Mir je sve što imamo

Dejtonski sporazum potpisan 14. decembra 1995. godine pod pritiskom autoriteta Ričarda Holbruka, mnogo je puta revidiran naknadnim odredbama. Mogućnost opstanka države dovode u pitanje i politički lideri zemlje, naročito Milorad Dodik koji potencira da je Bosna „nedovršena zemlja“. Iza ove krilatice kriju se pukotine u samom Ustavu države koje odaju da nije pisan u BiH, poput slučaja Sejdić–Finci, koji su dobili presude Evropskog suda za ljudska prava zato što se kao pripadnici manjina nisu mogli kandidovati za određene političke funkcije: Dejtonski sporazum to pravo daje samo pripadnicima konstitutivnih naroda, Srba, Hrvata i Bošnjaka.

Periodični nemiri, poput protesta 2014. godine, još jednom su izneli na površinu međuetničke napetosti: Bošnjaci podstiču centralizaciju države, što donekle pomažu međunarodni faktori, najpre kroz odluke Ustavnog suda i funkciju visokog predstavnika; Hrvati se pozivaju na Vašingtonski sporazum, kojim je pre Dejtona formirana Federacija Bosne i Hercegovine a koji je predviđao kantone sa dosta komotnim statusom za njih; Srbi imaju popriličnu autonomiju u okviru svog entiteta, Republike Srpske, ali stalno prete otcepljenjem.

BiH je u permanentnoj krizi od svog formiranja. Zbog toga je nedeljnik „Vreme“ zajedno sa Evropskim fondom za Balkan organizovao tribinu „Budućnost Bosne i Hercegovine“. Na tribini su govorili profesori, politikolozi i analitičari Nenad Kecmanović, Dejan Jović, Nebojša Vladisavljević i Srđan Puhalo, socijalni psiholog, a moderator je bio novinar „Vremena“ Dejan Anastasijević.

PRINCIP „PING–PONG„: Bosna je država iz koje godišnje ode između 80 i sto hiljada ljudi, kaže Srđan Puhalo. „Odlaze uglavnom mladi ljudi koji su nezadovoljni, koji misle da mogu nešto uraditi vani, koji su umorni od samog spominjanja rata, nepotizma i korupcije. Isto je svuda u regionu, ali u Bosni i Hercegovini je dodatni problem učestalo pozivanje na rat. Uz to, neminovno se uz pomoć nacionalizma i separatizma manipuliše ljudima. Ali, i pored tog pozivanja na nacionalizam, Milorad Dodik, pa i Dragan Čović, nikad ne bi pristali da se Hrvati pripoje Hrvatskoj, a Republika Srpska Srbiji. Oni vjerovatno razmišljaju da je bolje biti prvi u ovakvoj Bosni i Hercegovini nego nestati na političkoj sceni neke ‘Velike Srbije’ ili ‘Velike Hrvatske’“, kaže Puhalo. „Ovakva BiH savršena je za Izetbegovića, Dodika i Čovića, jer u njoj oni imaju maksimalnu moć i profit.“

Puhalo objašnjava da je izborni sistem takav da uvek pobedi nacionalistički kandidat. Političari godinama stvaraju atmosferu straha, plaše stanovništvo ratom: jedne ukidanjem Republike Srpske, druge unitarizmom, a postoji i problem ugroženosti hrvatskog naroda i njegovog nacionalnog identiteta. Sve to stvara predizbornu klimu u kojoj se po inerciji glasa za najvećeg nacionalistu. „A kako mislite da stvorite pristojnu državu sa nacionalističkim kandidatom?“

Srđan Puhalo podseća da je Dodika na vlast dovela međunarodna zajednica 2006. godine, otkada on uspešno eksploatiše nacionalizam. „Ono što je tu važno jeste da on nikad nije sam, već je uvijek imao nekog dobrog sagovornika iz Sarajeva. Trenutno je to Bakir Izetbegović. To je princip ‘ping-pong’ – jedni kažu mi ćemo vas ukinuti, a drugi odgovaraju mi ćemo se otcijepiti. I oni tako deset godina troše vrijeme, dok su ljudi sve siromašniji i siromašniji“, zaključuje Puhalo.

