Demokratska stranka postavila je nedavno novog poslovnog direktora, Amira Bislimija. Novi direktor DS-a dolazi iz Novog Sada, a u ovu stranku učlanio se 2012, baš u vreme kad je izgubila vlast.
„VREME„: Šta vam je bio motiv da odete „‘45. u četnike„?
AMIR BISLIMI: DS je bio razoren iznutra razaranjem spolja. Učinio sam to tek kada su preletači počeli da ruše izabrane većine u vojvođanskim opštinama, suprotno izbornoj volji. Posebno sam bio iznenađen činjenicom da im i manjine u tome nesebično pomažu, što u Vojvodini do tada nije bila politička praksa. Neprimerene i antidemokratske SNS metode zastrašivanja i ucena prevagnule su nad mojim ranijim, isključivim stavovima, uobičajenim za simpatizere, da se ne treba učlanjivati i da je sasvim dovoljno samo glasati za DS.
Koja su tačno vaša zaduženja i u kakvoj finansijskoj situaciji zatičete DS u trenutku kada dolazite na mesto poslovnog direktora stranke?
Situacija je takva da teško mogu nešto da pokvarim. Imam veliku želju i solidan plan da pomognem u konsolidaciji finansija, prvenstveno jačanjem finansijske discipline. Iako ovih dana često ponavljam, moram naglasiti da Demokratska stranka nije ni manje ni više u krizi od ostalih opozicionih partija, niti od građana Srbije zaduženih u švajcarcima, evrima ili dinarima jer su svi jednako osiromašeni do poniženja. Dobro je samo novoj garnituri tajkuna. Nije za utehu, ali konkretno SPS je bio blokiran skoro deset godina, pored mnogobrojnih nekretnina koje rentira.
Neizbežni truli kompromisi su doveli DS u ovu poziciju, pre svega u političku, ali indirektno i u finansijsku. Kada ste veći i snažniji od koalicionih partnera i kada ste u pravom smislu frontmen, onda im iz učtivosti dajete nerealan broj poslaničkih mesta, što kasnije direktno utiče i na finansije. Potpuno isto činite i sa zaduživanjima u kampanji, a to preletače nakon ulaska u vlast kasnije ne dotiče. Konkretno DS od 102 mesta prepusti 38 partnerima, a oni u zajedničkoj parlamentarnoj i predsedničkoj kampanji ne potroše ni jedan jedini dinar. Dakle, nije se DS zaduživao i trošio samo za i zbog sebe, već i za mnoge druge. Ali ta lekcija je sada, verujem, naučena.
Može li bilo koja stranka, bez obzira na to kako stoji finansijski, u predstojećoj kampanji parirati vladajućoj stranci koja je u stalnoj kampanji već četiri godine?
Iako baš teška, politička situacija nije beznadežna. Činjenica da je nakon dva puta osvojenih svega sedam mandata, Đinđić podigao rezultat DS-a na 27 mandata pa potom i na 37, sve do 64 Borisa Tadića (102 – koalicije oko DS-a), ukazuje na teoretsku i praktičnu mogućnost da se rejting podigne, duplira. Princip vladanja SNS-a je vrlo jednostavan – spinovanje i rijaliti od sumraka do svitanja. Uz pomoć crnih fondova, medija, sudstva i policije, uspostavljena je potpuna kontrola koja ne dozvoljava normalno disanje a kamoli borbu za egzistenciju. Možete zamisliti na kom nivou kontrole i pritisaka su svi otvoreni protivnici režima. Taj bestijalni pritisak i provlačenje kroz blato u njihovim medijima je svakako i razlog zašto se mnogi pametni i pošteni ljudi ne usuđuju da uđu u politiku, jer ne žele sebe i svoju porodicu da izlože onom što se mesecima događalo Saši Jankoviću, ali i mnogima drugima. Ta strategija deluje zastrašujuće na kratke staze, ali na srednji i duži rok je kao i svaka druga jalova politika – pucanj u prazno, jer su vrlo blizu tome da ljudi kažu: „Nemam šta da izgubim! Ne zanima me što će me blatiti u medijima, privoditi ili zastrašivati!“
Mislim da ovoga puta finansije nisu centralni problem već pitanje koloseka i ambicija skretničara. SNS će mnogo toga kupiti i potkupiti a raspolažu neograničenim fondovima, tako da ih DS u tome ne može zaustaviti ni blokiranim ni deblokiranim računima. Uostalom, kakva nam je korist od nešto više ili manje reklame izražene u milisekundama kada oni rafalno lažu u gotovo svim medijima, 24 sata dnevno.
Zastupate tezu da je danas politička atmosfera gora nego devedesetih. Čime to potkrepljujete?
