Milankovićevom, nizbrdo

Novi Sad nema ulicu Milana Konjovića. Nema ni trg Borislava Pekića. Ne postoji neka javna površina koja se zove po Vojislavu Despotovu ili Dušku Trifunoviću koji su tu živeli, ali je zato ovaj grad nedavno dobio ulice Veljka Milankovića i Mladena Bratića. Sigurno da ima Novosađana koji ne znaju ko su Pekić ili Despotov, ali su verovatno još brojniji oni koji jedva da su čuli za Milankovića ili Bratića. Stanovnici Novog Sada koji bi slegnuli ramenima na pominjanje ovih pisaca, u svakom slučaju imaju više razloga da brinu zbog pukotina u obrazovanju, jer su dvojica ratnika koji su stekli svoje ulice daleko poznatiji u Bosni i Hrvatskoj nego u Srbiji. Poznatiji po zlu, dakako, ali to nije smetalo Komisiji za nazive delova naseljenih mesta i javnih službi da na poslednjoj sednici jednoglasno usvoji predlog kojim se odaje priznanje ovim borcima poslednjeg rata koji su poginuli u Hrvatskoj.

Veljko Milanković, po kome bi trebalo da se zove novosadska ulica Klisa V, rođen je na dalekoj bosanskoj planini Vučjak u blizini Prnjavora 1955. godine, ali se o njemu ništa nije znalo dok početkom 1991. godine nije stigao u kamp kapetana Dragana kod Knina. Ni tada se ovaj saobraćajni tehničar i privatni preduzetnik nije previše izdvajao od drugih koji su u tim smutnim vremenima tumarali Krajinom, tako da se za njega prvi put čulo kada je u svom rodnom kraju formirao paravojnu jedinicu Vukovi s Vučjaka. Nestrpljiv da u Bosni sprovede ono za šta se pripremao, Milanković je često prelazio Savu, gde je sa svojom jedinicom vršljao po zapadnoj Slavoniji.

GENERAL U TENKU: Negde u to vreme počeo je opšti napad na Vukovar u kome je učestvovao Novosadski korpus na čijem se čelu nalazio general Mladen Bratić. Nakon danonoćnih napada na grad koji se grčevito opirao ulasku srpskih snaga, usledila je bitka za Lužac, jednu od strateški najznačajnijih tačaka u odbrani grada. Pomalo neobično za jednog visokog oficira, u jednom od tenkova našao se i sam Bratić. Odbrana Vukovara presečena je od Lušca prema Dunavu, ali general nije stigao da proslavi zauzimanje ruševina grada. Bratić je poginuo 4. novembra 1991. predvodeći tenkovsku posadu u napadu, zbog čega bi novosadska ulica Nova 108 trebalo da ponese njegovo ime.

Za to vreme je u Hrvatskoj vojevao Veljko Milanković, čije je borce civilno stanovništvo upamtilo pre svega po amblemu vuka koji su nosili na rukavima. Ova jedinica je učestvovala u borbama oko Jasenovca, Pakraca i Okučana, ali je ključne bitke vodila tokom probijanja koridora od Modriče do Bijeljine. U okolini Benkovca njihovog vođu je zadesila smrt. Milanković je teško ranjen kod sela Kašići 4. februara 1993, preminuo je na VMA, ali je njegov lik osvetlilo suđenje Slobodanu Miloševiću gde je njegova jedinica u više navrata pominjana zbog granatiranja sela, organizovanja logora u Prnjavoru i proganjanja civila.

BULEVAR ADOLFA HITLERA: Ti događaji su, međutim, dobili sasvim drugačije značenje za člana novosadske Komisije za nazive Đurđa Jakšića, koji je i predložio da Milanković dobije svoju ulicu. Za njega je komandant Vukova bio „veliki vitez rata“, „koji je stizao prvi gde god je bilo vruće“. Ostali članovi Komisije priklonili su se ovom mišljenju, tako da se niko nije ni osvrnuo na želje stanara Klise V da se njihova ulica zove Diogenova, Ulica maslačka ili Dobre nade.

Kada su poslanici u novosadskoj skupštini shvatili da će Novi Sad dobiti ulice komandanta Vukova i napadača na Vukovar, nastala je prava pometnja među opozicionim partijama. Članovi Lige socijaldemokrata upozoravali su da ni „Minhen nema bulevar Adolfa Hitlera“, dok su poslanici Demokratske stranke ponavljali da je sramno da ulice nose nazive po vođama paravojnih formacija. Uz buku, galamu i uzajamna vređanja poslanika, opozicionim partijama je u jednom trenutku uspelo da prekinu sednicu, ali su odluku o preimenovanju ulica ubrzo potvrdili odbornici vladajuće koalicije koju čine Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i Demokratske stranke Srbije. Uzalud su nakon toga nevladine organizacije iz Novog Sada upozoravale da je to „ruganje u lice građanima i žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije“ i „slanje poruke da se nasilje i zločin isplate“. Niko od republičkih čelnika nije se ni osvrnuo na ovu odluku, što ne znači da je taj događaj promakao i vlastima susednih zemalja.

PROTESTNA NOTA: Svega nekoliko dana nakon zasedanja novosadske skupštine, u kabinetu ministra spoljnih poslova zazvonio je telefon. Na liniji je bio hrvatski amabasador Tonči Staničić. Budući da je Vuk Drašković bio, navodno, zaokupljen poslovima oko spasavanju Kosova, njegovom pomoćniku Radojku Bogojeviću preostalo je jedino da primi protestnu notu, promrmlja kako mu je žao i da pokuša da objasni kako potez novosadskih vlasti nema veze sa državnom politikom. Nove nazive ulica zapazila je i misija OEBSA-a, koja je upozorila da je imenovanje u suprotnosti s procesom uspostavljanja „pravde za sve žrtve ratnih zločina“ i „potrebom regionalnog pomirenja“.

Koliko god je ova stvar bila iznemirujuća za susede i strance, nešto slično se moglo i očekivati, s obzirom na to da u Srbiji ne postoji istorijsko tumačenje devedesetih. Stoga niko ne može pouzdano da kaže da li su ti ratovi bili agresorski, oslobodilački, domovinski, odbrambeni, građanski… ili nešto treće, i kakva je bila uloga Srbije u svemu tome. No bez obzira na to što u školskim udžbenicima i dalje nedostaje ta lekcija, ministru za lokalnu samoupravu Zoranu Lončaru, koji bi trebalo da potvrdi odluku novosadske skupštine, neće biti teško da presudi: biće mu dovoljna trunka empatije koja će omogućiti da vidi da li bi Milankovićevom ili Bratićevom želeo da prošeta neko iz Osijeka i Tuzle, gradova sa kojima je Novi Sad potpisao Sporazum o međuetničkoj saradnji, koji je pre svega trebalo da prikrije ožiljke poslednjeg rata.