Ako neko misli da se odnosi među zaposlenima u diplomatiji razlikuju od bilo kog drugog "radnog kolektiva", dobro bi bilo da pročita rečenicu Ive Andrića iz vremena kada je i sam bio diplomata: "Ovde sijalica sijalici zavidi"
Službe bezbednosti i diplomatija uvek su na ovim prostorima bile praćene famom nedodirljivosti i tajanstvenosti, uz uverenje da su ove dve aktivnosti neraskidivo povezane. Tako je i izjava ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Draškovića da je odlučio da svim zaposlenima u Ministarstvu spoljnih poslova od 1945. do danas omogući slobodan uvid u njihove dosijee koje je vodila Služba bezbednosti ovog ministarstva, izazvala veliku pažnju.
Skeptici su prokomentarisali da pre izbora svako otvara ono što može – neko puteve, neko fabrike, neko dosijea, ali ministar Drašković je negirao bilo kakvu vezu svoje odluke sa predizbornom kampanjom. Podsetio je da se on i SPO oduvek bore za otvaranje svih dosijea, i državnih i vojnih službi bezbednosti. „Država Srbija je prihvatila sve zakone, ugovore, sporazume državne zajednice, pa je bilo logično očekivati da će, kada je reč o saveznim službama bezbednosti, da donese i taj posebni zakon koji je bilo obavezno doneti, i da će Skupština Srbije sada dati uputstvo kako da se postupa sa ovim dosijeima. Pošto se to nije desilo, onda sam, evo, doneo ovakvu odluku“, izjavio je Drašković, dodajući da se nada da će njegova odluka poslužiti kao ohrabrenje sadašnjoj i budućoj vladi da odluče da otvore sve dosijee koji su vođeni u državnim službama. „Građanima bez ograničenja treba dozvoliti uvid u njih, a svi koji su davali lažne podatke o njima i doprineli hapšenjima, progonima i ubistvima moraju snositi posledice. Toga u ovim službama MSP-a nije bilo“, istakao je šef diplomatije. „Odlučio sam da zaposlene u Ministarstvu spoljnih poslova oslobodim straha. Odavde se više neće skupljati podaci o našim ljudima, bar dok sam ja ministar. Šta će biti dalje, zavisi od 21. januara“, rekao je Drašković, navodeći da su tajni dosijei bili prepuni paušalnih diskvalifikacija ljudi i da su te diskvalifikacije bile njihov jedini sadržaj.
Načelniku Službe bezbednosti MSP-a Drašković je naložio da formira komisiju koja će tražiti da se iz dosijea izbaci i unište sve „političke, nacionalne ili ideološke diskvalifikacije“, pre nego što budu dodati redovnoj ličnoj evidenciji zaposlenih. Ministar je izmenio i postojeći pravilnik o službama bezbednosti, tako da one više neće voditi evidencije o zaposlenima u MSP-u, već ispunjavati svoju osnovnu funkciju (vidi okvir).
Radoznalost i želja da se zaviri iza visokih zidova koji okružuju mistifikovane poslove kao što su diplomatija i bezbednost je očekivana. Prosečnom stanovniku ovih prostora na pomen arhive neke službe bezbednosti prvo se ukaže slika polumračnih prostorija prepunih fascikli u kojima se kriju objašnjenja mnogih tajni iz prošlosti, ali kao i kod svih fascinacija, često se ispostavi da preterana očekivanja nemaju pouzdan oslonac u realnosti. Prostorije u Ministarstvu spoljnih poslova u kojima se čuvaju dosijei su obične kancelarije, bez ikakvog posebnog obezbeđenja, u kojima su u metalnim ormanima poređane fascikle i registri iz kojih proviruju papiri požutelih ivica.
