Ministarska zavera

Da je u noći predaje Milorada Ulemeka Legije bio zaključen nekakav pametan pakt sa pametnim ljudima – da parafraziramo izvesnog svedoka na suđenju zaverenicima za ubistvo Zorana Đinđića – to bi se do sada videlo, ovako ili onako; čini se da to nije bio slučaj. Naime, prvo je to Vladimir Beba Popović izjavio pod zakletvom na Specijalnom sudu, a zatim je to potvrdio i objasnio general Goran Guri Radosavljević, bivši komandant Žandarmerije – one večeri kada se Legija predao žandarmima ispred svoje kuće, redosled događaja išao je ovako:

Posle, kako da kažemo, žestoke polemike sa suprugom Aleksandrom Ivanović, Ulemek izlazi pred kuću koju čuva Žandarmerija i traži od dežurnih žandarma da se preda. Do danas ne znamo kako je u kuću ušao, mada i o tome ima raznih teorija; niko razuman nije poverovao u priču da se Legija krio u šahtu i garaži svoje kuće svih 14 meseci koliko ga nije bilo. Naprotiv.

Žandarmi obaveštavaju svog neposredno pretpostavljenog, komandanta Beogradskog odreda Žandarmerije, da imaju lice koje tvrdi da je Milorad Ulemek. Komandant zove svog komandanta Gurija Radosavljevića i prenosi mu informaciju; Guri zove žandarme pred kućom i uverava se da je zaista reč o Ulemeku (prepoznaje mu barem glas).

Guri, koji je van grada u tom trenutku, naređuje žandarmima da Legiju liše slobode. Pre toga je zvao svog ministra Dragana Jočića, koji je bio negde na Zlatiboru i obavestio ga da se Ulemek predao; Jočić mu tada, u prvom razgovoru te večeri, kaže da Ulemeka preda pravosudnim organima. Jočić je pravnik i advokat i zna Zakon o krivičnom postupku: lice koje je optuženo pred sudom, a nalazi se u bekstvu, ima se predati pravosuđu; za njega je nadležan jedino i isključivo predsednik krivičnog veća koje mu sudi i bez njegove dozvole niko sa njim da razgovara ne sme.

Pet minuta po tom razgovoru, kaže general Radosavljević, ministar Jočić mu se javlja telefonom i naređuje mu da Ulemeka odvedu u MUP Srbije, Kneza Miloša 101, u kancelariju načelnika Javne bezbednosti generala Miroslava Miloševića; Guri prenosi poruku žandarmima i oni postupaju po njoj. Iz nekog razloga ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije Dragan Jočić promenio je svoje pravničko mišljenje u tih – po gen. Radosavljeviću – „pet minuta“, koliko je proteklo između dva telefonska razgovora. Mi ne znamo zašto je tako postupio; mi ne znamo s kim je on u međuvremenu razgovarao – ako jeste; mi sve to ne znamo jer ministar neće da nam kaže.

Mora biti da je ministar razgovarao – između ostalih lica – i sa direktorom Bezbednosno informativne agencije (BIA) Radetom Bulatovićem, jer se direktor Bulatović odmah pojavio u zgradi MUP-a u Kneza Miloša 101. Naime, gen. Miroslav Milošević, načelnik Javne bezbednosti MUP-a Republike Srbije, kaže da je u svojoj kancelariji zatekao Legiju Ulemeka i prateće žandarme, Gurija Radosavljevića, direktora Bulatovića i ministra Jočića. Gen. Milošević objasniće kasnije kako je Legija tu bio doveden „iz razloga bezbednosti“; kao, Centralni zatvor valjda nije bio dovoljno bezbedan. Ministra pravde Zorana Stojkovića niko od prisutnih nije pominjao kao učesnika tog događaja.

Onda su oni zvali frizerku iz GSUP-a Beograd, to jest doveli su je u nedoba, da Ulemeka ošiša i obrije, jer je bio nekako zarastao.

Kad je to bilo obavljeno, šišanje i brijanje kao u narodnoj pesmi o Kraljeviću Marku, ministar Jočić zamolio je generale Miloševića i Radosavljevića da napuste prostoriju, jer da on i direktor BIA imaju nešto da razgovaraju sa optuženim Ulemekom. Generali su postupili ovako: Guri je otišao kući, pošto je zadatak izvršio, a Milošević je „ulazio i izlazio“, kako kaže, jer je imao posla oko obaveštavanja javnosti o predaji Legije. Koliko smo uspeli da doznamo, ti razgovori u šest očiju potrajali su jedno dva i po sata – najviše. Ulemek se konačno dokopao Centralnog zatvora kasno uveče toga dana, uz odbor za doček od svojih advokata koji su trijumfalno najavili da će sada Srbija doznati istinu itd., čim Legija progovori.

