Mnogo pitanja bez odgovora

Pitanje legalizacije kanabisa, staro više decenija, kako u svetu, tako i u Srbiji, ponovo je došlo na dnevni red. Ovog puta, istina, u pomalo čudnim okolnostima i pored mnogih problema koji muče savremeno srpsko društvo. Najava ministra zdravlja Zlatibora Lončara da bi trebalo legalizovati kanabis odjeknula je u javnosti. Ministar Lončar je tako, na zajedničkoj konferenciji za medije koju je održao sa svojim makedonskim kolegom, naveo da bi ovo pitanje trebalo da se reši, te da se na taj način poštuju obaveze koje su proklamovale Ujedinjene nacije (UN). Međutim, kao da brojne druge obaveze ne slede po pravnim aktima i preporukama UN, a zvaničnici Srbije se ogušuju o njih, čemu svedočimo kako decenijama za nama, u periodu raspada Jugoslavije, tako i poslednjih nekoliko godina, bar kada su u pitanju ljudska prava i osnovne slobode.

SPORNA LISTA

Komisija UN za opojne droge (UN Commission on Narcotic Drugs) je 2. decembra 2020. godine, na preporuku Svetske zdravstvene organizacije (SZO), uklonila kanabis sa liste iz Priloga IV Jedinstvene konvencije o opojnim drogama. Ove supstance ostaju u Prilogu I Konvencije i tako i dalje podležu svim nivoima kontrole navedene konvencije.

Naime, Komisija je kanabis i smolu kanabisa prekvalifikovala i stavila na međunarodnu listu koja prepoznaje njihovu medicinsku vrednost. Prethodno je, januara 2019. godine, serijom preporuka koje je generalni direktor SZO uputio UN sa ciljem ažuriranja obima kontrole kanabisa i supstanci povezanih sa kanabisom, inicirao akciju u tom smeru. Na zasedanju u periodu 2-4. decembra prošle godine, Komisija je razmatrala ukupno pet predloga SZO, od kojih je usvojila samo jedan, i to tesnom većinom (27 za, 25 protiv i jedan uzdržan), koji se odnosio na uklanjanje kanabisa sa pomenute liste. Komisija je tu odluku donela u vidu preporuke.

Nakon usvajanja odluke, predstavnici država članica Komisije izneli su stavove o glasanju, a to su učinili i predstavnici pet država nečlanica, među kojima se nisu našli predstavnici Srbije. Dakle, Srbija niti je izrazila podršku, a još manje nije iznela negativan stav po ovom pitanju, da bi se moglo tvrditi da nešto mora da čini po nalogu UN i da joj je to bezuslovno nametnuto, kako je to u javnosti predstavljeno.

foto: skrin šot / mup.rs

NEOPHODNE PROMENE U DOMAĆEM ZAKONODAVSTVU

Srbija je obavezana međunarodnim pravom i domaćim zakonodavstvom u pogledu zabrane prerade i upotrebe opojnih droga. Takođe, postoje i obaveze sprečavanja trgovine narkoticima.

Marina Mijatović, ekspertkinja za medicinsko pravo, za „Vreme“ objašnjava da je u Srbiji na snazi Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama koji reguliše šta su narkotici, a šta su psihotropne supstance. „Ovaj zakon ima listu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci za koje je zabranjena proizvodnja, promet i upotreba. U grupu zabranjenih supstanci spada i kanabis. U skladu sa Jedinstvenom konvencijom o opojnim drogama, usvojen je i Spisak u kojem se razvrstavaju liste opojnih droga (1-7). Pošto je sadržina zakona usklađena sa konvencijom, trebalo bi izmene uraditi prema promenama u konvenciji.“

Ona dalje navodi da promene koje su nastale u konvenciji nisu dovele do potpune liberalizacije u proizvodnji, distribuciji i upotrebi kanabisa. „Pre bi se moglo reći da su napravljeni koraci koji će uticati da se nacionalni zakoni izmene tako da se olakša proizvodnja kanabisa i njegova upotreba u medicinske svrhe“, kaže Mijatovićeva.