Milan Šapić, vršilac dužnosti načelnika Službe bezbednosti MSP-a, za „Vreme“ kaže: „Služba bezbednosti MSP-a i SID nemaju zakonsku mogućnost primena mera i vođenja pravih dosijea. To se pre može nazvati evidencijama nego dosijeima. Pravi dosijei su kod drugih službi, pravljeni po kategorizaciji. Ovde je jedina kategorizacija bila zaposlenje u ministarstvu. Po izlasku iz ministarstva, nisu se prikupljali podaci o ljudima. Od 2000. nije evidentirano nijedno novo lice iako je sadašnji zakon važio i tada, ali je prećutno obustavljena praksa iz prethodnog perioda. Ova ministrova odluka o otvaranju dosijea je pre svega demokratska odluka, koju će morati u nekom obliku da prođu sve službe. Nije važno kada je doneta, već njeni pozitivni efekti. Služba i službenici će se rasteretiti političkih primesa u ocenjivanju i diskvalifikaciji, smanjiće se mogućnost manipulacija. Pravi zadatak službe, zaštita građana u inostranstvu, DKP-a, njihovih uslova za rad, efikasnije će se raditi kada je služba oslobođena drugih delatnosti.“
Procedura koja omogućava uvid u dosijee je pojednostavljena, i neki službenici MSP-a su svoje pravo već iskoristili. Prvi korak je informacija da li neko uopšte poseduje dosije. Kadrovska služba ima evidenciju (personalni dosije) za sve zaposlene, a SB samo za neke, vođene za lica koja su bila „bezbednosno interesantna“, iz različitih razloga. Po zakonu, pri uvidu se mora zaštititi „treće lice“ koje se u dosijeu pominje, što se odnosi i na izvor informacija i na opšte bezbednosne podatke „ako bi mogli dovesti u opasnost izvršenje zadatka u službi“. Milan Šapić kaže da su dosijei ranije najviše korišćeni za manipulacije u okviru ministarstva, više su ih koristili zaposleni među sobom nego sama služba, i da je osnovni princip na kome je ta manipulacija funkcionisala bio strah od dosijea za koje se nije sigurno znalo šta sadrže.
„Sigurno je bilo i zloupotreba, tome smo bili svedoci i u bližoj prošlosti, ali ne toliko koliko se misli. Kriterijumi za sastavljanje dosijea bili su prilično nejasni. Dosije se dopunjavao po zvaničnim zahtevima, ali ima i anonimnih dopisa, prijava, kao i službenih beleški koje su pisali stručni saradnici, koji i danas pišu o sistemu bezbednosti u DKP-u. Kada se desi zloupotreba, poput krađe pasoša u ministarstvu ili krađe u konzulatu, onda to pišu lica kojima je to posao. Ima raznih sastavljača i dopisivača, ali i raznih odgovora. Nema mnogo mišljenja, osim ako nije zvanično tražen zahtev za to, od nekog drugog ministarstva ili službe. Ova služba nije imala moć da odlučuje o zaposlenju ili odbijanju u nekim drugim ustanovama. Mnogo je priča iz druge ruke i glasina koje je nemoguće proveriti. SB nije sam vršio operativne provere, jer to nije mogao po zakonu, već je to zahtevao od drugih službi. SB je sarađivao sa drugim službama ukoliko je to bilo potrebno, na primer u slučaju izvršenog krivičnog dela koje je počinilo neko lice koje se nalazi u evidenciji, i prosleđivao informacije nadležnim službama javne, državne ili vojne bezbednosti“, kaže Šapić.
Ako neko misli da se odnosi među zaposlenima u diplomatiji razlikuju od bilo kog drugog „radnog kolektiva“, dobro bi bilo da pročita rečenicu Ive Andrića iz vremena kada je i sam bio diplomata: „Ovde sijalica sijalici zavidi.“ Da se vreme pre rata nije razlikovalo od posleratnog, posvedočiće i letimičan pogled u bilo koji dosije, od kojih su mnogi u opasnosti da se pri sledećem otvaranju potpuno raspadnu. Različita vremena nosila su različite političke podobnosti ili nepodobnosti, ali dojave o krađama, alkoholisanju ili „švrljanjima“ sigurno su ostale iste. Istina, ne treba se odmah smejati navedenim prekršajima. Možda nekome danas izgleda smešno što je neko 1962. prošvercovao dve bunde iz Grčke i bio prozvan zbog toga, no u ta davna vremena se za tako nešto možda plaćala i visoka cena.