Međunarodni sistem racionalno dozvoljava simuliranje nacionalizma kako bi se rasplamsao u političkoj sferi, ali sprečio širenje na ratnu sferu, kaže Dejan Jović. „Politika je nešto što je suprotno ratu, iako ponekad izgleda kao glumljenje rata. Ne može jedan narod da ukine drugi, ali političari simuliraju da je to moguće. Politika i služi za to da se spriječi građanski rat. U politici se može svašta obećati, ali ne i prestupiti na drugu stranu. I zato je međunarodna zajednica u pravu kada dozvoljava verbalni nacionalizam, naročito zato što domaći političari vrlo dobro znaju gdje je granica“, kazao je on.

Za Nenada Kecmanovića pričom o provociranom nacionalizmu dovodi se u pitanje izborna volja građana. „Složiću se da je većinski tako, ali mi nismo sada u fazi da se ta konstelacija menja. Ako kažete da su kandidati koji su izabrani demokratskim putem manipulisali biračima, hajde onda da se zalažemo za neki prosvećeni apsolutizam. Bez obzira na to što svi pričaju da je Bregzit problem za ceo svet pa i za Britaniju, poštuje se jer je to i dalje dogovor većine“, kaže.

KOLONIJALNI REZON: Dejan Anastasijević skreće pažnju da je u slučaju Bosne i Hercegovine dva puta postojao prosvećeni apsolutizam: „Prvo za vreme Austrougarske monarhije, a potom za vreme vladavine Tita koji je, kad se pogleda, najmanje ličio na komunizam u klasičnom značenju, a više na prosvećeni apsolutizam. U oba slučaja Bosna se modernizovala, izgradila, živela mir.“

Nenad Kecmanović dodaje da ga čuvanje mira na štetu demokratije podseća na kolonijalni rezon – belgijski, španski, engleski – koji su svoj kolonijalni teror sprovodili u Africi i Aziji pod izgovorom da su kolonijalizovani narodi primitivni i divlji i da treba da se civilizuju, jer se sami nikad neće srediti.

Srđan Puhalo se slaže da u Bosni i Hercegovini postoji dramska igra političara. Zbog očuvanja mira sve se dovodi do ekstrema, ali on ističe da je narod taj koji u BiH svakodnevno propada. „U Republici Srpskoj imamo ‘Vučića’ od 2006. godine, čovjeka koji sve kontroliše, ili bar pokušava sve da kontroliše, koji je doveo do toga da se društvo dijeli na patriote i strane plaćenike i koji permanentno drži narod u situaciji paranoje da se brane od vanjskih i unutrašnjih neprijatelja. To nije normalna situacija u kojoj građani Republike Srpske treba da izlaze na izbore.“

Nebojša Vladisavljević ističe da bi međunarodna zajednica, Evropska unija ili Amerika, mogla stvoriti okolnosti u kojima bi domaći političari želeli da sarađuju. Međutim, ne treba im nametati rešenja jer će onda i dalje funkcionisati zasebno. „Mislim da se to neće promeniti u skorijoj budućnosti, jednostavno zato što ne postoje korektni izbori ni u jednoj od država regiona, niti sloboda udruživanja. Zato se održavaju izbori svake godine u Srbiji. Iako vladajuće stranke osvajaju vlast, i same osećaju da nemaju legitimitet. Kada bi ti lideri bili izabrani na slobodnim demokratskim izborima, uz efektivno tužilaštvo koje će sprečiti zloupotrebu javnih resursa, onda bi ti lideri imali veći legitimitet. I ne bi se osećali nesigurno, i proizvodili sukobe zbog te nesigurnosti“, istakao je Vladisavljević

HAOS I PROMENJENE OKOLNOSTI: Dejan Jović ističe da se države ne raspadaju niti se stvaraju zato što to narod želi. U Čehoslovačkoj se nikad nije održao referendum o raspadu države. Promene donosi zaokret u međunarodnom sistemu. On kaže da je skeptičan prema pameti naroda da sam odlučuje. „Mislim da je BiH specifična u odnosu na slične slučajeve jer se pokazalo da narodi Bosne i Hercegovine nisu u stanju iskoristiti svoju suverenost da bi uspostavili mir. Prvi put kad su dobili mogućnost demokratskog glasanja, izabrali su i dalje održavaju lidere koji nisu u stanju osigurati mir. Za SAD situacija u BiH je slična situaciji u Evropi poslije Drugog svjetskog rata, kada je Njemačka bila okupirana 40 godina. Stranci se neće povući i, po mom mišljenju, dobro je da se ne povuku.“