UPOREDNO PRAVO I PRAKSA

Da su pojedine opojne droge u medicinskoj upotrebi širom sveta, opšte je poznata stvar. Borba za legalizaciju te upotrebe nije bila laka, ali je to uglavnom činjeno na način da se strogo vodi računa o kojim opojnim drogama je reč, kao i ko i u koju svrhu može da ih upotrebljava. Tako se u nekim zemljama dozvoljava upotreba samo u medicinske svrhe, a u nekima i u „rekreativne“ svrhe. Najindikativniji primer nepotpune saglasnosti po pitanju legalizacije kanabisa su Sjedinjene Američke Države, gde od jedne federalne jedinice do druge zavisi u kakvom režimu je upotreba kanabisa.

Marina Mijatović naglašava da je u Hrvatskoj regulisana upotreba kanabisa, odnosno THC u medicinske svrhe, što je doprinelo lakšem lečenju pacijenata koji su oboleli od epilepsije, karcinoma, multiple skleroze i drugih oboljenja.

„Mađarska se protivi legalizaciji kanabisa čak i u medicinske svrhe i smatra da bi legalizacija značila poraz borbe protiv narkotika. Ovakvo stanovište je pogrešno iz ugla medicinskog prava jer je isključivo i bez sagledavanja napretka farmacije, medicine i prava,“ objašnjava ona.

MEDICINSKOPRAVNI ASPEKT

Aleksandar Trešnjev, sudija Višeg suda u Beogradu i član UO organizacije CEPRIS, u izjavi za „Vreme“ navodi kako je pitanje legalizacije kanabisa višedimenzionalno i da bi se moralo posmatrati sa više različitih aspekata. „Da bismo mogli da damo odgovor na pitanje da li treba legalizovati kanabis i kada, država bi morala da angažuje stručnjake različitih oblasti – psihijatre, lekare, sociologe, kriminologe itd, koji bi morali da daju odgovore na više različitih pitanja, pa bismo tek onda mogli da damo konačan odgovor,“ naglašava sudija Trešnjev.

Ako se uzme u obzir povoljno delovanje kanabisa na neke pacijente (lečenje, smirivanje bolova, otklanjanje umora, itd.), ne bi se mogla uspešno osporiti njegova delotvornost i potreba, ali to otvara druga pravna pitanja, koja sežu od toga kojim licima bi bila dozvoljena upotreba, ili bi se legalizacijom kanabis učinio dostupnim svima, zatim ko bi sve mogli da budu proizvođači, distributeri, itd.

„Iz ugla medicinskog prava, potrebno je razdvojiti legalizaciju kanabisa u medicinske i rekreativne svrhe,“ naglašava Marina Mijatović. „Ako uzmemo u obzir da se kanabis legalizuje u medicinske svrhe, potrebno je dodatno urediti upotrebu THC (supstanca koja utiče na kognitivne sposobnosti – pamćenje, mišljenje, učenje) i CBD (nema psihoaktivno dejstvo). Veoma je važno razdvojiti vrste kanabisa koje sadrže niske procente THC u cilju proizvodnje i prerade kanabisa u CBD, koji se može koristiti kao lek, odnosno u medicinske svrhe. Pitanje legalizacije kanabisa je veoma složeno jer postoje različite vrste koje nemaju ista svojstva, te je veoma važno da se primene znanja iz medicine i prava kako bi se omogućilo pacijentima da imaju koristi od ove biljke, a sa druge strane, da postoji kontrola za supstance koje mogu da naruše zdravlje ljudi“, pojašnjava ona složenost teme.

foto: sava radovanović / tanjug

KRIVIČNOPRAVNI ASPEKT

Legalizacija kanabisa otvara i pitanja vezana za sprovođenje normi krivičnog zakonodavstva, te se odnosi na više aspekata krivičnog prava – od toga da se menja praksa u budućim slučajevima, do toga da je potrebno, u slučaju dekriminalizacije neke opojne droge, prema okrivljenom primeniti pravilo blažeg zakona, odnosno povoljnijeg zakona po okrivljenog, što bi u ovom slučaju bio neki novousvojeni zakon ili izmena zakona.