Komisija čiji je zadatak omogućavanje uvida u dosijee, njihovo arhiviranje i pročišćavanje (oslobađanje od političkih konotacija i uklanjanje „trećih lica“ iz dosijea) formirana je od članova MSP-a, ne od članova Službe bezbednosti, da bi se izbegle glasine da služba sama sređuje ono što je pravila. Arhiviranje se obavlja u arhivu MSP-a, a ta arhiva će sigurno postojati do donošenja novog zakona koji će definisati njenu dalju sudbinu.
Što se tiče budućnosti koja čeka Službu bezbednosti MSP-a, Šapić kaže: „Mnoge stvari su se promenile, pa će tako verovatno i ova služba, kao i sve druge, morati da se reformiše. SB je mala u odnosu na slične službe u regionu, one su i veće i jače, verovatno jer su ranije prošle proces transformacije. Važno je da službe ne budu opterećenje diplomatskom radu. Služba će verovatno opstati, ali je bitno da se ona shvati na pravi način, jer onda i ima svoju funkciju. Ako je sistem unutar sistema, to nije dobro ni za zaposlene, ni za ministarstvo, ni za državu.
Službe moraju da sarađuju međusobno i da zajedno dejstvuju u novim okolnostima, naš bezbedonosni sistem mora da se prilagodi i regionu i međunarodnim standardima da bi mogao da funkcioniše. Više nema izdvojenih sistema, to je proces koji mora da se prati.“
Šira javnost će verovatno biti razočarana rezultatima otvaranja dosijea zaposlenih u diplomatskoj službi, ali razočaranju ne bi trebalo da bude mesta, iako su tamo možda pohranjeni neki važni podaci koji bi nam rekli nešto novo o značajnim ličnostima koje su obeležile prethodnu epohu. Sigurno je mnogo više promašenih, nekorisnih informacija i ljudskih niskosti koje bi mogle zanimati samo naučnike koji pruočavaju fenomene odnosa u maloj, izolovanoj zajednici, sličnoj bilo kom kolektivu. Većina zabeleženih „doživljaja“ potonuće u potpuni zaborav i pretvoriti se u prah, baš kao i silan trud, novac i vreme koje su mnoge službe u sakupljanje tih besmislenih podataka uložile.
U obaveštajnoj zajednici Srbije, pored Bezbednosno-informativne agencije (BIA), Vojno-bezbednosne agencije (VBA) i Vojno-obaveštajne agencije (VOA), postoje i službe koje deluju pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova – Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) i Služba bezbednosti MSP-a. Te dve službe su u javnosti najmanje poznate i eksponirane. Savezna obaveštajna služba je pod današnjim nazivom (SID) osnovana 1947. Njen zadatak je da prikuplja informacije koje su od značaja za utvrđivanje spoljne politike, ali i informacije koje se odnose na namere i prikrivene planove država ili pojedinaca protiv naše zemlje.
Osnovni zadatak Službe bezbednosti MSP-a je sprovođenje bezbednosne, protivprislušne i kontraobaveštajne zaštite zaposlenih i objekata diplomatsko-konzularnih predstavništava (DKP) i misija u inostranstvu. Sve službe bezbednosti, pa i SID i SB MSP-a, rade po Zakonu o službama bezbednosti koji je donet 2002. i važiće sve do usvajanja novog zakona, što će biti posao novoizabrane skupštine. Po tom zakonu, SB je bio zadužen i za vođenje dosijea radnika MSP-a, odnosno „evidencije o bezbednosnim aspektima zaposlenih u ministarstvu, kako u zemlji tako i u DKP-u u inostranstvu“.
Mesto načelnika SB-a ranije je „pokrivala“ vojska, pa su u fotelju načelnika sedali generali, a pre raspada državne zajednice SCG to mesto pripadalo je Crnoj Gori, zamenik je bio iz Srbije, a u SID-u je situacija bila obrnuta.
Službe bezbednosti MSP-a spadaju, po rečima Milana Šapića, u „mekše“ službe, kod nas nema zakonskih mogućnosti kršenja ljudskih prava. SB i SID nemaju profesionalne pripadnike. Svi zaposleni u tim službama su službenici MSP-a, i to je samo jedan segment njihovog rada. Mnoge druge slične službe u svetu imaju profesionalne pripadnike, a neke takve službe u regionu imaju i zakonsku mogućnost operativnog delovanja, kao i posebne predstavnike u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
