Napušteni pupak Evrope

Bila je to godinama strogo čuvana državna tajna. Znalo se samo da se na planini Crni vrh nedaleko od Bora nešto veliko gradi, što se moglo i zaključiti po mnoštvu teških vozila natovarenih građevinskim materijalom, buldožerima, kranovima, armaturom… Ogromno gradilište obezbeđivali su u to vreme naoružani čuvari zaduženi da spreče prilaz i ulaz znatiželjnicima. Svi zaposleni, oko 800 radnika, bili su pojedinačno upozoreni da drže zatvorena usta i ne govore ni gde ni šta rade, što i danas čine mnogi kada na pitanje šta se to gradilo obično odgovaraju: „Ma radilo se…“

Nagađalo se da je reč o utvrđenjima, podzemnim tunelima, tajnim skloništima, lansirnim rampama i raketama dobijenim od Rusa. Nešto više od pet godina trajali su intenzivni graditeljski radovi sve do napada snaga NATO-a. Međutim, ponešto se i posle bombardovanja radilo da bi padom bivšeg režima gradilište na Crnom vrhu bilo potpuno zaustavljeno.

Velike i manje firme koje su učestvovale u gradnji pokupile su svoju mehanizaciju i sa Crnog vrha sve vratile u matična preduzeća. Ipak, još dugo posle toga pristup Crnom vrhu nije bio dozvoljen. Najzad je neko odlučio da se bez ikakvih dozvola i dopuštenja znatiželjnicima omogući ulazak u kompleks i razgledanje izgrađenih objekata tako da su sva nagađanja o velikoj tajni postala besmislena. Zanimljivo je da se malo ko uopšte interesovao i želeo da dođe i vidi o čemu je reč.

Ispred velike krivine nadomak Crnog vrha ne vidi se šta se radilo i gradilo na planini. Još stoji trošna napuštena stražarska kućica i upozorenje da je „zabranjen ulaz“ i da „pas ujeda“. Iza krivine mnoštvo izgrađenih nezavršenih građevina obraslih visoko naraslom travuljinom. Sve u zastrašujućoj tišini. Ptice i divlje životinje, kako kasnije rekoše ljudi iz Bora, davno su napustile Crni vrh. Razjurila ih je buka teških mašina i mehanizacije.

Izgradnju kompleksa na Crnom vrhu pratile su i prate mnoge nepoznanice. Ne zna se, na primer, čija je ideja bila da se na planini u bespuću gradi toliko ogromnih objekata. Niko nikada nije ni zvanično ni nezvanično bilo šta saopštio. Pričalo se da je Mirjana Marković insistirala da se na Crnom vrhu napravi svetski poslovni i turistički objekat koji bi zasenio svet. „To nije tačno“, tvrdi Branislav Rankić, predsednik SO Bor. „Opozicija je 2000. godine nazvala kompleks ‘Miloševićev zabranjeni grad’, mada on nije imao nikakve veze s tim. Ni on ni sin mu Marko.“

Otkako su 2000. godine do danas prekinuti svi radovi i objekti konzervirani, čini se da više niko nije imao interesa da nastavi bilo kakvu gradnju na Crnom vrhu. „Bilo je stranaca zainteresovanih za kupovinu nezavršenog hotela ‘Jelen’ na Crnom vrhu, ali oni su brzo odustajali suočeni s mnogim problemima. Pre svega zato što nije raščišćeno šta je čije. Suvlasnici nikako da se sastanu i dogovore“, objašnjava predsednik Rankić. „Vlada Srbije bi mogla, ukoliko uopšte želi, da reši problem svojine i pozove suvlasnike kako bi odlučili da li nastaviti gradnju ili prodati sve što je do sada sagrađeno, naravno s tim da novi vlasnik okonča sve radove i stavi izgrađene objekte u funkciju, što inače nikom ne pada na pamet. Međutim, vlada Srbije očigledno nema nikakav koncept“, kaže Rankić.

Sve u svemu, čini se da je kompleks na Crnom vrhu osuđen na propadanje. Dodatni problem je i to što su neki suvlasnici u fazi restrukturiranja. Očigledno je da više niko ne zna šta će biti sa kompleksom izgrađenih zdanja.

Na Crnom vrhu nijedan objekat nije do kraja završen, mada su svi pokriveni. Samo na četvrtom spratu najvećeg zdanja, hotela Jelen postoje dva luksuzno opremljena apartmana. Samo za pokazivanje povlašćenima. Apartmane su razgledali i sada već bivši ministar Dušan Mihajlović sa omanjom svitom visokih funkcionera. Mihajlović je, prema rečima jednog od vodiča, bio oduševljen, posebno telefonom pored same WC šolje. Zavese, prekrivači za krevete i tepisi u apartmanima bili su veoma skupoceni, a da se ne bi oštetili prilikom transporta u Beograd, na Crni vrh je bio pozvan stručnjak za vakuumiranje i pakovanje, ali je bio preskup, pa se od vakuumiranja odustalo.

Iako nijedna zgrada na Crnom vrhu nije završena, vidi se da je dosta urađeno: gotovo u svim objektima instalirano je parno grejanje (bez postavljenih košuljica), uvedena je centralna instalacija u svim zgradama, centralna ventilacija, voda je dovedena na kilometar i po do kompleksa, urađene su spoljne fasade… Inače, jedino je predsednička palata omalterisana.

Prema nezvaničnim podacima, bilo je zamišljeno da Crni vrh bude pupak Evrope, destinacija odakle bi mnoge velike strane kompanije upravljale svojim projektima širom okolnih i udaljenijih zemalja. Dolazili bi i odlazili avionima a na raspolaganju bi imali sve što im je potrebno. Uzgred, planina je često u neprozirnoj magli i snežne vejavice svake zime zatrpavaju puteve ogromnim smetovima.