Gromoglasno najavljivani skandal s "tajnim materijalima" hrvatske policije kojih se dočepao "Nedeljni telegraf" ispao je na kraju samo kao jevtin pokušaj prenošenja rata između dve bande hrvatskih "tajkuna" na ovdašnju "bojišnicu". Nekome je odgovaralo da "žestoko uzvrati" na prošlogodišnju duvansku aferu s Canetom Subotićem i da Zagreb proglasi "centrom balkanske mafije" umesto Beograda. Osim toga, izgleda da je postignuta srpsko-hrvatska turboskandalozna nagodba – da se gadosti i klevete koje je opasno objaviti kod kuće objavljuju preko granice
VRH LEDENOG BREGA: Policijske zaplene krijumčarenih cigareta
„Našla šljuka prdavca – dobro jutro prilike!“, kažu u Bačkoj za ovakva dobro isprovodaõisana savezništva. Našao „Globus“ „Nedeljni telegraf“, kao što je onomad zagrebački „Nacional“ našao podgorički „Dan“, pa su se advokati obogatili i opet će…
Kontekst cele ove veštačke afere zaslužuje pažnju: reč je o hrvatskoj i jugoslovenskoj medijskoj sceni; obe polako postaju žrtve ciničnih manipulatora kojima je važno samo da proizvedu aferu – ako je već nema; ili da je preko svake mere naduvaju – ako je ima. Tako nastaje „virtualna stvarnost“, paralelni svet tabloida i „turbo-ekskluzivno-skandaloznih“ nedeljnika; taj fiktivni svet jedva da ima svoj korelat u stvarnosti, ali je zato veoma zanimljiv za čitanje. Osim toga, izgleda da je postignuta srpsko-hrvatska turboskandalozna nagodba – da se gadosti i klevete koje je opasno objaviti kod kuće objavljuju preko granice. To, međutim, ne funkcioniše onako kako je planirano, kao što se vidi iz toka sudskih sporova za klevetu koje je pokrenuo Cane Subotić u Zagrebu, a Milo Đukanović u Podgorici. Mentalni sklop „turbo-ekskluzivnih“ medijskih barona tipa Pukanića („Nacional“), Pavića i Kuljiša („Globus“ grupa) i Đorgovića (NT) sklon je da olako pretpostavi kako se o „onima tamo“ može pisati šta im padne na pamet, bez ikakvih obzira prema istini, pristojnosti, čitaocima – i krivičnom pravu.
Kao što danas NT razvaljuje naslove tipa „Hrvatska na nogama zbog pisanja NT!“, tako je i Pukanićev „Nacional“ razvaljivao naslove „Đinđićeva vlada pred padom zbog pisanja Nacionala!“. Ima, međutim, razlike između svega ovoga i pisanja – na primer – „Zone sumraka“ (novine, a ne rubrika u „Vremenu“): veseljaci iz „Zone“ lepo sednu i izmisle i to je svakome jasno; dok veseljaci iz kao fol ozbiljnih nedeljnika rade na osnovu nečega; to nešto, međutim, baš nekako uvek odgovara interesima određenih centara moći. Drugim rečima, takve su novine na tržištu usluga ponuđene kome treba; odatle nemački termin s početka prošlog veka, Revolverblatt , „revolver-žurnal“ u srpskom žargonu iz vremena Pere Todorovića: nešto što se potegne i puca.
