Kao što se očekivalo, prava izborna kampanja je udarila tek od Božića, partijski karavani nema gde nisu stigli, nema tog doma kulture, sale, diljem Srbije, gde se nije mlataralo partijskim zastavama, gde nije obećano sve što treba, i gde se kandidati nisu među se do’vatili i upleli sve u ime sigurne pobede na izborima. „Vreme“ uzelo da na licu mesta u’vati neki presek i prosek svega toga, i za taj pos’o, iz tehničkih i inih razloga, odabralo Valjevo.
Koalicija DSS–NS stigla odma’ po Božiću, i pravo u Dom kulture. Ispred toga zdanja beše instaliran veliki video-bim na kome su išle scene sa prethodnih promocija, plus muzička podloga, takoreći hit, Radna vredna, Srbija je samo jedna… I unutra beše radno em vredno, puna sala, bina skromno scenografisna, savremena i providna govornica, venci plavih balona, da bi kreativnost bila vidljiva tek na sedalima, za svako sedalo beše vezan balon, beli, plavi, crveni, čitavi redovi i tim redom boja. I dalje bilo radno em vredno, plus Narod najbolje zna/ Srbija ima svoje ja/ Sloga je jača od podela… Kad na binu stupi u crne rubaške crkveni hor, izađe jedan sa svoj lični i odobren sastav, krenu takoreći istorijski i retrospektivno, narod je došao do toga i zaključio da je zrelo da Srbija treba da krene putem sa koga je vetrovi istorije za trenutak skrenuše, sa puta ka sebi i Evropi… Bilo je na tom putu teških trenutaka, ali su se uvek pojavljivali pojedinci koji su ulivali veru i snagu da se istraje, i ponovo nas je sudbina naterala da pogledom potražimo takvog čoveka, legenda prenošena sa kolena na koleno kazivala je da bi to trebalo da bude čovek koji će preuzeti odgovornost, i u isto vreme neko ko sme da nas pogleda u oči. I usta Srbija, i krenu ka putu, još jednom progovoriše preci, nadahnuše narod Nemanjići, Jugovići, Mačkov kamen, Studenica, opet se pokazalo, zna Srbija, on udari temelj, krov, na tom mestu reči iz sastava zagluši koaliciona himna Složna, snažna, radna, vredna/ Srbija je samo jedna, onaj sa sastavom uspe da vikne, Živela Srbija, sredinom sale stupiše barjaktari sa partijskim zastavama, za njima ministar Velja, savetnik Vladeta, pri koaliciji Unuk Mihajlović… Barjaktari odoše da mašu na bini, stranački prvaci prisedoše u prvi red, javi se onaj crkveni hor, predsednik Opštine Valjevo, novosrbin dr Tomić svima nazva boga, javiše se kandidati za poslanike, jedan iz Nove Srbije reče da je to što drugi rade sama i čista floskula, boga nazva Unuk Mihajlović, boga tek nazva ministar Velja, radili su, gradili su, reč završno dobi savetnik Vladeta, i dok su barjaktari barjaktali savetnički poruči da je ostvaren ogroman napredak, da ne smemo stati na pola uzlaznog puta, da nama povoljni vetrovi duvaju u jedra, i da za sve to i zato traže podršku naroda.
BUBNJEVI I ČINELE: Onda bili onaj PUPS Krkobabić et SDP Čović. Ispred Doma kamionet-kombi, ima i to, Krkobabić i Čović na plakati, oba s naočare, oba s kravate. Bina skromna, oni PUPS plakati Iskustvo i Energija, zastava Socijalističke narodne stranke, to su oni Ivkovićevi socijalisti koji postoje još samo u Valjevu, nasred bine ona providna govornica na koju zalepljen pet do 12 veliki i crveni plakat. Sala takoreći puna, ima PUPS zastava, prisutni aplaudiraju ‘nako, eto to kroz sredinu sale Krkobabića et Čovića, prisutni nastaviše onaj ‘nako aplauz, ovi sedoše u taj prvi red, pustiše neki instrumental, nešto revolucionarno sa bubnjevi i činele, sve pozdravi glumac amater u penziji, Duboko uvereni i svesni da mogu i umeju… Izađe predsednik valjevskog PUPS-a, naglasi desnom, pokaza desnom, Drugarice i drugovi, dame i gospodo, imam čast što mogu da pozdravim predsednika i nosioca izborne liste Jovana i tu pokaza Krkobabića… Živela partija, živela Srbija.