On ističe da samo haos u međunarodnom sistemu može da dovede i do najgoreg mogućeg scenarija – haotičnog raspada i sukoba u Bosni i Hercegovini. Ako, recimo, EU nestane ili Amerika oslabi, a ništa alternativno ne nastane kao kišobran nad BiH, moguću stabilnost BiH vidi u uticaju Turske ili Rusije. Ali ako ne postoji ni sadašnji sistem niti novi, onda je moguć povratak nasilja. Bitne su i nove okolnosti u Bosni i Hercegovini. „Noviji popisi stanovništva u BiH pokazali su da su Bošnjaci prvi put etnička većina. Tu situaciju nismo imali ranije. Bošnjaci se pitaju zašto bi neko mijenjao odnose u jedinoj državi koju imaju, jer Hrvati i Srbi već imaju svoju državu. Okolnosti su se izrazito promijenile i dovode u pitanje status i odnose tri konstitutivna naroda“, kaže Jović.

Nenad Kecmanović se slaže da je jedino što može proizvesti promenu u BiH, zapravo, promena u međunarodnoj konstelaciji, dok Nebojša Vladisavljević smatra da se situacija u Bosni i Hercegovini predstavlja suviše dramatično. Slični problemi postoje u Makedoniji, ali i u Crnoj Gori i Srbiji, gde postoje višestranački, ali ne i pošteni izbori, kao ni sloboda štampe. Ako iz te perspektive pogledate Bosnu i Hercegovinu i ako gledate dalekosežne posledice, stvara se utisak da se ništa značajno neće promeniti. „Mislim da treba da se koncentrišemo na dugoročne posledice, a ne samo na neku buku i galamu koju dižu nacionalizam i govor mržnje, što jeste realni društveno-politički život, ali neće proizvesti bilo šta, pa ni sukobe, ne zato što učesnici tog političkog života ne žele, nego jer nemaju kapacitet da to urade. Moramo izaći iz provincijalizma i sagledavanja situacije samo iz našeg ugla, i pogledati i druge slične slučajeve, sa kojima moramo da poredimo BiH i ovakve posledice rata, recimo Kipar ili Severnu Irsku. Tamo je sličan kontekst, slična institucionalna rešenja, kao i sličan politički sistem kao onaj koji je proistekao iz Dejtona. Ono što je Bosni potrebno jeste demokratija, slobodni i demokratski izbori, da bi građani mogli da formiraju lidere koji će ih zastupati.“

Po njemu, kada je u pitanju budućnost BiH, ne vidi se da će se išta bitno promeniti. EU, kao faktor koji bi trebalo da umiri Balkan, sada je u krizi, a postala je i manje atraktivna kao cilj. „Postavlja se i pitanje kako jedna zemlja koja je protektorat, ili poluprotektorat kako se to kaže, sa visokim predstavnikom koji ima bonska ovlašćenja, kako može da se evrointegriše?“, pita Vladisavljević i kaže da unutrašnjim snagama u Bosni treba ostaviti da odluče šta dalje. „Spoljno međunarodno posredovanje, u koje se sada uključuju i Nemačka i Rusija i Turska, unosi svoje interese. Na stolu u nekom budućem razgovoru, koji više priželjkujem nego očekujem, treba staviti sve te varijante o kojima se trenutno priča, od unitarne centralizovane države do razlaza. Da bi zajednica funkcionisala, mora da se dođe do konsenzusa sve tri strane. A da bi se raspala, dovoljno je da se jedna ne slaže. Po mom mišljenju, došlo bi se do nekog srednjeg rešenja.“