STARIDUGOVI: E, sad malo teorije zavere: kad je pre oko godinu dana Amerikancima bilo palo na pamet da malo urazume Mila Đukanovića i crnogorske independiste, ambasador SAD u svim našim zemljama i njegova supruga obratili su se svom ličnom prijatelju Ivi Pukaniću, vlasniku zagrebačkog „Nacionala“. Pukanić je tada došao u posed veoma zanimljivih obaveštajnih podataka o izvesnom Canetu Subotiću, podataka koji su mogli da poteknu samo iz neke ozbiljne i bogate obaveštajne službe. Brzopleti Pukanić poterao je svoje novinare da – uprkos boljim savetima – naprave „turboskandaloznu“ aferu, sve natežući preko svake mere ono malo indicija što su dobili i donoseći teške, pogrešne ili u velikoj meri preuranjene zaključke. Pa su tako Subotić, Đukanović, pa i Zoran Đinđić bili optuženi za organizovani kriminal, niz ubistava i za sve što je „Nacionalovom“ „trustu mozgova“ palo na pamet: Cane, Milo i Zoka pobiše pola Beograda i Crne Gore; samo im još Ivana Stambolića nisu pripisali. Jasna Babić, vrhunska novinarka, jedina se u „Nacionalu“ odupirala takvom toku stvari – dok je mogla. Površni i brzopleti Pukanić mislio je da o „onome tamo“, istočno od Lipovca, može nekažnjeno da objavi šta mu padne na pamet, kao da je o Avganistanu reč. Zagrebački sud, po tužbi Caneta Subotića, zaključio je u prvostepenoj presudi da ne može i osudio ga da plati 40.000 kuna tužitelju. Napori više policijskih agencija da Subotiću nađu dlaku u jajetu nisu uspeli, mada niko ne misli kako je Cane nasledio stotine miliona dolara od svog dede u Ubu; problem je uvek u tim stvarima dokazati osnovane sumnje, kao što ćemo i mi uskoro videti s rasvetljavanjem šverca cigareta na veliko. Cigarete su najzahvalnija roba za šverc posle heroina: ako paklo „Walter Wolfa“ na vratima Tvornice duhana Rovinj košta devet centi eurskih, a prodaje se u hrvatskoj trafici legalno za 1,8 eura, kod švercera za jedan euro, a u Beogradu za 75 centi eurskih, onda je jasno koliko se učesnika u taj fleksibilni posao ugradilo.
Pogođena strana čekala je godinu dana priliku za ovaj revanš u „Nedeljnom telegrafu“. Prilika se ukazala srećnim – mada predvidivim – sticajem okolnosti na hrvatskoj kriminalnoj sceni. Naime, tokom deset godina kleptokratsko-rodijačke vlasti HDZ-a i njegovih ogranaka u policiji, vojsci, tajnim službama i pravosuđu, desile su se istovremeno dve stvari. Kao prvo, procvetao je organizovani i zaštićeni kriminal domoljubne (srpski: patriotske) vrste: droga, reket, cigarete, oružje i ostalo podeljeno je između nekoliko pretežno zavičajnih, mada ponekad i multietničkih klanova. Kad je bara postala mala za sve te krokodile, dolazi do serije puškaranja i ubistava u Zagrebu, od 1997. do 2000, iz koje kao pobednici izlaze dva klana: bivši Bagarićev (čovek je ubijen), sada pod kontrolom Hrvoja Petrača, izuzetno inteligentnog i sposobnog „tajkuna“ (srpski: bizmismen), diskretnog operativca s prstima u mnogim (uglavnom legalnim) poslovima, čoveka kome policija i tužilaštvo nikako ništa da dokažu već godinama, ali koji ima veze svuda, poznaje svakoga, pa i Ivu Pukanića iz zagrebačkog „Nacionala“. Drugi klan je vodio Vjeko Sliško, ubijen (posle više pokušaja) pre godinu dana na javnom mestu, na Cvjetnom trgu u Zagrebu; nekako se baš desilo da je ubicu, belgijskog plaćenika, odmah u glavu ustrelio Sliškov telohranitelj, mada je ovaj bio u rukama dva čuvara banke i razoružan… Ta se drama događa usred teškog i mučnog procesa „zločinačkoj organizaciji“ u Zagrebu: reč je o rezultatu inače spektakularnog hapšenja petnaestak glavnih gangstera baš nekako pred parlamentarne izbore, krajem 1999, jednom od poslednjih pokušaja HDZ-a da sebi digne popularnost.
Druga stvar koja se desila za vakta HDZ-a – i koja je u ovoj priči od ključnog značaja – jeste temeljito čišćenje hrvatskih sudova i tužilaštava po etničkoj i po političkoj osnovi; nešto kao kod nas od 1989. Kao i kod nas, to je čišćenje ostavilo sudove i tužilaštva u potpuno upropašćenom stanju: najbolji su otišli u advokate, a ostali su nesposobni, korumpirani i početnici. Nikakvo čudo, dakle, što su se u sudnici, napravljenoj u gimnastičkoj sali zatvora u Remetincu specijalno za suđenje „zločinačkoj organizaciji“, suočili vešti, iskusni i sposobni advokati s jedne i neiskusni i nevešti tužioci i sudije s druge strane. Istražni sudija u toj stvari Radovan Ortynski konačno je postao državni javni tužilac, jer nova vlast u Hrvata nikako nije mogla da se dogovori; i to nam je odnekud poznato. Slučaj je kao tužilac dobila Dunja Pavliček-Patak, još jedna personadramatis u ovoj tužnoj priči: žena neiskusna i sklona da u panici (pošto joj je slučaj loše pripremljen) sklapa pogodbe s kriminalcima, a nad kojim pogodbama kasnije ne ume da zadrži kontrolu. Proces „zločinačkoj organizaciji“ vuče se, evo, više od godinu i po dana mučno i bolno, a na veliko uživanje optuženih i njihovih advokata, koji su dobili priliku da naplate za svoje dotadašnje muke i probleme.