Većina zakona i uredbi je po građane Srbije i privredu neuporedivo štetnija i opasnija od onog Šešeljevog zakona o progonu medija, koji je 1998. poslušno i ponosno potpisao resorni ministar Aleksandar Vučić. Deluje neverovatno, ali svaki projekat u kojem su Vučićevi tajkuni skriveni partneri „inostranim investitorima“ ima svoj lex specialis na štetu pojedinih grupa stanovništva, privrede i cele države, bilo da je to Al Dahra, Air Srbija, „Beograd na vodi“ ili Tenis. To nije viđeno ni devedesetih, čak su i Miloševićevi mešetari u ratnim i uslovima sankcija za krupnije prodaje uzimali dve-tri ponude.
Lično nemam dilemu da li je to sada novi Vučić. Bezmalo sam siguran da je to glavom i bradom onaj isti Vučić, generalni sekretar SRS-a i ministar informisanja u vreme ubistva Slavka Ćuruvije. Istina je da je formirao komisiju za otkrivanje ubica novinara, ali iako su to dva različita Vučića, i onaj i ovaj se jednako ističu „pravljenjem spiskova“ nepodobnih medija, institucija, političara i građana, protivnika režima. Onaj Vučić neposredno – ovaj Vučić posredno.
Kako u tom svetlu gledate na činjenicu da potezi vladajuće strukture nailaze na generalnu podršku međunarodne zajednice, makar javnu?
Neverovatno, ali oni primenjuju zlatno građevinsko pravilo da podizvođači rade zemljane i druge „prljave radove“ i u tom smislu su 2012. izabrali najbolje, gotovo idealne. Predstavnici međunarodne zajednice samo rade svoj posao pomirenja u regionu i uvođenja Srbije u EU bez Kosova, preko vrlo revnosnih podizvođača radova. A da im strane diplomate iskreno veruju, imali bismo investicioni bum, stajali bi i zapadni i istočni investitori u redu i utrkivali se da potroše milijarde evra u Srbiji. A znamo da nije tako.
Izjavili ste da DS nema drugi izbor nego da se vrati svemu izvornom. Šta to „izvorno“ tačno znači?
Znači da oni koji su iskoristili i zloupotrebili DS budu daleko izvan stranke ili bar apsolutna manjina u DS-u.
Bezrezervna borba za pravnu sigurnost, individualne slobode i demokratske institucije, uspostavljanje stvarne vladavine prava kojom se sprečava svako samovoljno hapšenje i zatvaranje, odnosno štiti lična sloboda. Najkraće rečeno, borba za potpuno poštovanje Ustava a potom i usklađivanje zakona sa EU.
Verujem da je vrlo važno, ako ne i ključno, aktivno učešće izvornih demokrata, i to ne samo na biralištima već i u organima stranke pa i na izbornim listama.
Teorija da je DS partija koja „jača kroz deobe“ više ne stoji. Mislim da je upravo sada više nego ikada pre poželjno restartovanje stranke okupljanjem svih koji su je sa razlogom ili bez njega napustili, a direktno ili indirektno i cepali.
Ekonomski oporavak Srbije pokazao se kao najveći promašaj svih vlasti do sada. Dovoljno je pogledati Blumbergovu listu indeksa siromaštva i iz nje će nam se sve samo reći. Međutim, aktuelnu vlast karakterišu česta zloupotreba institucija sistema i urušavanje pravne države. Kad nemamo novac, jedino što nemamo je novac. Kad nemamo pravnu državu, mi, kao građani, praktično nemamo ništa. Da li je za opoziciju bolje da napore u kampanji usmeri na to, umesto na planove za ekonomski oporavak?
Brzina i količina bezobzirnog zaduživanja ove vlade vode nas u bankrot, što je potpuno suprotno svakom oporavku i po tome ovi nisu nimalo uporedivi sa prethodnicima. Na našem ekonomskom oporavku su popadali Guzenbauer, Fratini, Toni Bler i ostali Vučićevi stručnjaci, u narodu poznatiji kao „volonteri“.
Kad budemo dobili odgovore na pitanja kome veliki državni sistemi poput Energoprojekta ustupaju nekretnine, resurse i najunosnije poslove bez tendera, svima će biti jasno da imamo kleptokratsku vladavinu.
Bar polovina građana je potpuno svesna svih zloupotreba, nesnosnih laži i situacije uopšte. Nažalost, praksa je bila i ostala da svi očekuju spasioca bez namere da ga lično pronađu i predlože, osim retkih samopredlagača. A stranke ili nisu imale nameru ili pak nisu bile u stanju da pravovremeno profilišu nove, mlade lidere. Prefinjeni demokratski birači posle četiri godine kukaju kako eto nema novih, svi ovi su tu dugo, potrošeni i tako dalje, dok na drugoj strani stari i prastari likovi osvajaju sve više vlasti.
