Svako od nas u kući čuva stare mobilne telefone, kablove, punjače i tablete. Zašto ih ne bacamo i kako se nositi sa elektronskim otpadom koji nosi lične podatke i toksične materije? Donosimo praktične savete za očuvanje privatnosti i reciklažu
Imate li i vi u kući kutije ili fioke u kojima čuvate stare mobilne telefone, punjače za razne aparate, kablove, konvertore, konektore i svaki laptop i tablet koji ste ikada posedovali? Pravi muzej lične tehnološke prošlosti.
Postoje dva dobra razloga zašto smo tehnološki horderi to jest patološki sakupljači. Prvi je sećanje na to koliko smo te uređaje platili. Malo šta je bilo jeftino, naročito ako se radi o smart telefonima ili laptopovima. I najčešće i dalje izgledaju sasvim dobro, ma kao novi. Samo što nemaju nikakvu upotrebnu vrednost iako su tek nekoliko godina stari.
I drugi razlog je sećanje, ali se odnosi na ono što ti uređaji i dalje čuvaju u svojim memorijama. Ed Širan ima pesmu, tugaljivu, o tome kako je našao stari telefon i u njemu brojeve i poruke bivših devojaka i preminulih prijatelja. Svaki naš prevaziđeni telefon predstavlja lični dnevnik gde su po datumima i satima zapisani bitni i beznačajni događaji u našim životima. A ko bi tako lako pobacao svoje dnevnike?
Pitanje tehnološkog otpada globalno postaje sve ozbiljnije. Svet svake godine proizvede više od 60 miliona tona elektronskog otpada, a ta količina raste brže od bilo kog drugog oblika smeća. Istovremeno, prosečan čovek danas poseduje između 10 i 15 elektronskih uređaja, od kojih značajan deo više ne koristi, ali ih i dalje čuva “za svaki slučaj”.
Ti uređaji nisu bezazleni. Osim pomenutih ličnih podataka, u sebi imaju i baterije sa toksičnim hemikalijama i retke metale čija eksploatacija predstavlja ekološki (i politički) rizik. Paradoks savremenog života je u tome što stalno kupujemo novo, a ne znamo šta da radimo sa starim. Tako digitalni napredak proizvodi analogni problem u vidu gomile zaboravljenih gadžeta.
Evo pet saveta kako da se odnosite prema njima.
Prvi, najvažniji je da pravite uredan bekap svih informacija koje držite na njima. To je važno i ako ih izgubite ili slučajno uništite dok su u punoj snazi. Ali je najvažnije da spasete svoju privatnost ukoliko jednoga dana odlučite da ih se rešite. Prethodno izbrišite sve sa diska ili memorije.
Drugi savet je socijalna reciklaža, odnosno prepuštanje uređaja nekome ko bi još mogao i umeo da ga iskoristi. Treći savet je prava reciklaža, (pro)davanje uređaja servisima koji će iz njih izvući sve vredne sirovine.
Četvrti savet je da jasno razlučite šta ima smisla čuvati, a čega treba lako da se rešite. U tu, drugu kategoriju, spadaju kablovi, adapteri i slične stvari. Nemojte ih tek tako bacati, to mora u elektronsku reciklažu.
Peti savet je da se obuzdate kada kupujete. Na internetu ćete naći mnogo saveta kako da produžite život mobilnom telefonu ili kompjuteru, a da pritom nerviranjem ne skraćujete svoj. Dovoljno je da kupovinu novog odložite za godinu i već ste učinili mnogo za sopstvenu i opštu životnu sredinu.
I da naučite da se divite onima koji ne jure digitalnu modu već optimalno (čitaj, duže) koriste uređaje koje imaju. Jer ako ste u posedu uređaja koji ste koristili svakodnevno, a niste ga uključili najmanje godinu, vi ste (mi smo) elektronski horder. Sledeći korak je da krenete da uzimate od drugih ono što njima više ne treba. Ne treba ni vama, ali izgleda kao novo.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