Javi se jedan lokalni iz SDP-a, reč dobi dr Mika sa šešir Jokić od ti’ narodni socijalisti, kao matemetičar izračun’o da ne mogu da omanu, njih i penzionera milion i po, još izračun’o šta je u svemu ovome dobro, dobro je što u dr Čoviću dobijaju lidera, ovo je početak ujedinjenja levice… Pa se pojavi naša draga dramska umetnica, član Predsedništva SDP-a, gospođa Radmila Živković. Kako se pope, nakloni se, u nje nema da izađe na scenu a da se ne pokloni, uz nje bar toga nema. Na binu stade energetska strana koalicije, dr Nebojša Čović, manu levom i sa obe, pozravi dame i gospodu, drugarice i drugove, složi se sa svim što je rečeno, reče da oni ‘oće obnove državu Srbiju, i ‘oće sačuvaju nacionalni identitet, veruje u njihovu mudrost, u njihovo iskustvo, 1.580.000 penzionera, to je preko 50 miliona godina radnog staža, to je strašna koncentracija znanja, iskustva i mudrosti…
Izađe dr Krkobabić, reče da nije gost, bio i ranije, i bio, kad ono poziv’o penzionere da zarad lepe starosti, redovnih penzija i opšte budućnosti glasaju za Miloševića. Pa kad stade da govori, naglašava, poručuje, nad penzionerima izvršen genocid, na njega pokušali i fizički, ali ne znaju da je on od dinarskog kamena isklesan… Nisu mogli više i osnovali partiju, veliko čudo, traže samo ono što je njihovo. I voditelj izađe na scenu, koje da skrati, jok, dr Krkobabić je ter’o, kažu pet posto, koji’ pet posto, neće da razgovara o njihovim procentima, oni su najbrojnija armija, neka jedna trećina glasa za sebe imaće preko 50 poslanika… Nekako završi, Glasajte za broj 9, i voditelj dođe do reči, pozva sve na binu, pustiše one činele i bubnjeve, do’vatiše se energija i iskustvo.
PRIMER ENERGIJE: Najpečatljivije se predstavi Demokratska stranka, to bi načisto upečatljivo. Ispred taj Dom kulture bi mnogo ljudi, neki mladi dobošari su baš dobošali, momci et devojke u stranački kačketi, u žute i zimske jakne su ko jedan mahali sa stranačke zastave. Raspoloženje bilo iznad nivoa, u jedan kraj platoa lokalno stranačko rukovodstvo sa poslanik Mića na čelu, eto ti Đelića, eto Gaše, lično Tadićevog zamenika Petrovića, kad to zadobošari, kad to stade da plješće u ritmu tog dobošarenja, kad Mića prikopča dugme, kad to bi kulminacija, kad poslanik Mića pozdravi predsednika Tadića, kad predsednik Tadić stade da se redom pozdravlja i zagrljava, kako bi tako i nastavi, kad stigoše u prepunoj sali nasta vrisak, Borise, Borise… Tadić diže desni palac, nastavi se, Borise, Borise, sposobna voditeljka najavi sposobne kandidate, na binu sa male stranačke zastavice hitro stadoše da izlaze poznata lica, Gašo, Gavrilović, Mićović, Đelić, poslanik Mića, Petrović, Šutanovac…
Javi se poslanik Mića, prisutni viknuše, Mićo, Mićo, a Mića se reče, Ima nas najviše i zato ćemo pobediti, nasta, Pobeda, pobeda, Mića ode da podeli radost sa zamenikom Petrovićem, voditeljka najavi vaterpolistu Manojlovića, dr Predraga Markovića, muzičara Vladu bez Bajke Markovića, koji poruči da je ovde jedan čovek, veliki političar, kome svet veruje, zato je siguran da će pobediti, a Borisu veruje zato što zna da sluša odličnu muziku. Glumac Voja Brajović reče, Dragi moji voljeni Valjevci, voditeljka najavi primer energije i brzine koje odlikuju DS, izdvoji se onaj Šutanovac, Večeras je sa nama predsednik Republike, tu je najbolji premijer, imamo najbolji tim, najbolje članstvo, sačuvajte hemijsku kojom ćete zaokružiti broj jedan, tu olovku ćete pokazivati vašim unucima, reći ćete, ovom olovkom smo doneli demokratiju u Srbiju. Zamenik Petrović nazva dobro veče, Hajde da ih pobedimo 21. i uzmemo borbu za svoj život u svoje ruke, voditeljka najavi jednog od najboljih ekonomista u Evropi koji je uredio finansijski sektor, oborio inflaciju, u dve reči Božidar Đelić. Boža poveri nepodeljeno mišljenje da imaju najbolji tim u zemlji, ali da je tim otvoren i za druge, bez obzira na uvrede i sve ostalo.
