Minhen–Beograd via Berkovići

Kome je do simbolike može da je traži. Tačno godinu dana posle izbora na kojima je Slobodan Milošević poražen, 24. septembra 2001. u Budimpešti, na 70. zasedanju Generalne skupštine Interpola, posle skoro decenijske izolacije, Jugoslavija je kao 178. zemlja članica ponovo primljena u članstvo najvažnije međunarodne policijske organizacije. Na tajnom glasanju, od 107 prisutnih, za ovu odluku glasalo je 96 delegacija, pet je bilo protiv, a šest delegacija se uzdržalo. Savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković je razloge za glasanje protiv uključivanja Jugoslavije u ovu instituciju protumačio da je „verovatno bilo i političkih razloga. Ili, jednostavno, zato što se glasa daljinskim upravljačima, pa možda neko nije znao da ih koristi“. Povodom obaveza koje proizlaze iz pristupanja Interpolu kao najintrigantnije pomenute su dve. Prvi je slučaj „vukovarske trojke“, jer će upravo preko Interpola biti prosleđene haške poternice za srpskim generalima Šljivančaninom, Mrkšićem i Radićem, i drugi, koji se najdirektnije tiče naših građana je – problem oko ukradenih automobila.

„Od danas nikome ne preporučujem da kupuje automobil za koji nije siguran da postoji čista i ispravna dokumentacija, čak i ako je taj automobil registrovan kod nas“, rekao je tim povodom ministar Živković. Ministar je još izjavio da se procenjuje da se kod nas nalazi oko 100.000 automobila ukradenih u Evropi, ali i da se, po procenama grupacija osiguravajućih društava iz Nemačke, u Jugoslaviji nalazi 130.000 automobila ukradenih samo u Nemačkoj. Mnogi ove brojke ocenjuju kao nerealne, a kao najverovatniju navode procenu da se radi o 30.000 ukradenih automobila. Nekoliko dana potom, Milan Obradović, šef jugoslovenskog Nacionalnog biroa Interpola, spustio je loptu izjavivši da je trgovina kradenim vozilima samo jedan segment organizovanog kriminala, i da u Budimpešti niko nije ni pomenuo ukradena vozila kao problem. „Uvođenjem novog informacionog sistema pitanje ukradenih vozila počinje da se rešava polako, kroz svakodnevne aktivnosti policije. Mi nećemo sklapati nikakve ugovore ili amnestirati kradljivce automobila, a pitanjem sadašnjih vlasnika ukradenih vozila će se, kroz redovnu proceduru, baviti policija i pravosuđe.“

Kako su se krali i preprodavali automobili, šta će biti s njima, a šta sa njihovom vlasnicima?

PILIĆARI I TIPERI: Auto-kriminal je najorganizovaniji vid kriminala posle ilegalne preprodaje narkotika. On zahteva ljude sposobne da brzo, u najboljem slučaju za manje od minute, ukradu vozilo, zatim one koji falsifikuju dokumentaciju i one koji ga plasiraju na tržište. Prvi u ovom lancu, „terenci“, po pravilu mlađe osobe, za obijanje i krađu dobijaju od 1000 do 2000 nemačkih maraka po vozilu, dok veći deo novca zarađuju naravno oni koji automobile preprodaju.

Postoji nekoliko vrsta lopova i nekoliko tipova krađe. Prvi su tzv. pilićari, koji rade „na malo“, i to samo u otadžbini. Oni kradu automobile, ali se ne usuđuju da ih preprodaju, već ukradena vozila rastavljaju i prodaju kao auto-delove. Drugi su oni koji kradu ovde da bi auto potom prebacili preko granice, najčešće preko Crne Gore prema Albaniji i Kosovu, gde se bez problema obavlja njegova registracija i gde ne postoji bilo kakva kontrola. Ukradeni automobili odlaze i prema Rumuniji, Bosni i Bugarskoj.

Često se dešava da se skuplji automobili pre krađe „tipuju“, pa se kradu po narudžbi. U tom slučaju lopovi imaju svoju obaveštajnu službu. „Kada vidiš npr. mercedes na ulici, preko svojih veza u policiji, ili još bolje u nekom osiguravajućem društvu, pomoću tablica saznaš ko je vlasnik automobila, a bitno je da nije pub, gangster ili neka zverka“, priča nam jedan „obavešteni“. „Na taj način dobiješ sve podatke o vozilu, broj motora, datum prve registracije, godište, broj šasije i onda spremiš papire. Kada sedneš u njega, važno je samo da ga ne lomiš, za šta postoje već isprobane tehnike koje se primenjuju u zavisnosti od tipa vozila i vrste zaštite. Za nešto više od pola sata ti si u inostranstvu. Ne postoji ta potraga koja će te za tih pola sata uloviti. Tako se najčešće radi.“

RUSKE I ANADOLSKE STEPE: Treća vrsta kriminalaca su dobro organizovane i opasne grupe sa veoma razrađenom šemom i pravcima delovanja koji se granaju duž cele Evrope. Oni pripadaju mreži organizovanog kriminala, za koju se posebno interesuje Interpol. Naravno, novac koji je u igri je ogroman.