PERSONADRAMATIS: Dakle, sada imamo sve aktere priče iz „Nedeljnog telegrafa“: jednog bivšeg državnog (Ortynski; podneo ostavku) i jednog županijskog (Pavliček-Patak) tužioca, oboje neuspeli i gotovi u karijerama, željni revanša; dva medijska barona željna osvete (Nino Pavić i Denis Kuljiš) zbog neprilika koje im je pre godinu dana namestio treći medijski baron (Ivo Pukanić) sa već zaboravljenom aferom Grupo, kada ih je doveo u nedoličnu vezu sa zlim duhom HDZ-a Ivićem Pašalićem i njegovim muvanjima oko raznih banaka i medijskih konzorcijuma; „duvanskom aferom“ uvređene naše političare i njihove servise za specijalne operacije; i još nekoliko diskretnijih igrača iz policijsko-obaveštajnog polusveta obe države, koji će ponuditi svoje dobre usluge u izravnavanju računa, a za uzvrat malo popraviti sopstveni srozani profesionalni ugled. Scena je, dakle, nameštena: na opštem i preovlađujućem fonu besomučnog šverca cigareta u svim našim zemljama i protektoratima, u toj maloj bari za svetske krokodile, gde plivaju i ovi domaći krokodilčići koji rade na šlepere kad već ne mogu na brodove, gde krstare političke štuke oštrih zuba i policijski grgeči, pojavljuju se personaedramatis u igrokazu jevtinom kao da je prema njima skrojen (kao što i jeste).
Dramaturgija sledi oveštale kanone socijalističkog realizma („TASS je ovlašćen da objavi…“), pokušavajući da politički posreduje stvarne događaje iz života. A stvarni događaji iz života banalni su, tužni i spadaju – policijskim rečnikom – u opšti kriminalitet: ekipa državnog tužilaštva u Zagrebu, frustrirana sopstvenom nesposobnošću da izađe na kraj sa slučajem u koji su zagrizli više nego što mogu da sažvaću i dovedena do ostavki, pušta u cirkulaciju sažetke od ogromnog korpusa prisluškivanih telefonskih razgovora izvesnog Hrvoja Petrača, materijal, dakle, koji je po svim pozitivnim propisima službena tajna organa unutrašnjih poslova i tužilaštva. Pažljivo čitanje tih sažetaka teško da opravdava naslove, nadnaslove i banderole u „Nedeljnom telegrafu“; utisak hladnog čitaoca je da g. Petrač u svim tim razgovorima sa raznima gleda da svoje trgovačke poslove širom planete unapredi, zaštiti i pokrije, a da svoju dragocenu osobu progura tamo gde ga inače ne bi ni pogledali; ponašanje tipično za novokomponovane bogataše tranzicijskih zemalja. Tu i tamo javljaju se indicije zanimljive za dalju operativnu obradu i proveru, ali sve je to još mnogo daleko od dokaza prihvatljivih na sudu.
TURBO–SKANDALOZNO–EKSKLUZIVNO: E, sad o operativi: iz MUP-a Hrvatske „Vreme“ je dobilo informaciju da je materijal procurio iz tužilaštva, jer „kod nas nosi drugačiji naziv“. Ti sažeci Petračevih beskrajnih telefoniranja prvo su stigli u zagrebački nedeljnik „Globus“ (Nino Pavić i Denis Kuljiš); tamo nisu mogli da se uzdrže od sreće da to ne najave: u redovnoj kolumni herc-sociologa Slavena Letice i u jednom TV nastupu Denisa Kuljiša, pre tri nedelje. „Globus“ je tada već imao gotovu naslovnu stranu („turboskandalozno!“), ali je u poslednjem trenutku morao da je „sruši“ i pravi novu; navodno im je Hrvoje Petrač bio zapretio „argumentima koji se moraju uvažiti“. Argumenti – Petračevi ili nekoga drugoga, svejedno – zamislivi su: objavljivanje tih sažetaka predstavljalo bi kršenje Krivičnog zakona, jer su ti papiri službena tajna. „Globus“ je izašao s jednim nemuštim i smandrljanim tekstom o tome, bez imena…
Po svemu sudeći, radna pretpostavka MUP-a Hrvatske sada se zasniva na sledećem scenariju: bivši tužilac Ortynski dao je znatno ranije taj materijal Paviću i Kuljišu da ga koriste kao osnovu za pisanje, ali ne i da ga objave; kad ga je odneo đavo, Ortynski – poznati estradni pravnik, uostalom – izveo je „spektakularnu predstavu u Saboru, ali bez ikakvih dokaza“ (izvor iz MUP-a), dao intervju „Globusu“ na šest strana, a sve u nameri da pokaže kako je on umalo postao hrvatski Eliot Nes, ama ga sprečiše mafioze i korumpirana vlast… Kao dokaz je trebalo da posluže ti sažeci Petračevih telefoniranja, ali je Petrač (koji ima i s Pavićem nekih poslova) to doznao i zapretio. Sad to valja negde objaviti, a Beograd se javlja kao izbor sasvim prirodan: em se Pavić kroz medijski koncern WAZ već etablira u Beogradu putem kupovine „Politike“, em se dogovara uzajamna prodaja novina; em su Đinđić i njegovi više nego spremni da naplate Pukaniću za ono olajavanje u „Nacionalu“.