Tom advokatskom trijumfalnom horu iz nekog razloga uskoro će se priključiti i političari, ministri i visoki funkcioneri policije: gen. Milošević objaviće svečano kako će „Srbija progledati“ kad njegov najbolji drug Legija progovori; nastaje slatka tabloidna jeza i očekivanje da nebo padne na Srbiju od Legijinih otkrovenja; 17. maja Dejan Mihajlov slavodobitno objavljuje da Demokratska „narkodilerska“ stranka (Legija kaže, ej!) „zna ko je ubio Đinđića“, pa ako oni ne kažu ko je – on će. Nastaje onaj tužni skandal sa Maršićaninovim (seća li se neko njega?) izbornim štabom, sramota i pokora, ali nikom ništa – osim što je Maršićanin propao kao predsednički kandidat…

Ono što je ovde važno jeste sekvenca, redosled događaja na osnovu kog mi jedino možemo da zaključujemo šta se zapravo tada bilo desilo.

Prvo se Legija svečano predao i proveo najviše dva i po sata u srdačnom i prijateljskom razgovoru o pitanjima od obostranog interesa i značaja sa ministrom i direktorom, a posle obostrano dirljivog susreta sa ratnim i čaršijskim drugarima Gurijem i Mišom; onda su advokati i DSS navalili sa najavama sudbinskih otkrovenja, čim Legija progovori; onda je Legija progovorio i ispalo je – vidimo danas, pred kraj dokaznog postupka na Specijalnom sudu – da su „otkrovenja“ obično jeftino vaćarenje jednog sitnog vaćaroša iz naselja Braće Jerković… Tok dokaznog postupka bio je po Ulemeka porazan: svaki put kad je zinuo da „otvori oči Srbiji“, ne bi li „progledala“, ispalo je da laže. I tako sve do dana današnjeg, a – koliko se čini – i do kraja ovog suđenja; naime, nema nikakvih naznaka da bi sve do završne reči, a uključujući i nju, Ulemek imao šta iznenađujuće više da saopšti. Nešto je, dakle, pošlo krivim putem, a zašto i kako je tim putem pošlo, znaćemo kada budemo saznali sadržaj tih razgovora – ili pregovora – iz noći Legijine predaje. To ćemo jednoga dana saznati, jer nema te trojice koji su razgovarali, a da neko od njih jednoga dana ne ispriča šta su razgovarali. Naime, ministar Jočić nije smatrao za shodno da se o toj stvari očituje uopšte, uprkos našoj molbi, usmeno prenetoj ministru; rečeno nam je „pošaljite faks poruku“; nismo je poslali zato što već imamo gomilu faksova poslanih u MUP na koje nikada nismo dobili nikakav odgovor. Naša je poruka bila da je krajnje vreme da ministar kaže nešto; bilo šta, „nisam, majke mi“, ako ništa drugo. Ministar se nije udostojio.

Nije se udostojio ni direktor BIA, iako smo u telefonskom razgovoru s njim objasnili da je zaista vreme da kaže nešto, bilo šta, na tu temu, jer je situacija, kako da kažemo, neizbežna. Direktor Rade Bulatović prvo nam se požalio da kako, eto, ne održavamo kontakt sa Agencijom već jedno izvesno duže vreme; na naš odgovor da mi verujemo u „dvosmernu saradnju“ i hoće li on nešto reći o toj noći Legijine predaje, direktor je izjavio da nema komentar.

Dakle, imamo dva puta „no comment„, od dvojice sagovornika; Legiju još nismo pitali šta se te, po svu trojicu kobne noći tamo pričalo, kad je frizerka otišla, a generali zamoljeni da izađu. Neka ministar i direktor kažu da se pričalo o fudbalu i vremenu i Cecinim koncertima i deci i ženama i slavnom vojevanju i kafićima u Strahinića bana i Njegoševoj; bilo šta da kažu, moraćemo da im verujemo – ali neka nešto kažu; imali su tolike mesece da smisle šta će da kažu kad dođe vreme da kažu, jer to vreme uvek dođe. Ali, oni neće ništa da kažu. Valjda još misle; ama im vreme prolazi. Jedna država, pa makar bila i Republika Srbija, ima barem to pravo da zna šta joj ministar unutrašnjih poslova i direktor tajne službe nasamo razgovaraju sa prvooptuženim za ubistvo premijera te iste države – Republike Srbije – a protivno zakonu i propisima.

