Opis ulaska na Staro sajmište švajcarskog putopisca Nikole Buvijea nastao je 1953. godine, kada su na putu za Indiju on i njegov prijatelj, slikar Tjeri Verne, nekoliko meseci tu živeli. Danas deluje kao da je vreme na Starom sajmištu stalo. Šipražje i korov su još tu, na oguljenim zidovima paviljona progledale su cigle; prozori „baraka usijanih od dnevnog sunca“ su uglavnom u jadnom stanju, jedino što danas ponegde sa njih vise klima-uređaji. U septembarskom danu punom svetlosti, neki prizori sa Starog sajmišta deluju gotovo idilično. Ispred jedne od kućica sa krovom od lesonita, pored minijaturne baštice sa cvećem, sedi starija žena i na raspaljenoj vatri kuva džem u velikoj šerpi.
Buvije kaže da se „džungla povijuša, zvončića, divljih izdanaka korova pela uz opustošene zgrade i u svoju zelenu tišinu utapala izbe i bivake koji su prosto izbijali svuda unaokolo“. Izbe i bivaci su još tu, obrasli zelenilom, ali neke stvari su se promenile. Na Sajmištu je tiho, ali huk automobila dopire sa Brankovog i Starog mosta; kroz drveće se nazire tržni centar Ušće, saloni automobila, u sklopu jednog od paviljona raširio se „centar za gume i felne“. Na žicama razvučenim na praznom prostoru usred naselja suši se veš, iza koga se vidi puna bašta restorana „So i biber“. U blizini te bašte na betonskom postolju je crna mermerna ploča na kojoj piše: „Na prostoru Starog sajmišta nemački Gestapo osnovao je 1941. godine logor ‘Sajmište’ u kome je, uz pomoć domaćih izdajnika, svirepo mučeno i ubijeno preko 40.000 ljudi iz svih krajeva naše zemlje.“
Prvi beogradski sajam otvoren je 11. septembra 1937. Obuhvatao je dvadesetak hektara na levoj obali Save, na tadašnjoj periferiji grada, kraj novoizgrađenog Mosta kralja Aleksandra. Na sajmu su Beograđani imali priliku da vide šta je novo u svetskoj privredi i kulturi, modna i sportska dešavanja. Prvi televizijski program na Balkanu je sa tog mesta emitovao holandski Filips 1938. godine; čehoslovačka Škoda je konstruisala toranj visok 74 metra, koji je korišćen za obuku padobranaca iz svih delova zemlje.
MUČNA ISTORIJA
Idila je kratko trajala, Sajam je napušten pošto su nemački avioni bombardovali Beograd 6. aprila 1941. godine, a okupatori su nekadašnjem Sajmištu brzo pronašli novu namenu. Tu su napravili Jevrejski logor Zemun (Semlin Judenlager), u kome se od decembra 1941. do kraja aprila 1942. našlo oko 7000 ljudi, gotovo polovina jevrejske populacije u Srbiji. Mahom su u pitanju bili žene, deca i stari, većina muškaraca Jevreja je već bila streljana. Mučenja, pogubljenja, smrt od gladi i hladnoće bili su svakodnevica u nekadašnjim sajamskim paviljonima. U proleće 1942. godine, za nepuna dva meseca gotovo svi zatvorenici pobijeni su u „dušegubkama“, specijalnim kamionima u čiju unutrašnjost su se sprovodili izduvni gasovi.
Pošto su rešili „jevrejsko pitanje“ u Nedićevoj Srbiji i proglasili je prvom teritorijom pod nacističkom okupacijom koja je „očišćena od Jevreja“, nacisti su od Sajmišta napravili Anhaltelager, prihvatni logor za ratne zarobljenike, taoce, prinudne radnike. Istoričari kažu da je između maja 1942. i jula 1944.. preko 30.000 ljudi prošlo kroz logor. Više od 10.000 je umrlo od bolesti, gladi, iscrpljenosti, ili su ih ubili nemački stražari. Prilikom bombardovanja Beograda od strane Saveznika u aprilu 1944. godine bombe su pogodile i Sajmište, poginulo je između 80 i 120 logoraša. Logor je zvanično napušten 26. jula 1944.
Kada se završio Drugi svetski rat, porušeni su Sajamski paviljoni oštećeni u bombardovanju i borbama. U preostale je 1948. godine smešten štab radne akcije kojom se gradio Novi Beograd, da bi 1951. paviljoni ovog „kobnog mesta“ (Buvije) bili pretvoreni u stanove za socijalno ugrožene ili dati na korišćenje Udruženju likovnih umetnika Srbije.
KREMATORIJUM I BOLNICA – RESTORAN I SPORTSKI CENTAR
Od tada, ovo mesto kao da je potonulo u zaborav, iz koga povremeno izlazi kroz predloge, rasprave, zaključke, apele da se nešto sa njim učini (videti okvir). I pored toga, na nekadašnjem stratištu decenijama se ništa ne menja, ili gotovo ništa. Staro sajmište se ponovo našlo u centru pažnje ovih dana, posle medijskih priloga o novinama koje se tamo dešavaju. Gnevnu reakciju javnosti sada je izazvala vest da je u paviljonu Zadužbine „Nikole Spasića“, bivšoj logorskoj bolnici, otvoren privatni sportsko-rekreativni centar „Posejdon hol“, mada je Paviljon u vlasništvu firme „Posejdon“ još od 1998. Vlasnik „Posejdona“ Miodrag Krsmanović za medije je izjavio da je njegova firma kupila paviljon od Zavoda za izgradnju grada za tadašnjih dva miliona maraka, da je objekat upisan u zemljišne knjige kao vlasništvo „Posejdona“, i da je u rekonstrukciju mnogo uloženo. On kaže i da je na ranije proteste javnosti na vesti da se na pomenutom prostoru održavaju koncerti odmah odustalo od tih programa, ali da mora nečim da se bavi. Pominje i da su Gradu već više puta bezuspešno predlagali dogovore oko obeštećenja, i da država može da kupi objekat onako kako ga je prodala ako joj je bitan.