Sudija Trešnjev u pogledu potencijalnih promena u zakonodavstvu navodi da će sasvim izvesno morati da pretrpi neke izmene, a u kom obimu, zavisi od niza zakonskih rešenja sadržanih u nekrivičnim normama. „Jedno od mogućih rešenja je da se kanabis samo izostavi sa Spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci (bez intervencije u drugim zakonima), što bi istovremeno bilo i najgore rešenje, a plašim se da će se upravo to dogoditi. Takva odluka bi sasvim sigurno imala značajan uticaj na sve krivične postupke koji se odnose na neovlašćenu proizvodnju, stavljanje u promet i držanje kanabisa. Naime, u krivičnom pravu važi načelo primene blažeg zakona, to znači da ukoliko je nakon izvršenja dela stupio na snagu povoljniji zakon po učinioca, primeniće se taj zakon, a ne onaj koji je važio u vreme izvršenja dela. Dekriminalizacija kanabisa bi podrazumevala stupanja na snagu blažeg zakona i automatski proizvela obustavu postupka ili oslobađajuće presude za sve koji su neovlašćeno proizvodili, držali ili stavljani u promet ovu opojnu drogu“, objašnjava sudija Trešnjev.

Komentarišući trend u odnosu vlasti prema narkoticima, on daje izvesnu kritiku dosadašnjeg odnosa. „Pre par godina političari su zagovarali oštru borbu protiv narkotika i, bez ikakve konsultacije sa strukom, kao grandiozno rešenje uveli zakonsko pooštavanje kazni za nelegalnu trgovinu narkotika. Tako da danas imamo situaciju da osobi koja proda ili posreduje u prodaji samo jednog džointa ne može da se izrekne kazna manja od tri godine zatvora. S druge strane, i pored drastičnog pooštravanja kazni, svedoci smo da ovakva borba protiv trgovine narkoticima nije dala ozbiljnije rezultate“, pojašnjava sudija Trešnjev. „Plašim se da će, kao i tada, i danas odluku doneti političari bez ikakvog konsultovanja sa strukom i bez ikakve dublje analize, kao i promisli na koji način će se to oslikati na našu stvarnost“, podvlači on.

Za situaciju u kojoj su lica koja su već osuđena, sudija Trešnjev predlaže sledeće rešenje: „Treba imati u vidu i to da su brojni postupci pravnosnažno okončani i da se učinioci tih dela već nalaze na izdržavanju zatvorskih kazni, u odnosu na njih se ne bi mogao primeniti institut blažeg zakona, u tom slučaju mislim da bi pravično rešenje bilo da Skupština donese amnestiju, koja bi obuhvatala sva lica koja su već pravnosnažno osuđena za proizvodnju, stavljanje u promet ili držanje kanabisa.“

CUI BONO?

Sagovornici „Vremena“ su saglasni da pitanju legalizacije kanabisa treba oprezno i veoma stručno pristupiti. Takođe, naglašavaju kako je potrebno ispoštovati procedure u tom pogledu, posebno zato što je ovo pitanje složeno i višedimenzionalno, te zahteva sagledavanje šire slike i od strane više aktera.

Osim činjenica koje su sagovornici „Vremena“ izneli, pažnju zavređuje i užurbanost da se postupi po preporuci UN po ovom pitanju. Posebno ako se sagleda situacija u kojoj smo se našli kao društvo, imajući u vidu aferu Jovanjica. Bez sumnje je da bi Srbija mogla biti proizvođač i, možda, distributer dekriminalizovanih opojnih droga, samo je pitanje svih pitanja – u čiju korist? Na stranu krivični postupak koji bi se vodio u konkretnom slučaju, gde bi dekriminalizacija kanabisa mogla biti osnov za oslobađanje od krivične odgovornosti, već radi toga što je vrlo upitno kolika je zapravo „infrastruktura“ koja bi mogla da bude upotrebljena za gajenje i distribuciju. Takođe, ne manje važno, gde su u svemu tome javni interes i postulati vladavine prava i demokratije? Da pravo prati duh vremena, nije nepoznanica, ali sporna može postati situacija gde se taj duh fingira, da onda pravne promene počinju da prate interese i vrednosti koji predstavljaju korist isključivo za pojedince i pojedine grupe odabranih.

Ako bi ažurnost ministra Lončara mogla da se ceni kao reakcija na grupu ljudi koji su prošle nedelje izašli na ulice zahtevajući legalizaciju kanabisa, ostaje kao otvoreno pitanje šta je sa desetinama hiljada ljudi koji s vremena na vreme izlaze na beogradske ulice i ulice drugih gradova Srbije u proteklom periodu. Zašto se njihovi zahtevi tako hitno ne stavljaju na dnevni red i u diskurs prorežimskih medija?