Ima ta država pravo i da zna da li su se i o čemu telefonom dogovarali Dejan Milenković Bagzi i njegova tadašnja braniteljka, advokat Biljana Kajganić, koja mu je tvrdila da je „postigla dogovor sa Jočićem i Bulatovićem“ da će Bagzi dobiti status svedoka-saradnika ako lažno optuži dva čoveka za ubistvo. Bagzi Milenković je taj predlog odbio i – takav kakav je – ispao jedini pošten u celoj toj smrdljivoj političkoj aferi kojoj još kraja nema, iako je poznata u javnosti od 9. septembra 2004. Ministar Jočić i direktor Bulatović tada su tvrdili da je sve to „izmišljeno“ i u funkciji „destabilizovanja države“; posle je ispalo da je sve to istina; i da je još gore od onoga što je „Vreme“ 9. septembra 2004. objavilo. Sada se svi grade naivni, „ko? je l’ ja?“, a dolepotpisani novinar ispašće jedini kriv za te njihove dogovore, jer je tu priču objavio. Naime, jedino protiv njega vodi se krivičan postupak, po službenoj dužnosti, za krivično delo klevete. Nema podataka o tome da li se ili se nije poveo postupak protiv aktera tih dogovora – ili protiv onoga ko je tvrdio da je taj dogovor postignut.

Kao da sve to nije bilo dosta: pre dva meseca određen je pritvor generalu policije Milanu Obradoviću, a pod izgovorom da je naredio iznuđivanje iskaza u slučaju u kome za iznuđivanjem nikakve potrebe bilo nije, jer su svi relevantni dokazi već bili pribavljeni. Sada je Milan Obradović pušten iz pritvora, a njegovi advokati najavljuju desetine svedoka u njegovu korist; šta će biti ako ispadne da je on bio pritvoren u panici, iz političkih razloga?

Naša „legalistička“ vlada očigledno pravi razlike između očiglednih slučajeva u kojima postoje osnove za sumnju da su počinjena teška krivična dela i slučajeva u kojima je očigledno da takve sumnje nema, ali su akteri politički zgodni za osvetu i poruku ostalima: pazite šta radite. Da ne ponavljamo tužne statistike kadrovskih pogroma u MUP-u, BIA i pravosuđu, a po kriterijumu: ko se istakao u akcijama Svedok i Sablja, taj ima da leti. Toliko o „legalizmu“.

Da se sada vratimo na slučaj srdačnih i prijateljskih razgovora utroje u večeri Ulemekove predaje. Postavljaju se četiri ključna pitanja, sasvim logična:

Pitanje prvo: šta se to desilo u onih Gurijevih „pet minuta“ između dva telefonska razgovora sa ministrom Jočićem, pa da je Jočić promenio naređenje za generala Gurija? Zašto je prvobitno, zakonito i logično naređenje, da Legija bude predat „pravosudnim organima“, promenio i naredio da bude dovoden u zgradu MUP-a? S kim se ministar Jočić konsultovao? Šta mu je nepoznati sagovornik rekao – ako se s nekim konsultovao? Zašto je postupio protiv svog pravničkog i advokatskog instinkta i školovanja? Mora biti da tu ima nekih razloga.

Pitanje drugo: o čemu se to razgovaralo utroje te večeri kada su Jočić, Ulemek i Bulatović sedeli u kancelariji gen. Miloševića, pošto su zamolili njega i gen. Radosavljevića da se udalje i pošto je frizerka završila posao?

Pitanje treće: da li su Jočić i Bulatović te večeri nešto ponudili ili obećali Ulemeku u zamenu za neku uslugu, informaciju ili nešto treće?

Pitanje četvrto: da li je Milorad Ulemek te večeri nešto ponudio ili obećao Jočiću i Bulatoviću u zamenu za neku uslugu, informaciju ili nešto treće?

S obzirom na iskustvo sa smrdljivom aferom Bagzi–Kajganić (koja će nastupiti uskoro, u junu 2004), ova četiri pitanja nameću se kao neizbežna. Danas su te stvari već daleko jasnije i bliže se raspletu; zašto ministar i direktor ćute? Ljuti su na novinare? Dobro, razumemo ih, ali oni nisu odgovorni novinarima i novinama, nego glasačima Republike Srbije.

Ne može se doveka – ili do kraja mandata Vlade – ćutati o stvarima koje su od životnog značaja za državu. Ne može se Vlada dovoditi u situaciju da nosi breme sumnje za smrdljive afere, lažne optužbe za teške zločine, ometanje pravosuđa, pružanje pomoći počiniocima teških krivičnih dela itd. i sve to na duži rok – dok ne smisle neku novu laž, koja će ionako biti raskrinkana uskoro.

Gospodine ministre Dragane Jočiću, gospodine direktore BIA Rade Bulatoviću: ili recite nešto, ali zaista nešto konkretno, ili – podnesite ostavke. Uzgred: sve i da podnesete ostavke, to vas ne oslobađa obaveze da jednoga dana ispričate šta se zaista desilo ne samo te večeri nego i inače tokom vaših mandata na čelu policije i BIA.

Dakle: bolje recite odmah i sve; biće vam lakše.