Ivana Ivanjija sam oduvek doživljavao vanvremenski, u neodređenoj starosnoj dobi. Ni mlad, ni star. Nikada ga nisam video u žurbi, nervoznog, već uvek smirenog. Plenio je razboritošću. Delovao je terapeutski na sagovormike
Život Ivana Ivanjija podseća na uzbudljiv akcioni film.
Kakva putanja! Ispisao je savršen krug dostojan biblijskog mudraca.
Rođen u Bečkereku u lekarskoj porodici, proveo je bezbrižno detinjstvo, svet sagledavao na tri jezika – srpskom, mađarskom i nemačkom, da bi sa petnaest godina bio gurnut u pakao koncentracionog logora Buhenvald. Iskustvo koje je tamo stekao dečak Ivan odredilo je njegov odnos prema iskušenjima vremena budućeg.
Ivanji je bio svedok epohe, pisac i diplomata, Titov prevodilac, prisutan svuda gde se krojila istorija. Ostao je lojalan mladalačkim idealima, ali lojalnost je za njega bila nešto drugačije i mnogo veće od laganja i prikrivanja. Prezirao je hvalisavost. O svojim zabludama i pogrešnim procenama govorio je otvoreno, primereno osobi koja je prošla kroz život sačuvavši trezvenost i dostojanstvo.
Ivana sam oduvek doživljavao vanvremenski, u neodređenoj starosnoj dobi. Ni mlad, ni star. Nikada ga nisam video u žurbi, nervoznog, već uvek smirenog. Plenio je razboritošću. Delovao je terapeutski na sagovormike.
Naše prijateljstvo počelo je sa raspadom Jugoslavije. Sretali smo se često u Beču gde je Ivan živeo sa porodicom, a gde sam ja često boravio. Družili smo se i posećivali na bečkim adresama, u kafanama, i kod naših zajedničkih prijatelja Mila Dora i Bogdana Bogdanovića.
Tih godina su rat i raspad zemlje bili nezaobilazna, često i jedina tema razgovora. U pogledu uzroka katastrofe i tekuće situacije u Srbiji, Ivan i ja smo imali slične stavove, međutim, drugačije smo videli Jugoslaviju i Tita. Tokom diskusija on nije branio jedan pogled na svet, već samu mogućnost pogleda. Direktan i jasan, gospodski odmaknut od pozicije nekoga kome bi jedino bilo stalo da dokaže da je u pravu, samoironičan i otvoren prema svim opcijama koje su bile u igri, uvek je nalazio ubedljive argumente za ono što tvrdi. Sve nas je impresioniralo njegovo pamćenje i humor, a pre svega erudicija pouzdanija od svakog Gugla. Nema tih gigabajta ni terabajta sa kojima se može izmeriti memorija Ivana Ivanjija.
Način na koji se oprostio od ovog sveta pokazao je u kojoj meri je bio većinski vlasnik sopstvenog života.
Za mene Ivan nikada neće biti stanovnik vremena prošlog. Osobina mudraca je da nikada ne odlaze.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nekada sam mogao da kažem da sam Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar. Ideološki sam bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid
