foto: birn
Iako Branko Stefanović formalno nije vlasnik kompanije GIM, činjenica da je sa onim ko to jeste – svojim dugogodišnjim prijateljem Goranom Todorovićem – išao u "Krušik", pokazuje da je on svakako umešan u sve te poslove sa trgovinom naoružanja. Na koji tačno način, kakva je tačno njegova funkcija, da li je i koliko zaradio od tih poslova, te da li je tako zarađen novac kasnije uložen u kupovinu hotela, kafana, poslovnih prostora i izgradnje letnjikovaca – sve to bi trebalo da bude predmet opsežne istrage tužilaštva, onda kada ta institucija bude sposobna da to učini
Kako ide ona „stara“ Čehovljeva: „Puška koja se pojavi u prvom činu opaliće metak u poslednjem“. Ovo je priča o tome – kako nešto što je krenulo kao usputna predstava preti da napravi mnogo veću štetu nego što se moglo pretpostaviti u jesen 2017. godine kada se „puška“ stidljivo pojavila u kadru.
Naime, ministar unutrašnjih dela Srbije Nebojša Stefanović i predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić priznali su prošle nedelje ono što se u delu javnosti govori skoro dve godine: otac ministra Branko Stefanović uključen je u poslove prodaje oružja iz fabrike namenske industrije „Krušik“ iz Valjeva za partnere u Saudijskoj Arabiji preko kompanije GIM.
Već se čuje posle gornje rečenice – a gde smo to tako rekli, nismo tako mislili i slično. Međutim, činjenica je da su i Vučić i Stefanović posle objavljivanja novih priča od strane međunarodnog specijalizovanog portala „Armsvoč“ i BIRN-a Srbija zaboravili da su ranije decidirano odbijali da je Branko Stefanović, umirovljenik Telekoma Srbija, na bilo koji način akter u unosnim i kontroverznim poslovima međunarodne preprodaje oružja. Sada je to opšte mesto, priznali su, on je zaista u tom poslu i pokušali su da „loptu“ prebace na teren legalnosti. Naravno, reč što je o očekivanom pokušaju spina. Zato sada pitaju – a kome to smeta, ko je prekršio zakon i slično, te serije radikalskog pozivanja na zakon i poredak.
Od usputno pomenute stvari u istraživanju KRIK-a u jesen 2017. godine kada je pomenut otac ministra Stefanovića u bazi Imovina političara, došli smo za dve godine do toga da predsednik države i partije ide po TV stanicama da objašnjava slučaj. Za to vreme, ćute i dalje oni koji ne bi smeli: Agencija za borbu protiv korupcije i javno tužilaštvo i odeljenje za borbu protiv korupcije. Ili, prosto rečeno, institucije koje bi prve trebalo da ispitaju celu ovu dramu i utvrde ima li kršenja zakona koji se tiču sukoba interesa, odnosno da li postoji krivično delo iz oblasti trgovine uticajem.
BRANKO I PRIJATELJI
O ocu ministra unutrašnjih dela „Vreme“ je pisalo u broju od 21. marta 2019. godine (broj 1472) u trenutku kada se ovaj čovek našao u centru afere „Hotel Šumadija“ i kada je BIRN Srbija pokazao na koji način je ovaj skromni penzioner išao po gradu sa novcem u ruksaku i nudio gotovinu za Hotel „Šumadiju“. Čitav sistem veza Stefanovića starijeg i njegovih saradnika/ partnera koji su se formalno našli u ulozi onih koji preuzimaju hotel na Banovom brdu za bagatelu od prethodnog vlasnika, uz asistenciju maskiranih siledžija koji su polupali ulaz u objekat, opisan je podrobno u istraživanju ove redakcije.
Iz tog perioda pamti se izjava Branka Stefanovića za TV N1 u kojoj kaže za sebe da je glup – što je bio komentar na pitanje novinarke da objasni svoju ulogu. Pre toga, u jesen 2018. godine, njega je Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, opisao kao čoveka koji je debelo umešan u trgovinu oružjem, ali je to bilo bez „opipljivog“ dokaza.
I kao što biva, kada su se toga poduhvatili novinari, ubrzo su se pojavili i dokazi za tvrdnje Vuka Jeremića. Ako je njegova izjava mogla da bude negirana izjavom u kojoj se kaže da su to laži i neistine, onda je vlastima bilo teško da negiraju učešće oca ministra kada je BIRN objavio dokument u kome se jasno vidi da je Branko Stefanović – ili don Branko, kako ga zovu po Beogradu – zaista odlazio u kompaniju „Krušik“ kao predstavnik kompanije GIM i vodio trgovce oružjem iz Saudijske Arabije.