Godišnje se u Evropi ukrade preko pola miliona vozila, a njihova ukupna vrednost se procenjuje na između 20 i 30 milijardi nemačkih maraka. Već dugi niz godina po broju ukradenih vozila na prvom mestu nalazi se Nemačka, gde se brojke kreću od oko 100.000 vozila godišnje (samo u Minhenu godišnje oko 8000). U Nemačkoj se može čuti i sledeći vic: na pitanje zašto Velika kola (sazvežđe) nemaju točkove odgovor je – ukrali ih Poljaci. Poljska je najveće evropsko crno tržište automobila koje proguta preko trećine ukradenih automobila u Evropi. Daleko iza Poljske slede Mađarska, Češka i Italija. Naravno da lanci organizovanog kriminala imaju duge pipke, pa se sluti da su ove zemlje za ukradene automobile samo stanice na putu ka velikom i divljem tržištu zemalja bivšeg SSSR-a na kojem većina automobila i završi, ali i ka nekontrolisanom azijskom tržištu. Obavešteni tvrde da je i jugoslovenski auto-mafijaški lanac uključen u ovakve transakcije. Ili je barem bio, pošto se nezvanično može čuti da su glavni igrači u ovom poslu shvatili da je 5. oktobar označio kraj perioda „prvobitne akumulacije kapitala“ i da su posle ovog datuma, kao uostalom i drugi iz sivih i crnih „kriminogenih zona“, počeli svoj ogromnan kapital da ulažu u legalne i zakonite poslove.

Najčešći i najlakši način krađe evropskih automobila je tzv. skidanje sa osiguranja. Zapadnoevropski vlasnik proda svoj auto daleko ispod realne cene, zatim prijavi krađu i naplati novac od osiguranja. Automobil odlazi u Jugoslaviju, gde se preregistruje i sređuju se papiri. Važna stavka u preregistraciji su odgovarajući kupoprodajni ugovori, koji se čak i preko oglasa mogu nabaviti. Ovi ugovori se prevode, auto se preregistruje i preprodaje. U slučaju administrativnih komplikacija, ono što ne može da se „završi“ u Beogradu, može u Požarevcu, Šapcu ili Pančevu. Zbog odsustva komunikacije sa Interpolom ovakav automobil bilo je teško proveriti. Kako naši anonimni izvori u Dunav osiguranju kažu, dešavalo se čak da su ovakva vozila dolazila kod njih sa urednim papirima, dobijala kasko osiguranje na njegovu tržišnu vrednost, da bi odmah sutradan bila prijavljivana krađa i tako se automatski dobijalo pravo na odštetu.

Druga varijanta je da se auto ukrade, npr. u Nemačkoj, a zatim se sa lažnim tablicama kroz Evropu bez granica bez problema doveze do Jugoslavije. Na našoj granici se ili ide na sreću sa potplaćivanjem carinika koji inače retko zagledaju saobraćajnu dozvolu, ili se ide na već ustaljenu i uigranu šemu. Zatim se prave lažna vozačka i saobraćajna dozvola u koje se posle prodaje upisuju podaci. Izmena broja motora i šasije je komplikovana i nesigurna.

Automobili poreklom iz Zapadne Evrope se rastavljeni (mercedesi i golfovi su naročito zahvalni za ovu operaciju), posle delikatnog „pranja“ papira, uz odgovarajuću novčanu nadoknadu prodaju u Srbiji, ali takođe u popriličnom broju nestaju u pravcu Bugarske, Albanije i negde dalje, ka ruskim i anadolskim stepama.

GOSPODA LJUDI: Doskora, domaće crno tržište automobila imalo je dve važne filijale – crnogorsku i srpsku. Iako je jedan od nezvaničnih crnogorskih turističkih slogana glasio „dođite da letujete na Crnogorsko primorje, vaša vozila su već tamo“, istina je da je Crna Gora uglavnom snabdevala tržište Srbije automobilima kradenim u Evropi, mada su transakcije išle u oba smera. Za Montenegro connection dugo su značajan punkt bili Berkovići, malo hercegovačko mesto na samoj granici između Republike Srpske i Federacije BIH, jedno vreme najveća pijaca ukradenih automobila u Evropi o kojoj je pisala i zapadnoevropska štampa. Tamo su prodavana vozila, na stotine modela, bez ikakvih papira i dokaza o poreklu. Ti automobili su zatim prevoženi u Crnu Goru i registrovani uz vrlo „fleksibilnu“ proceduru, naravno bez provere porekla vozila. Većina tih automobila je onda prodavana u Srbiji, gde se obavljala famozna „preregistracija“. Problem pri preregistraciji ovih automobila bio je tzv. antidatiranje ugovora. Odluke o preregeristraciji zavisile su od datuma zaključivanja kupoprodajnog ugovora, a kako je put vozila Nemačka-Crna Gora-Srbija zahtevao vreme, agencije za prevod vlasništva pravile su mahinacije sa datiranjem ugovora, što se plaćalo i nekoliko stotina maraka. Utvrđivanje porekla automobila, pored nemogućnosti pristupa Interpolovim bazama podataka, dodatno je bilo otežano odsustvom saradnje srpske i crnogorske policije koja se poslednjih godina svodila na razmenu čestitki za Novu godinu, kao i odsustvom ozbiljne saradnje među osiguravajućim društvima između dve federalne jedinice. Za kriminalce takav ambijent predstavljao je svih ovih godina pravi raj.