ŠVEDSKI STO: Puhalo objašnjava da se u BiH Dejtonski sporazum tretira kao švedski sto – „uzmi šta ti odgovara“. Jedni Dejtonski sporazum, naročito u Republici Srpskoj, tumače „tvrdokorno“ kao amiši, što se naziva „slovo Dejtona“. Ipak, izgleda da je neminovno nadograđivati prvobitni sporazum i razgovarati o njemu. Problem nastaje zato što politički lideri ne žele da razgovaraju: „Po mom mišljenju, rješenje je da predstavnike sva tri konstitutivna naroda na šest mjeseci zatvore na jedno mjesto, da dođu do minimalnog konsenzusa koji će biti prihvatljiv i za Srbe i za Hrvate i za Bošnjake. Kad bi to uradili, najednom bi prestala priča o ukidanju Republike Srpske, o majorizaciji Hrvata, o centralizaciji BiH. Ako se riješe ti problemi, u tom trenutku dolaze drugi problemi – ekonomska pitanja, odlazak mladih, zdravstvo, školstvo… A kako ih natjerati? Vrlo jednostavno. Za to nam treba samo dobro sudstvo i tužilaštvo, jer Dodik, Izetbegović i Čović zajedno imaju hiljadu godina robije i time ih treba ucijeniti da se dogovore. Tu bi mogla biti bitna uloga međunarodne zajednice. Bez njene intervencije oni ne žele da razgovaraju, jer ne žive od rješavanja problema, nego od njihovog stvaranja“, kaže on.

„Dejtonski sporazum ostaje jedino rešenje ne zato što je savršeno, nego zato što niko nema bolje da ponudi. Slažem se sa većinom političkih aktera Republike Srpske da ona treba da se bori za izvorni Dejtonski sporazum. Ovo što sad funkcioniše u BiH uopšte nije potpisano niti međunarodno garantovano u Parizu i razlikuje se makar 30 odsto u otetim nadležnostima i nametnutim zakonima, što je rezultat delovanja visokih predstavnika, posebno Ešdauna, koji su menjali izvorni Dejton na osnovu bonskih ovlašćenja. U postdejtonskom periodu međunarodna zajednica, a pod time mislim na globalne centre moći, Vašington i Brisel u toj fazi, išli su mimo Dejtonskog sporazuma ka nekoj vrsti proširene integracije i stvaranju jedinstvene Bosne“, kaže Kecmanović. On se zalaže za vraćanje izvornom Dejtonu, koji je omogućavao delovima i entitetima Bosne i Hercegovine da funkcionišu samostalnije i komotnije, jer ako se dalje insistira na logici koja već 20 godina nije dala rešenje, to je kao dodavanje doze pogrešnog leka. „Da se nije išlo ka integraciji, mislim da bi unutar entiteta i unutar kantona bila mnogo pluralnija situacija. Ovako, vlada grč nacionalne samoodbrane“, zaključuje Kecmanović.

„Bosna i Hercegovina će opstati, i to nije upitno“, ističe Puhalo. Po njegovom mišljenju, problem nije država niti Dejtonski sporazum, već ljudi koji ga sprovode. Dejan Jović podseća da je Bosna i Hercegovina možda jedina evropska zemlja koja ima međunarodne garancije svog opstanka. „Raspad BiH značio bi poraz američke politike koja se izborila za Dejtonski sporazum. Ako Donald Tramp želi da napravi Ameriku ponovo velikom, on neće gubiti uspjehe tamo gdje je Amerika već pobijedila. Model koji je isproban na BiH se sada može ponuditi Siriji. Opstanak BiH je pokazao da SAD mogu riješiti problem, a Evropa ne“, kaže on. „Dakle, da se Amerika nije umiješala u rat u Jugoslaviji, on se ne bi tako lako završio. Ali na kraju, da ste 1994. godine rekli nekome u Bosni i Hercegovini da će sljedećih 20 godina biti mir i da nijedan čovjek neće stradati u međusobnim sukobima nakon 1995. godine, on bi rekao da je to nemoguće u ratu u kom je sto hiljada ljudi poginulo. Mir u Bosni i Hercegovini je osiguran. I to je sve što je bitno“, kaže Jović.

„I to je sve što imamo“, zaključuje Dejan Anastasijević.