Na vratima berze

Prelazak sa planske na tržišnu privredu po pravilu znači propast masivnih socijalističkih preduzeća, naročito onih u „metalskom kompleksu“. Svako pravilo, međutim, ima i izuzetaka: za razliku od drugih, Termoelektro je preživeo godine krize i sada uspešno posluje, jedna je od retkih domaćih firmi koja beleži rast ne samo na domaćem nego i na stranom tržištu. U redovnom radnom odnosu ima 1500 zaposlenih, u sezoni koju stotinu više. Privatizovan je 1999. godine i 35 odsto akcija je u vlasništvu Akcijskog fonda i PIO-a, a 65 je u rukama 3100 akcionara, sadašnjih i bivših radnika i penzionera. „Termoelektro je najveća montažerska firma u regionu bivše Jugoslavije: po obimu ugovorenih poslova u zemlji može se reći i da je monopolista“, rekao je na početku razgovora za „Vreme“ ing. Milomir Kuzmanović, generalni direktor Termoelektra a.d. „Pored toga, angažovani smo i na montažerskim poslovima u inostranstvu, pre svega u Nemačkoj. U toku sezone, od aprila do oktobra, 345 naših radnika je tamo i otprilike petina ukupnog godišnjeg prihoda Termoelektra je od radova obavljenih na nemačkim elektranama. Takođe, od poslova koje obavlja u našoj zemji polovina se ostvaruje u saradnji sa stranim investitorima. Ne kažem da smo sjajni ali smo, po istraživanju Global marketinga, prošle godine bili najbolji u branši.“

„VREME„: Devedesetih godina mnogi domaći giganti u metalskom kompleksu su, blago rečeno, propali. Termoelektro je, međutim, opstao. U čemu je tajna?

MILOMIR KUZMANOVIĆ: Još od kada se sredinom sedamdesetih odvojio od Minela, Termoelektro je na tržištu i bez državnih dotacija. To tržišno iskustvo, još iz vremena samoupravnog socijalizma, pomoglo nam je da prebrodimo krizu devedesetih i da uhvatimo tranzicioni korak. Specijalizovani smo bili za energetska i rafinerijska postrojenja ali smo, kako je privatizacija uzela maha, počeli i sa proizvodnjom i ugradnjom tzv. nestandardne opreme za cementare i šećerane. Proizvodnja te opreme u našim radionicama nam je u stvari pomogla da uposlimo kapacitete i u zimskom periodu, koji su montažerskim fimama, po prirodi posla, tada slabo iskorišćeni. Uveli smo i nov sistem nagrađivanja. Do januara prošle godine, naime, na delu je bila uravnilovka po sistemu „radio, ne radio…“ To je dovelo do toga da nas mnogi radnici napuste, pa čak i deo najkvalitetnijih, koji donose prihod celom preduzeću. Da bismo taj trend zaustavili, promenili smo sistem i svaka pojedinačna cena rada sada je jasno definisana. Ne zarađuju najviše direktori, već radnici na objektima, monteri, bravari i zavarivači koji, između ostalog, jer priroda posla je takva, imaju veliki broj prekovremenih sati. Ne tvrdim da je taj način raspodele zarada idealan, ali je delotvoran: time smo zaustavili odliv radnika. Ne ide lako, ali se snalzimo i uspevamo jer smo faktički već šest decenija na tržištu.

Izlazak na inostrano tržište je dobra vest. Koliko je teško dobiti takav posao?