Koincidencijom nekom, upravo baš Denis Kuljiš dolazi u Beograd u ta doba, a pet dana pred službenu posetu hrvatskog ministra unutrašnjih poslova Šime Lučina SR Jugoslaviji; Kuljiš u Beogradu ima svoja posla (promoviše svoju knjigu u Reksu, uz pomoć vašeg izveštača i Teofila Pančića), ali se u Zagrebu sada sumnja da je imao i Pavićevog posla. Bilo kako bilo, „Nedeljni telegraf“ turbo–skandalozno–ekskluzivno objavljuje ono što Kuljiš, Pavić i „Globus“ koliko par dana ranije nisu smeli da objave. Šimi Lučinu se takva dobrodošlica nije dopala, saznaje „Vreme“ iz zagrebačkih izvora. U Zagrebu cela stvar nije bogzna kako odjeknula, iako je Pavićev „Jutranji list“ kao fol iz NT-a preneo delove tih sažetaka; nikakvo čudo, jer u tome ničega konkretnog i nema. Policija i tužilaštvo, međutim, nisu bili nimalo zadovoljni i pokrenuta je istraga zbog odavanja službene tajne, a po stavu 2. tog člana KZ – „proturanje za objavu u inozemstvu“. U MUP-u kažu da je obrada slučaja pri kraju i da imaju listu sumnjivih. Tada Denis Kuljiš – kako kažu kolege iz nekih zagrebačkih listova – umnožava materijal i deli ga po redakcijama širom grada. Na šta će to izaći, nije još jasno, ali se zna da se Kuljiš danima pre objavljivanja u NT-u bio hvalio kako on to ima. I to bi bio operativni segment te stvari.
Analitički segment nije mnogo složeniji: naravno da je ovima ovde cela priča besplatno (nadamo se!) pala u krilo i da su jedva dočekali da Zagreb proglase „sedištem balkanske mafije“, a Pukanića Petračevim ortakom. Ispalo je kako Hrvoje Petrač trguje cigaretama; u sažecima Petračevih telefonskih razgovora pominju se – između ostalog – i cigarete, ali u njegovim poslovima one imaju veoma mali udeo, koliko se iz sažetaka vidi. Iz njih se takođe vidi da Hrvoje Petrač nije svetac (čak daleko od toga!), kao uostalom ni Cane Subotić; ali obojici tek treba dokazati, što do sada nije pošlo za rukom ni policiji, ni tužilaštvima, a pogotovo ne Pukaniću, Paviću, Kuljišu i Đorgoviću. Prepirka oko toga gde je smešteno sedište „balkanske mafije“ – da li u Zagrebu ili pak u Beogradu – javlja se kao deplasirana, jer svako ima svoju mafiju i ispada kako se rugao kotao loncu da je čađav.
Cela priča pada ovde kod nas na plodno tle za dalju razradu na turbosenzacionalan način. Najnovije zaplene većih količina cigareta i akciznih markica (sedam miliona komada) odmah se dovode u vezu s pisanjem „Nedeljnog telegrafa“, mada za to nema nikakvih osnova. Pre će biti da su carina i policija u Srbiji počele da finalizuju neke dugotrajne istrage i obrade i da su stvari koincidirale. U kombinaciji Đelićevog pritiska i tih istraga i obrada, kao i napora carine i MUP-a Srbije da se operu od optužbi za korupciju, ovakva pretpostavka čini se uverljivom.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!