Iako on formalno nije vlasnik te kompanije i samo posredno ima veze sa svojim dugogodišnjim prijateljem Goranom Todorovićem (trgovcem iz Beograda i članom uprave KK Partizan za čijeg šesnaestogodišnjeg sina vele da je jedan od najtalentovanijih košarkaša u Srbiji), činjenica da je s njim išao u „Krušik“ jeste pokazatelj da je on svakako umešan u sve te poslove. Na koji tačno način, kakva je njegova tačno funkcija, da li je i koliko zaradio od tih poslova, te da li je tako zarađen novac kasnije uložen u kupovinu hotela, kafana, poslovnih prostora i izgradnje letnjikovaca – sve to bi trebalo da bude predmet opsežne istrage tužilaštva, onda kada ta institucija bude sposobna da to učini.
Dakle, da je Branko Stefanović direktno uključen u posao trgovine oružjem nedvosmisleno je poznato skoro godinu dana. A još godinu pre toga, portal Espreso iz „Kurirove“ medijske grupacije je, prenoseći istraživanje Krika o imovini srpskih političara, u tradicionalnom tabloidnom maniru pisao da je otac Nebojše Stefanovića u poslu sa trgovcima oružjem.
Međutim, kako to biva, ta priča potekla iz nastupa opozicionog političara, a potvrđena od medija koji je prokazan u široj javnosti kao „špijunsko-plaćenički“ i „antisrpski“, nije imala odjek koji bi uznemirio bilo koga. Režim je preko toga prešao kao preko „malog potoka“ i nastavio dalje, nimalo se ne osvrćući.
SRBIJA NAORUŽAVA TERORISTE
Situacija se promenila početkom septembra. Tada se na društvenim mrežama počela deliti priča potkrepljena dokumentima kako srpske firme prodaju oružje kupcima iz Sudijske Arabije uz asistenciju američkih posrednika, a koje na koncu završava kod pobunjenika/terorista u Jemenu. Naime, specijalizovani portal na engleskom jeziku „Armsvoč“ objavio je serijal od tri nastavka koji je nazvao „Serbia leaks“. Tu se detaljno opisuje šta je prodato od strane „Jugoimport SDPR“ i „Krušika“ kupcima na Bliskom istoku, obelodanivši čak i američkog posrednika u tom poslu sa sve njegovim podacima iz pasoša.
Opsežan materijal dostupan je i danas na tim stranicama“Armsvoča“ iako je u jednom trenutku bugarska novinarka Dilijana Gajtandžijeva, koja je radila na ovim pričama, javila na društvenoj mreži Tviter da je sajt oboren botovskim napadom iz Srbije. Ovo je dodalo još benzina na vatru, pa su se sumnje produbile preko svake mere: Srbija je uhvaćena u međunarodnoj zaveri, sponzoriše teroriste, a u to su umešani neki od njenih najviših funkcionera preko svoje rodbine (čitaj umešan Nebojša Stefanović preko oca Branka).
Nebojša Stefanović je prvi reagovao: njegovo tumačenje, parafrazirano je bilo – njegov tata nema sa tim veze, taj portal prati sto ljudi, sve je to neistina i gotovo. Kada su ga novinari suočili sa tim da su i „Armsvoč“, kao i ranije BIRN, objavili dokument koji potvrđuje da je njegov otac uključen u poslove sa trgovinom naoružanjem, on je rekao da je to samo jedan običan papir i da to ne znači ništa. Dakle, ništa ne znači snimak, ništa ne znači dokument, ništa ne znači izjava – ama baš ništa od onog što na stvaran način ukazuje na upletenost ljudi iz režima u korupciju i kriminal, tumače ljudi koji danas upravljaju Srbijom.
Međutim, blamaža i potencijalni problemi izazvani činjenicom da je neko napravio niz – režim u Srbiji-oružje-teroristi u Jemenu i Siriji. To je kod vlasti izazvalo potrebu za posebnim objašnjenjima. Zato su se odmah oglasili iz Ministarstva odbrane i same kompanije „Krušik“ tvrdeći da niko nikada iz Srbije nije prodavao oružje na nelegalan način (krajnji korisnici su uvek iz Saudijske Arabije ili Emirata), kao i da GIM, kompanija povezana sa ocem ministra Stefanovića, nije dobijala oružje po povlašćenim cenama.