Predstavnici Poslovnog prostora Novi Beograd kažu da je prostor na kome je restoran „So i biber“, inače mesto gde je nekada bio krematorijum, u fondu opštine izdat Udruženju za kreativnu edukaciju dece i omladine 2008. godine. Pošto je utvrđeno da se koristi u druge svrhe, a zakupac ni nakon više upozorenja nije prostor priveo nameni, ugovor je u maju 2009. raskinut, predmet za iseljenje prosleđen je javnom pravobranilaštvu i čeka se okončanje procesa.
Gradske vlasti tvrde da je Beograd rešen da nastavi poslove na rekonstrukciji Starog sajmišta, da su ti poslovi praktično započeti raspisivanjem tendera za tehničku rekonstrukciju, adaptaciju i sanaciju Centralne kule, što će biti i začetak budućeg memorijalnog kompleksa na ovom mestu. Ruben Fuks, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije i član komisije za Staro sajmište grada Beograda, kaže za „Vreme“ da bi ta komisija trebalo da pruži programski okvir za funkcionisanje spomen-područja. „Pokrenute su akcije, preliminarne stvari, osnovna namera je da se ceo memorijalni centar zaštiti posebnim zakonom kao područje posebnog državnog značaja. Nacrt zakona o memorijalnom centru Staro sajmište ići će pred parlament. Ambicija komisije je da ovo pitanje iz nadležnosti grada postepeno pređe u nadležnost države.“
On kaže da je intencija da kompleks bude sastavljen od nezavisnih, a međusobno povezanih delova koji bi obrađivali teme genocida nad Srbima i Romima i holokausta nad Jevrejima. „Želja jevrejske zajednice je da joj se dodeli bivši nemački paviljon, a u njemu bi bio memorijal holokausta nad Jevrejima na teritoriji današnje Srbije. Svi su saglasni sa osnovnim namerama, da bi kompleks sa jedne strane imao komemorativnu funkciju, a sa druge bi to bio edukativni centar koji bi promovisao toleranciju, prikazujući posledice intolerancije, poput ksenofobije, antisemitizma i ostalih oblika ideološke netrpeljivosti,“ navodi Fuks, dodajući da su za sada u pitanju okvirni zaključci.
Čini se da najveći problem Starog sajmišta nije što se u njemu sada nalaze restorani, teretana, auto servis, prodavnice. Oni su očigledno tu uz kakve-takve dozvole svih vlasti u prethodnim decenijama, baš kao i stotinak porodica koje stanuju u nekadašnjim paviljonima smrti. Mnogo veći problem je što vlasti decenijama ravnodušno zaobilaze ovo mesto kao da je nevidljivo. Paradoksalno je da je Sajmište tridesetih godina prošlog veka, kada je napravljeno, bilo mnogo uređenije nego danas, iako se tada nalazilo na rubu grada, a danas u njegovom centru. Pritom, nevidljivost Starog sajmišta nije samo fiktivna. Sa obale Save okićene splavovima i prošarane biciklističkim stazama koje prolaze preko uredno podšišane trave, niko ne bi mogao da nasluti da se par stotina metara dalje, iza drveća i šiblja isprepletenog sa korovom, krije „komad zemlje“ sa tako jakim simboličkim značenjem.
Na osnovu odluke Skupštine grada Beograda, leva obala Save je proglašena za „Spomen-obalu“ 1965. godine. Prva spomen-ploča je podignuta 1974, da bi kasnije bila uklonjena i zamenjena novom, sa istim natpisom, koja i danas stoji. Sajmište je proglašen za kulturno dobro 1987, iz osamdesetih potiče ideja da se uredi tako da evocira tri važne faze ovog mesta, predratnu, ratnu i vreme odmah posle rata, kada su na njemu stvarali i neki značajni umetnici. Na početku devedesetih, zapenušani srpski i hrvatski šovinisti koristili su Staro sajmište da bi u raspravama dokazali da je druga strana „oduvek genocidna“. Detaljni urbanistički plan kompleksa je donet 1992. godine, ali ni do danas nije realizovan. Tih godina je najavljivano da bi tu mogao biti napravljen „srpski Jad Vašem“, muzej genocida posvećen stradanju Jevreja, Srba i Roma u NDH.
Gradske vlasti tvrde da je od 2003. godine postojala ideja da se ovaj kompleks uredi, ali da je najveći problem bio da se dobiju relevantni podaci ko ima prava da bude u objektima na Sajmištu, a ko je bespravno useljen, kao i da se utvrdi kakav je status tog zemljišta, jer su pod ingerencijama grada samo Centralna kula, italijanski i čehoslovački paviljon. U Narodnom muzeju je 2006. godine održana manifestacija „Staro Beogradsko sajmište 3+1: sajmište, stratište, utočište“, upućen je apel da se Sajmište obnovi i da mu se vrati izgled iz 1941. Opština Novi Beograd donela je 2008. odluku da se na mestu logora izgradi Muzej holokausta. Okosnicu budućeg uređenja bi trebalo da predstavlja „memorijalni muzej sa usklađenim kompatibilnim sadržajima okolnih objekata“.