Ovih „preregistracija“ bilo je više, i dozvola za njihovo obavljanje dolazila je sa političkih mesta odlučivanja. Treba još reći da su Srbi, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Albanci i ostali sve vreme rata i posle njega održavali kontakte i uspešno razvijali narečeni biznis. Osim Berkovića, trampa ili prodaja automobila obavljala se i u Mađarskoj i drugde u pograničnim delovima Bosne. Kako sve to danas u praksi izgleda ispričao nam je jedan novopečeni vlasnik najverovatnije ukradenog auta, koji je kao i većina naših sagovornika iz razumljivih razloga želeo da ostane anoniman: „Ja sam svoj auto kupio u martu ove godine u Lončarima (BIH). To mesto je samo toponim, tu ne postoji ništa – jedna livada koja se tako zove i gde se trguje automobilima. Ne znam da li je moj auto ukraden ili nije. Kada sam ga kupio, još mu je važila nemačka registracija, a kupio sam ga od jednog Hrvata iz Tuzle. Pošto smo se dogovorili za kupovinu, ja sam mu dao predujam i ostavili smo auto u prostoru ograđenom žicom, gde parking košta dve marke na dan. Čuvar je imao instrukcije da jedino ja mogu podići auto. Našli smo se tri dana kasnije, koliko je njemu trebalo da doveze druga kola iz Nemačke na prodaju. On je tamo odjavio automobil i meni vratio odjavljenu saobraćajnu dozvolu. Ja sam onda uzeo odjavljene nemačke papire, došao u Beograd i za automobil koji je tada bio u Bosni uradio ilegalni tehnički pregled za 150 DM. Sa svim tim papirima i prevodima otišao sam u policiju, dobio tablice, uplatio žutu kartu, otišao za Bosnu, zašrafio registracije i dovezao se ovde kao gospodin čovek.“

„SAVESNI KUPCI„: Šta će biti sa ukradenim automobilima? Ministar Živković kaže da će oni koji su krali automobile biti kažnjeni (naravno), a da za građane koji voze ukradeni auto postoji nekoliko varijanti u kojima će biti primenjena rešenja iz drugih istočnoevropskih zemalja. Kakva će biti ta rešenja još se ne zna, ali izgleda da neće biti kao u Češkoj, kada su iz Interpola podvukli crtu i rekli: ovo do sada puj pike ne važi, ali od sada pazite šta radite. Jedna od mogućnosti je sklapanje ugovora između zapadnoevropskih osiguravajućih društava i države po kojem država u kojoj se nalaze ukradeni automobili isplaćuje osiguravajućim društvima odštetu ukoliko se ustanovi da su ona prethodnim vlasnicima isplatila osiguranje zbog krađe. To bi značilo da bi onda država od vlasnika kradenih automobila tražila da joj ovi refundiraju isplaćeni novac.

Vlasnici automobila mogu da se pozivaju na pravnu začkoljicu poznatu pod nazivom „savestan kupac“. Pod „savesnim kupcem“ pravno se podrazumeva onaj koji može da dokaže da je svoje vozilo platio po tržišnoj ceni i da je kod policije proverio ispravnost broja motora i šasije i eventualno postojanje poternice. Kako policija od Interpola nije dobijala podatke o vozilima ukradenim u evropskim zemljama za vreme dok je bila izopštena iz ove institucije, najveća nada za vlasnike je kupoprodajni ugovor i broj koji stoji u njemu koji treba da odgovara tržišnoj vrednosti automobila. Ovi ugovori su se, naravno, mogli pravovremeno falsifikovati i to veoma jednostavno, tako da će „obazrivi kupac“ koji je to na vreme uradio moći relativno lako da pređe u kategoriju „savesnog“. Šta će biti sa „savesnim kupcem“ još se ne zna, ali će mu verovatno biti omogućeno da uz neku doplatu zadrži auto. Ukoliko se ipak pri kontroli automobila ispostavi da se radi o ukradenom vozilu i zapleni ga policija, iako je vozilo osigurano, vlasnik neće imati pravo na potraživanje odštete, kažu nam u Dunav osiguranju.

„Mi čekamo na zvaničan stav Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova povodom potraživanja ukradenih vozila kod nas“, kaže za „Vreme“ kapetan Branko Božić, šef Odseka za suzbijanje delikta na motornim vozilima u MUP-u Srbije. „Najverovatnije, bićemo prinuđeni da na zahtev Interpola počnemo da vraćamo ukradena vozila, kao što će i oni vraćati nama naša ukradena vozila. Verujem da će i osiguravajuća društva sklapati određene ugovore sa trenutnim vlasnicima vozila, koja su sada stara četiri-pet godina. Tako bi došlo do nekih pravnih poravnanja i legalizacije takvih vozila, ali vlasnici će u svakom slučaju morati da plate izvesnu sumu novca.“