Ministar kao svedok

Najznačajnija prošlonedeljna vest iz Haga trebalo je da glasi otprilike ovako: ministar pravde Srbije Zoran Stojković preneo je Sudskom veću Haškog tribunala garancije Vlade Srbije za privremeno puštanje na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića Frenkija, a tamošnje Tužilaštvo oštro se usprotivilo zahtevu da bivši čelnici Službe državne bezbednosti sačekaju početak suđenja van zatvora u Ševeningenu. Sa stavom Tužilaštva složile su se i sudije koje su podsetile ministra Stojkovića da je pre samo desetak dana predsednik Haškog tribunala Teodor Meron, zbog nesaradnje zvaničnog Beograda sa ovim sudom, prijavio Srbiju i Crnu Goru Savetu bezbednosti UN-a, odnosno da se na teritoriji SCG nalazi 16 osoba koje je Tribunal javno optužio za ratne zločine i da je u takvoj situaciji gotovo nepristojno pitati Hag za bilo kakve ustupke. Pogotovo za privremeni odlazak kući dvojice optuženih koje je, prema nekim informacijama iz samog Haga, prošlog marta u toku akcije Sablja, upravo taj zvanični Beograd izgleda preporučivao i nudio tamošnjem Tužilaštvu kako bi ih zbrinuo u nekom zatvoru.

O tome da su Stanišić i Simatović „ponuđeni“ Hagu od strane Beograda pisao je pre nekoliko meseci „Njujork tajms“, čija se novinarka Marlis Simons pozvala tada na reči glavne haške tužiteljice Karle del Ponte. Gospođa Del Ponte je za ovaj list objasnila da su je srpski zvaničnici tokom akcije Sablja zvali i pitali za pomoć jer protiv dvojice bivših čelnika tajnih službi iz Miloševićevih vremena nisu imali dovoljno dokaza za podizanje „domaće optužnice“ zbog veza sa organizovanim kriminalom, a nisu želeli ni da ih tek tako puste na slobodu. Sugerisali su joj da možda proba ona. Gospođa Del Ponte je takođe priznala da se njeno Tužilaštvo zaista odavno zanimalo za Stanišića i Simatovića, ali da je istraga bila daleko od kraja. Zato je naredila da se istraga ubrza pa je Stanišić u Hag stigao u maju, a Simatović mesec dana kasnije posle operacije i kratkog oporavka koji je imao u Beogradu. Ovu tvrdnju iz „Njujork tajmsa“, da su dvojica najvećih „rizničara tajni“ iz Miloševićevih vremena, u čijim se haškim optužnicima danas pominje odgovornost za osnivanje, obučavanje, opremanje i starateljstvo nad raznim „tigrovima“ i „crvenim beretkama“ odgvornim za smrt oko 700 ljudi u Hrvatskoj i BiH, zapravo nuđena Hagu, niko nikada nije demantovao.

Umesto vesti da su garancije srpske vlade za privremeno puštanje na slobodu Stanišića i Simatovića odbijene, vest iz Haga u međuvremenu je postao sam ministar Zoran Stojković. Njegov posao bio je da prenese garancije iz Beograda, ali mu je u sudnici prvo ponuđeno da položi zakletvu kao svedok da bi kasnije bio izložen i unakrsnom ispitivanju. U Hagu su brzo objasnili da tako nešto nije baš uobičajeno, ali ni proceduralno sporno. Sam ministar je kasnije priznao da je u njegovom slučaju napravljen presedan i da je, protiv svoje volje, uguran u jednu prilično neugodnu situaciju da se u sudnici pojavi kao svedok. Učinio je to da bi „pokazao dobru volju“ i spremnost države da sarađuje s Hagom. Ministra su u haškoj sudnici, inače, pitali kako njegova vlada uopšte može da pruži bilo kakve garancije da će se optuženi, ako budu privremeno pušteni kući, vratiti u Hag, kada istovremeno ne hapsi i ne isporučuje četiri generala optužena za zločine na Kosovu. Stojković se tu pozvao na nepostojanje Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, koji će, kako je obećao, biti formiran, pa ćemo onda kao država ispuniti obaveze prema Tribunalu. E, sad, kada će to biti, nije baš sasvim jasno. U svakom slučaju, predsednik državne zajednice SCG Svetozar Marović objasnio je sutradan u intervjuu AP-u da su generali po svemu sudeći „mirni“ dok u Srbiji ne prođu predsednički izbori. Kasnije bi, ako ne bude njihovog dobrovoljnog odlaska u Hag, moglo da usledi i „postupi po naređenju“. Ministra Stojkovića su u Hagu takođe pitali i zašto po sudovima u Beogradu šetaju momci u majicama JSO-a i da li je tačno da će iz zatvora uskoro biti pušten „gospodin Legija“ (eto odakle dolazi to „gospodin“, baš kao i prošle godine kada je tužilac Džefri Najs pitao jednog svedoka da li je Franko Simatović izvukao iz zatvora na Kosovu „gospodina Pacova“ i rasporedio ga u neku vojnu jedinicu).

Naknadno se ispostavilo da ministar zaista nije morao da polaže onu zakletvu za svedoke i bude izložen unakrsnom ispitivanju. Kada je prošle godine tadašnji pomoćnik saveznog ministra pravde Nebojša Šarkić doneo slične garancije u Hag za privremeno puštanje na slobodu generala Dragoljuba Ojdanića i Nikolu Šainovića, Tužilaštvo je takođe pokušalo da ga pretvori u svedoka i unakrsno ispita, ali je sudija Ričard Mej to odlučno odbio. Ovoga puta trik je prošao na (haški) neiskusnom ministru Stojkoviću. Dobri poznavaoci haških prilika podsećaju da oko tamošnjih sudnica (to je, uostalom, zajedničko svim sudnicama) uvek ima prilično trikova i nadmudrivanja – neiskusni i nevešti ponekad odrade i ponešto što ne bi morali, pa svedoče i kada suđenje još nije počelo, čime se indirektno može poslati i poruka donosiocima garancija iz Beograda – ovo nije ništa lično, samo vas ne uvažavamo previše. Delegacija iz Beograda se kasnije zbog ovakvog tretmana požalila i predsedniku Haškog suda Teodoru Meronu. Prvi kontakt novih republičkih vlasti sa predstavnicima Tribunala okončan je bez susreta sa glavnom tužiteljicom, gospođom Del Ponte. Iz njenog kabineta su saopštili kako su bili „neprijatno iznenađeni“ time što je minisitar pravde otkazao ranije zakazani sastanak.

To što je ministar svedočio, a ispostavilo se da nije morao, možda je i najmanji problem ove države sa Hagom. Političke igre oko formiranja novog nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom i dalje traju i pokazuju da se ovde malo šta promenilo – i dalje bi svi da načelno sarađuju sa Tribunalom samo pod uslovom da ih to politički ništa ne košta i ne donosi nikakve rizike. U nedavno objavljenim sećanjima jednog nekada visoko rangiranog policajca postoji detalj koji pokazuje kako su u nedavnoj prošlosti političari davali mig za „prigodna“ haška hapšenja uglavnom uoči putovanja neke visoke državne delegacije za Vašington. Ili, još bolje, dok je delegacija na putu. Putovaće se valjda i posle izbora.