Kad voditeljka reče, a sada, Boris Tadić, sve se diže, javiše se oni dobošari, Tadić diže desni palac, izvede neku pantomimu, neko kretanje, brzinu, Borise, Borise, nije prestajalo, sala nadjača binu, predsednik se reče, To je jedino ime koje kad uzvikujete ne pominjete čoveka nego izričete naredbu, ja to tako razumem, i na Bori se, kažem, Borim se, ja hoću da Srbiju odvedemo u Evropu… Kad Tadić završi bina se prikupi, svi se do’vatiše, digoše palčeve, desne, do pobede. Posle upečatljive promocije bi i upečatljiv nastavak u restoranu Šofer bar, koktel, večera, muzika, još obećanja, Evrope, palčeva, pobede.
DOVIĐENJA SVIMA: Socijalisti celu salu Doma izlepili sa Glavu gore crvenim plakatima, i govornicu obmotali sa crveni i isti. Dok je narod pristiz’o dežurni drugovi sve raspoređivali, da svaka stolica bude zauzeta, zbog televizije. U tri reči, sve bilo dominantno, plus dva prirodna žbuna na bini sa prirodne i crvene ruže. U prvi red, sa aplauzi, stiže Mrkonjić sa rukometašicom Kitić, starija žena u crnini se javi iz jednog kraja sale, Meni je žao, ja sam penzioner, udarila me kola, želim da budemo jedinstveni, zemljo otvori se, bogu pomoli se, doviđenja svima. Kroz sredinu sale nastupi Dačić, sa još svoji’ stiže do prvog reda, ode u pozdravljanje i ostalu dobrodošlicu. Pustiše Vostani Serbie, pustiše i neki film na kome se videlo šta su lokalni socijalisti radili u kampanji. Izađe Dačić, odma bi predsednički konkretan i praktičan, pošto je već kasno, novinari tu, a treba da idu, da se jednim aplauzom pokaže koliko ima socijalista. I biše apluzi, pa se nastaviše, pa svi ustadoše, pa aplaudiraše, sve dok Dačić ne reče da će socijalisti biti najveće pozitivno iznenađenje. Bili na Božić na Kosovu, na Badnje veče se vijorile samo SPS zastave, SPS jasno kaže da će biti uz svoj narod, a što se tiče Haga, SPS je protiv, i biće apsolutno protiv, sa njima na listi su i veterani poslednjih ratova, oni za njih nisu zločinci, oni su ratni heroji. Onda, i skoro na kraju, isprič’o jedan vic „o Titu, našem Slobi i njihovom Đinđiću“.
Onda bila najveći bankar sveta Borka Vučić, koja je rekla da je ponosna što je kandidat SPS-a, predsednik Penzionerske stranke, koji za dr Krkobabića rek’o da je korumpirani prevarant, predsednik Pokreta veterana, koji kaz’o, da ne bude da je i on rek’o, da je prirodno da veterani, kao najhrabriji ljudi, budu zajedno sa najhrabrijom partijom, da u Srbiji ima ljudi koji su spremni da se bore za Kosovo i da će se boriti dok ima ijednog Srbina tamo. Bi i Mrkonjić Milutin, koga Dačić promovis’o u kandidata za premijera, reče to kroz smeh, ali ne što ne veruje u to, da bude premijer (iz sale bi glasan komentar, Ne veruju ni oni) prihvata zbog predsednika Miloševića, na njegovoj sahrani bilo milion ljudi koji su svojim prisustvom rekli partiji šta treba da radi, SPS mora da bude na vlasti, to duguju predsedniku Miloševiću… Onda bilo da svi stali na binu, i svi mahali, pobednički.
Kad je novinar baš privodio tekst kraju, zazvoni mu mobilni, koleginica iz jednu od novi’ televizija ga zamoli da još jednom kaže stav partije po pitanju Haga, koje partije, pa Radikalne, novinar objasni da on nije taj vrli istoimenoprezimeni gospodin nego novinar „Vremena“, na šta vrla koleginica samo reče – Ijuuu.