Mi smo na nemačkom tržištu bili prisutni sve do uvođenja ekonomskih sankcija, i tamo nismo nepoznati. Povratak, međutim, nije bio jednostavan. Nemačko tržište je jako veliko ali njime vlada pet-šest tamošnjih velikih firmi. One su tzv. prva ruka: niko osim njih posao u Nemačkoj ne može ugovoriti. Za realizaciju ugovorenih poslova one angažuju podizvođače iz Poljske, Rumunije, Hrvatske, Srbije… iz zemalja gde je cena rada niža nego u Nemačkoj. Cena je jedan od elemenata koji utiču na dobijanje posla, ali i sigurnost da će posao biti obavljen u zacrtanom roku i kvalitetno. U prvoj godini mi smo konkurisali sa cenom sa kojom smo bili na „pozitivnoj nuli“, ali smo bili povoljniji od konkurencije iz okolnih zemalja. Ove godine, s obzirom na to da smo se dokazali kvalitetom i ispunjavanjem rokova, cene koje postižemo su osetno više od prošlogodišnjih. Mi sada imamo ekskluzivan ugovor sa nemačkim Babkokom, velikom firmom koja se bavi projektovanjem i izgradnjom elektroenergetskih objekata, koji se uverio u naš kvalitet. Ono što nas odvaja od mnogih manjih firmi koje nam konkurišu jeste to što mi posebnu pažnju obraćamo na kvalitet: imamo poseban sektor koji se time bavi, projektni biro, školu za zavarivače… Sve potrebne sertifikate imamo i sve nove osvajamo. Pored sertifikata koji se, uzgred budi rečeno, mogu i kupiti, što mnoge male firme i rade, potreban je i kredibilitet, sigurnost investitora da ste u stanju da ugovoreni posao obavite.

Uprkos dosadašnjim dobrim poslovnim rezultatima i potpisanim ugovorima kojima je osiguran posao za više sledećih godina, Termoelektro potresaju i unutrašnji sukobi.

Narodna izreka kaže da dva dobra retko idu zajedno: ove godine u martu, istog dana kada smo potpisali strateški važan ugovor o šestogodišnjem remontu Hidroelektrane „Đerdap 1“, vredan sedam i po miliona dolara, u organizaciji nekolicine bivših direktora Termoelektra, koji su najureni zbog sukoba interesa jer su bili ujedno i vlasnici firmi koje se bave istim poslom kao i Termoelektro, održana je nelegalna skupština akcionara sa falsifikovanim ovlašćenjima na kojoj je i „izabran“ novi generalni direktor i novi upravni odbor. To je samo jedna u nizu opstrukcija koje od 2001. godine bez prestanka traju. Sve je to posledica vaučerske privatizacije, koja je ovo preduzeće učinila više „društvenim“ nego što je to bilo koje društveno preduzeće danas, i mi se, nažalost, još nosimo sa nekim vidom samoupravljanja.

Da li su akcionarima isplaćivane dividende, s obzirom na uspešno poslovanje?

Menadžment firme se odlučio da se dividende ne isplaćuju akcionarima, već da se taj novac ulaže u razvoj. U poslednjih pet godina je u novu opremu, alate i informacione sisteme uloženo četiri miliona evra što direktno utiče na vrednost preduzeća. Ulažemo dosta i u školovanje kadrova, čime takođe povećavamo vrednost preduzeća, a time i samih akcija.

Koliko procenjujete da danas vredi Termoelektro?

To je teško reći jer se vrednost preduzeća određuje na tržištu i koliko vredi saznaćemo na berzi. Emitovano je ukupno 64.000 akcija uključujući i akcijski fond, a svaka od njih knjigovodstveno vredi oko 6800 dinara. Prospekt je potpisan i deonicama će moći da se trguje već na jesen.

Zašto na jesen, a ne sada?

Zato što se vrednost preduzeća na berzi ne procenjuje samo po onome što preduzeće poseduje, nego i na osnovu potpisanih ugovora, uspešnosti u realizaciji poslova, poslovnog ugleda. Vrednost Termoelektra je velika ako usred sezone ispoštuje sve svoje ugovore i obavlja poslove u zacrtanim rokovima. Na jesen, procenjujemo, vrednost će biti najveća. Zato mislimo da je najpovoljniji trenutak za izlazak na berzu tek tada. Upravni odbor i menadžment je, da bi se izbegle bilo kakve eventualne manipulacije ili insinuacije da manipulacija ima, ovlastio konsalting firmu za kontakt sa zainteresovanim kupcima, a da bi se sve nedoumice odagnale, sama kupoprodaja će biti obavljena preko javno objavljenog oglasa. Do kraja ove godine Termoelektro će dobiti većinskog vlasnika.