstva i predstavnika Vojske. Kao ravnopravna članica Ujedinjenih nacija, državna zajednica Srbija i Crna Gora ima obavezu da uzme učešće u pojedinim misijama koje ova organizacija sprovodi u raznim delovima sveta.

Šef kancelarije UN-a u Beogradu Liza Batenhajm objašnjava i potvrđuje u razgovoru za „Vreme“ da je učešće u posmatračkim i drugim misijama organizovano na dobrovoljnoj osnovi i da je svakoj od preko 190 članica ove organizacije ostavljeno da bira model misije. „Nama je posebno bitno“, kaže Batenhajmova, „da su oficiri VSCG pristali da odu u misije koje su toliko daleko od Srbije i Crne Gore.“

Na sastanku od 8. oktobra ove godine Vrhovni savet odbrane SCG autorizovao je učešće vojnika iz Srbije i Crne Gore u međunarodnim mirovnim misijama. Nagovešteni i pripremani odlazak kontingenta od 500 vojnika u misiju u Avganistan moraće da sačeka donošenje odgovarajućeg zakona koji bi trebalo da pripremi nadležno ministarstvo. Saradnja između predstavnika UN-a u SCG i Ministarstva odbrane te Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju veoma je dobra, saznajemo od Lize Batenhajm, koja kaže da je kancelarija UN-a trenutno zaokupljena nastavkom započetog dijaloga Beograda i Prištine.

PROMENA VIZURE: Major Stanković je sa kolegama prošle godine najpre otišao na posebni višenedeljni trening u Teheranu koji organizuje UN za ljude koji se docnije uključuju u mirovne operacije u svojstvu nenaoružanih posmatrača. „Ni u jednom trenutku nisam imao dilemu da li treba da idem“, rekao je Stanković, „jer kao profesionalni vojnik imam obavezu da se bavim takvm stvarima.“ Prema njegovim rečima, bilo je predviđeno da se ide u Kongo, a potom je određena granica između Istočnog Timora i Indonezije kao mesto njegove misije. Na treningu u bazi u Teheranu potencijalni učesnici mirovnih misija radili su najviše na metodologiji uspostavljanja komunikacije između sukobljenih snaga i na reagovanju u kriznim situacijama. Stankoviću je najinteresantnije bilo to što je kurs promenio onu paradigmu koju je u vojsci naučio: „Mi smo učeni da sukobe rešavamo oružjem, dok se tamo, naravno, insistiralo na mirnom rešavanju sukoba što je svima nama, na neki način, promenilo pogled na stvari.“ Odlazak u zonu koja je visoko rizična i zauzimanje pozicije između dugogodišnjih neprijatelja zahteva potpuno obučene ljude koji su spremni da rade non-stop, tokom čitave misije. Trebalo je navići se na posebne klimatske uslove i na opasnosti koje su pretile od raznoraznih tropskih bolesti. Sa svoja tri predstavnika u mirovnoj misiji, srpsko-crnogorski kontingent nije bio velik, ali su po povratku u zemlju predstavnici UN-a ocenili da su delovanje i ponašanje oficira vojske SCG bili na visokom nivou. Kako kaže Stanković, dvojica od trojice „naših predstavnika“ brzo su dobili mesto u glavnom štabu šefa posmatračke misije i ni u jednom trenutku nisu se osećali kao podređeni u odnosu na posmatrače koji su došli iz drugih zemalja. O stručnosti predstavnika Vojske SCG govori i Batenhajmova: „Vojska SCG je dobro obučena i očigledno može da odgovori na najviše zahteve koji se postavljaju učesnicima mirovnih misija. Nama iz UN-a je drago da se ova država priključila ‘podeli tereta’ koji nosi organizovanje mirovnih misija. Do sada su u različite vrste mirovnih misija uključeni predstavnici više od sto zemalja članica Ujedinjenih nacija.“

Od početka ratnih sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije prisustvo mirovnih posmatrača bilo je jedna vrsta dnevne rutine. „Priznajem da mi nije bilo svejedno kada su posmatrači UN-a dolazili kod nas u Batajnicu jer nisam u potpunosti razumeo njihovu ulogu“, kaže Stanković. Iskustvo iz misije u Aziji promenilo je njegov način mišljenja i on sada shvata da je delovanje takvih snaga neophodno da bi se sukobi rešili na miran način. Kao predstavnici mirovne posmatračke misije u Indoneziji i Istočnom Timoru, Stanković i njegove kolege bili su i na jednoj i na drugoj strani i on kaže da nisu učestvovali u visoko rizičnim akcijama i da su imali dobru komunikaciju i s jednom i s drugom stranom. „Naš zadatak je bio da posmatramo i šaljemo izveštaje“, reči su Stankovića, koji nije bio naoružan pa ga lokalno stanovništvo nije gledalo s podozrenjem.

RAZVIJANjE ODNOSA: On ističe da je sa ostalim predstavnicima mirovne misije uspostavio odličnu komunikaciju i da je na pravi način predstavljao zemlju iz koje dolazi. Politički savetnik u UN-ovoj misiji u Beogradu Daglas Kofman kaže da je sada delovanje usmereno upravo u tom pravcu: „Sada se intenzivnije razmišlja i govori o tome da predstavnici vojske SCG zauzmu određena mesta u raznim misijama pod pokroviteljstvom UN-a.“

Prema Stankovićevom mišljenju, u misije koje slede trebalo bi da se šalju samo vrhunski pripremljeni profesionalci koji će pre odlaska proći posebne treninge. Trenutno je u pripremi odlazak misije u Liberiju, gde bi SCG takođe trebalo da pošalje posmatrače. Stanković smatra da je verovatno moguće raditi na formiranju regionalnog trening centra u Srbiji a pod pokroviteljstvom misije UN-a. Liza Batenhajm kaže da dosad nije bilo takve inicijative, ali da bi eventualno takav projekat sigurno bio podržan od strane UN-a. „U svetu već postoji iskustvo formiranja zajedničkih regionalnih trening centara. Skandinavske zemlje su pravi primer za takvu vrstu saradnje“, kaže Batenhajmova. Ona smatra da i političke prilike idu u pravcu poboljšavanja odnosa i da su predstavnici misije UN-a zadovoljni kako se stvari u regionu razvijaju.

Trenutno u svetu postoje brojne mirovne misije od kojih su dve najveće u Iraku i Avganistanu, ali one nisu pod jurisdikcijom UN-a. Ukoliko bi predstavnici vojno-policijskih snaga učestvovali u ovim misijama, to bi bio dogovor sa Briselom, a ne sa Njujorkom, a sve u skladu s najavljenom temeljnom reformom oružanih snaga državne zajednice SCG. Država koja sama na jednom delu svoje teritorije ima mirovne oružane snage trebalo bi da pošalje svoje najobučenije vojnike i policajce da smiruju situaciju u drugim oblastima koje su pretvorene u ratne zone. Za majora Stankovića dilema ne postoji: „Ako bude prilike i potrebe, a to sam rekao i na prijemu kod ministra Tadića, uvek sam spreman da učestvujem u nekoj novoj mirovnoj misiji.“