Dva dana nakon što je „Krušik“ u opsežnom saopštenju želeo da dokaže i pokaže kako GIM nije privilegovan u odnosu na državnu firmu „Jugoimport SDPR“, BIRN Srbija je objavio novi tekst u kome se na osnovu ugovora GIM-a i SDPR-a sa „Krušikom“ u poslednjih nekoliko godina jasno vidi da je „Krušik“ obmanuo javnost. To su oni i sami u odgovorima BIRN-u potvrdili uz molbu da se ima u vidu da oni rade važan posao za državu i da ovakve priče mogu da nanesu štetu kompaniji i Srbiji uopšte.
Ovo je jedan od najzanimljivijih momenata jer upravi „Krušika“ očito ne smeta što ljudima koji su direktno vezani za pojedine ministre daju povlašćene cene i time potencijalno nanose štetu kompaniji, nego pozivaju novinare da ne govore javno o tome.
BIRN je objavio svoju priču, a objavio je i sliku sa proslave u „Krušiku“ ove godine na kojoj su prisutni i Goran Todorović i Branko Stefanović, valjda kao poslovni saradnici.
VLASNIK ISTINE
Kada je video da Stefanović ne može i ne ume da se izbori sa istinom, a tiče se njega i njegovog oca, Vučić se samopozvao na TV Pink i u petak 20. septembra 2019. ujutro objašnjavao razne stvari, po navici, pa i ovo u vezi sa oružjem.
Primenjujući svoju taktiku razgovora sa nepostojećim sagovornikom (princip „prepoznaće se sami“), on je ponovo pokušao da diskredituje BIRN pričajući staru pesmicu o tome kako je BIRN slagao javnost u vezi sa ispumpavanjem kopova u Tamnavi 2014/2015. godine i da onda tu diskvalifikaciju iskoristi u priči o Stefanoviću kao povlašćenom dileru naoružanja. Na njegovu žalost, kao i u priči o Tamnavi, tako je i sad – dokumenta su neumoljiva, činjenice jasne, pa je Vučić posle vređanja prešao na spinovanje, odnosno na pokušaj da nam kaže kako je prava priča nešto drugo. Po njemu – hajde neka neko dokaže prvo da Srbija prodaje oružje teroristima (nema direktnog dokaza), a potom i da vidimo da li je Stefanović počinio neko krivično delo, jer ako nije, tumači Vučić, nema ni priče.
Predsednik Srbije opet se pokazao kao dobar urednik tabloida ali, što se zna i iz njegove radne biografije, rđav novinar. Naime, krivično delo treba da utvrdi tužilaštvo u istrazi koja uključuje i proveru celokupnog poslovanje kompanije GIM, kompletnu finansijsku forenziku (veliki deo toga je već objavio nedeljnik NIN), utvrdi kako je ova firma poslovala i zbog čega joj je naglo dobro krenulo, koliko je zarađivala, zašto je bilo potrebno da se tu otac ministra unutrašnjih poslova dogovara ili posreduje, da li je i koliko novca on zaradio na tim poslovima, te gde je taj novac završio… I tako dalje.
Indicije su ozbiljne, kao i sumnja da je GIM naprasno postao „igrač“ kada se uključio otac ministra Stefanovića, što bi moglo da ukaže da je uprava „Krušika“ „osetila“ da se njemu treba dati nešto povoljnije. Tužilac bi trebalo da utvrdi da li je ministar i na kakav način uključen u poslove svoga oca, pa ako jeste, da vidi da li postoje dokazi za trgovinu uticajem. Takođe, morao bi dalje da proveri i aktivnosti firme GIM koja je tako naglo i naprasno izrasla baš u tom specifičnom slučaju.
Ako su potrošili navodno skoro godinu dana da ispituju Sergeja Trifunovića i fondaciju koju on vodi zato što pomaže lečenje dece, sigurno je u javnom interesu da se ispita i ova trgovina naoružanjem i da se javno obelodane nalazi te istrage. Srbija zna da Vučić i Stefanović znaju odgovore na sva ova pitanja, pa bi to mogli da podele i sa tužiocima i inspektorima kako bi oni mogli dalje da istražuju čitav slučaj koji preti da naruši ugled Srbije. I to baš sad kada je Vučić u Njujorku na godišnjem zasedanju Skupštine Ujedinjenih nacija.
Zato neće valjati ako ga na hodnicima počnu zaustavljati i propitivati da li i kako Srbija prodaje oružje teroristima. A sve se dešava u trenutku kada je sa toliko rešenosti pristupio rešavanju „kosovskog problema“ i kada je popustio pred pritiscima opozicije u vezi sa organizacijom izbora na proleće 2020. godine.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
