U utorak popodne holandski premijer Vim Kok podneo je kraljici Beatrisi ostavku svog kabineta, iako redovni mandat vlade ističe 15. maja. Kao razlog prevremene ostavke navedena je odgovornost vlade Njenog veličanstva za masakr civila u Srebrenici, jula 1995. Ovdašnja nacionalistička štampa već je bila trijumfalno proglasila holandsku vladu „odgovornom“ za masakr u Srebrenici, ističući da Radovan Karaõić „nije kriv“; Ratka Mladića, doduše, nisu pominjali, ali ne bi trebalo da nas začudi ako se uskoro počne verovati kako su oko osam hiljada civila iz Srebrenice u stvari pobili vojnici holandskog bataljona UN-a, a sve ne bi li obrukali Srbe po „poznatom scenariju Markale“.
Priča je, međutim, malo drugačija: Holandski Institut za dokumentovanje rata objavio je prošle nedelje izveštaj, rezultat sedmogodišnjih istraživanja, u kome je procenjena odgovornost svih aktera u tom ratnom zločinu, najstrašnijem u Evropi od 1945. Izveštaj je nastao kao plod pritiska holandske javnosti, duboko postiđene zbog sramote nanete njenoj zemlji i vojsci 11. jula 1995, kada se holandski bataljon UN-a, zadužen za zaštitu Srebrenice, „zaštićene zone UN-a“, praktično predao snagama Ratka Mladića bez ispaljenog metka. Zna se šta je zatim usledilo. Svi se sećamo TV snimaka onog nesrećnog pukovnika Karemansa, komandanta bataljona, kako sav pokisao i postiđen mora da pije brlju koju mu onako burazerski i s visine sipa Ratko Mladić, kao bratu, oficiru, drugu, čoveku i starešini – sve lupajući ga po ramenu. Pošto su obavili šta su imali po Srebrenici i okolini i pošto su razoružali i opljačkali to malo Holanđana, Ratko Mladić i njegovi okrenuli su se i otišli, ostavljajući osramoćene snage UN-a u Potočarima. Kasnije će se neki oklopni transporteri M-113, opljačkani od nesrećnih Holandeza, pojaviti i na Kosovu – ofarbani u plavo…
Holanđani, dakle, nisu hteli da pređu preko te sramote. Godinama su novinari intervjuisali vojnike i oficire, funkcionere Ministarstva odbrane, vlade i UN-a, da bi iz toga ispale bar dve odlično napisane knjige, koje su ohrabrile javnost i političare da nastave istragu. Iz cele priče niko nije izašao čist: ni Jasuši Akaši, nesposobni kompromiser na mestu šefa misije UN-a; ni francuski general Bernar Žanvije, komandant snaga UN-a u Bosni; ni komanda NATO-a, zadužena za podršku snagama UN-a; ni Generalštab holandske vojske; ni Vim Kok, koji je tada bio premijer. Jadni pukovnik Karemans još je ispao najmanje kriv: njegov izbor bio je da se suprotstavi Mladiću i da herojski pogine sa svojim vojnicima u nekoj bosanskoj vukojebini zato što je bio poslan tamo i ostavljen sam sebi.
Naime, Karemans je i ranije upozoravao da bataljon nema dovoljno municije i rezervnih delova; da mu je pola protivoklopnih sredstava neupotrebljivo i da neće biti u stanju da se silom suprotstavi mogućem napadu na zonu koju je trebalo da zaštiti. Kada su se Mladićeve snage približile Srebrenici, ugrozivši je i kršeći rezolucije UN-a, Karemans je tražio vazdušnu podršku, koju su mu Akaši i Žanvije uskratili, kao što ni politički nisu preduzeli ništa da Mladića zaustave, iako je bilo jasno na šta bi to moglo da izađe. Kada se ugledao preko nišana sa Mladićevim snagama, Karemans je u svoju bazu u Potočarima primio na hiljade stanovnika Srebrenice, nadajući se da će biti pošteđeni. Mladić ga je ubedio da će sav taj narod biti evakuisan ka Tuzli i Karemans je pristao da izbeglice odu – kao da je imao drugog izbora… Mladićeve snage izdvojile su muškarce od 16 do 60 godina i pobile ih sistematski i planski, kako na licu mesta tako i na drugim lokacijama koje su kasnije otkrivene; njih ukupno oko 8000. Između 12.000 i 15.000 civilnih izbeglica danima je bežalo kroz šume ka liniji fronta, pod stalnom vatrom Mladićevih snaga.
Holandski vojni vrh trudio se da prikrije ulogu svojih trupa u celoj ovoj tragičnoj priči, što je samo pojačalo gnev javnosti i nekih ministara: ministar odbrane De Hrave podneo je ostavku posle objavljivanja izveštaja jer ga Generalštab nije obavestio o detaljima srebreničke epizode; pridružio mu se ministar za zaštitu okoline Jan Pronk, u znak protesta što vlada nije učinila dovoljno da spase Srebreničane – i vlada je pala. Bilo bi preterano optimistički očekivati da će slične konsekvence povući i birokratija Ujedinjenih nacija i NATO ili francuska vojska i vlada.
Šta se, dakle, desilo? Suočene sa sramotom koju su smatrale nepodnošljivom, holandska javnost i politička klasa nisu se smirile dok stvar nije isterana na čistinu. To se možda zove moralizam. Onda, kad je stvar isterana na čistinu, vlada je podnela ostavku; simboličnu, ispostavilo se, jer su izbori ionako sledili za mesec dana, ali ipak. To se zove legalizam: uzimanje odgovornosti za događaje iz svoje nadležnosti.
